Tačno je da imam dovoljno mašte i da je pozajmim drugima. A ne bih to nikada uradila, jer ko nema mašte, nema ni kretivnosti ni vere. Suvoparne priče i prizemna shvatanja, kolektivna "tradicija"ponašanja i shvatanja, sve to je nasledno i prihvaćeno kao da je Ustav.Utkrivanje ko će biti ozbiljniji za život i ko će steći veće poštovanje svoje okoline, ko će biti za "primer", navelo me da mi se ogadi ovo društvo i to odavno. Reči, kao što su "odrasti i uozbilji se", verujem da su dovele do uništenja mnogih života, do toga da se ljudi pomire sa patnjom i neostvarenim željama.
I sve je ovo razlog da nemam poštovanje prema svakoj starijoj osobi. To što je neko stigao do starosti, to je znak da treba imati mudosti i dovoljno lepih i umirujućih reči za mlađe. Ali kod nas je većinom drugačije. Kod nas ima mnogo loših starih osoba, koje su kroz život bili poznati baksuzi i ostali takvi. Upravljali su svojoj decom, braćom i sestrama, supružnicima, kao da robovlasnici. U Srbiji takvi slučajevi i dalje postoje, jedni u senci drugih, bez otpora i pokušaja da budu svoji.
Šta znači biti "svoj"?
Možda to znači nezavisan, dovoljno sposoban da može raditi i zadovoljiti svoje osnovne potrebe. Ne čekati pomoć i ne gledati sebe kao žrtvu. Upotrebiti svu svoju sposobnost da se vide rezultati truda, bez obzira u kakvom društvu i okolini živiš. Niko te neće poštovati ako treba da te sažaljeva i ako trubiš da si jadan i oštećen. Ne može ti se niko uplitati u život i možeš reći "ne", samo ako pokažeš da umeš da živiš od svog rada. Ako ne gledaš druge kao viša bića od sebe, već samo kao ljude, jednake u svemu. Verujem da je neko žrtva samo dok prihvata i dopušta da to bude. Okretanje lica prema sebi i svojoj sposobnosti, može svakom pojedincu otvoriti prolaz u svoj svet. Tu nema sebičnosti i egoizma, već mogućnost da budeš slobodan i da ti niko ne zapisuje kako će ti izgledati sutrašnji dan. Upravo zbog ovoga shvataš da svaki napor može dobiti smisao. Žena koja naporno radi a da i nema potrebe za tim, devojka koja podiže teret i na muškim poslovima, osoba koja je u penziji a i dalje je u nekom poslu ili kreativnosti.
Nastala je u vremenu kada su ljudi shvatali da treba zadržati dečiju lepotu u sebi. Onda kada su znali da je u tome ključ stvaranja. Ne samo puka mašta, već planiranje onoga što želiš i u šta niko nema pravo da se upliće. Verovanje u postojanje šanse i mogućnosti da nešto uspe, kao što neće biti ničega da se ne pokrenemo. Uz to ne uplitati druge ljude i očekivati da će nešto uraditi kako mi hoćemo. Biti svoj majstor, sa svojim mislima i emocijama, ne mora niko znati šta hoćeš. Mašta je plan, dok je za ograničene i "žrtve" samo budalaština. Maštajte i razmišljajte kako bi moglo doći do onoga što vam je u glavi. Možda je i taj razlog za maštu, baš krenuo prema vama, jer želi da postane stvarnost.
Znam da me ne mrziš, za to šansa ne postoji. Osećam ja koji su besovi i problemi tvoji. Osećam da sam ti isuviše draga, predosećam da se onaj drugi u tebi budi, ali prizemni ego je tvoja snaga. Lažna je mudrost da ćutiš od mene, a nećeš moju kopiju sresti ni da živiš u tom telu večno, nikoga sa mnom uporediti ne možeš, nigde mene nema više...Osim u tebi. I kada se pogledaš ispred ogledala, ispred očiju biće ti ona mala, ona mršava i "nikakva, što ništa ni o čemu nije znala", ona neugledna što se usudila da te voli i da ti to prizna. Ona što te volela i kada si je izdao, što je stavljala slušalice na uši, da čuje dok pričaš, kako dišeš... Gazila je trnjem do tebe, ona i niko više. Ne pričaš sa mnom dragi , prijavio si me za "zlomisao" i zaključao u podrum ljubavi,kao da možeš pobeći od sebe, a znaš da taj put ne postoji. Imaćeš i noću i danju sliku tame u kojoj sedim i odbijam da prodam sebe i zaboravim svoju dušu. To se neće desiti, ja od sebe ne odustajem, ja sebe ne zaboravljam, mene ne plaše ljudske aveti i monstrumi, i znam da i njih nakon mene, čekaju tamni podrumi...
Zakon privlačnosti najjednostavnije mogu predočiti ako sebe zamišljam kao magnet, svjestan da magnet privlači sve što želim.
Vi ste najmoćniji magnet u Svemiru! U sebi posjedujete magnetsku moć snažniju od bilo čega drugoga na svijetu, a ta se neshvatljiva magnetska moć očituje kroz vaše misli.
BOB PROCTOR
Mudri su ljudi to oduvijek znali. Pogledajte samo drevne Babilonce. I oni su posjedovali to znanje. Bila je to odabrana grupica ljudi.
Znanstvenici su dobro dokumentirali život drevnih Babilonaca 1 njihov veliki napredak. Poznato je da su Babilonci napravili jedno od sedam svjetskih čuda, viseće vrtove Babilona. Zahvaljujući svojemu razumijevanju i primjena zakona Svemira postali su jedan od najbogatijih naroda u povijesti.
Sto mislite, zašto jedan posto stanovništva zarañuje oko 96 posto ukupno zarañenog novca? Mislite li da je to slučajnost? Tako je to osmišljeno. Ti ljudi nešto znaju. Oni su upoznati s Tajnom, a sada ćete je i vi upoznati.
Ljudi koji u svoj život privlače bogatstvo svjesno se ili nesvjesno koriste Tajnom. Ispredaju misli obilja i bogatstva, ne dopuštajući bilo kojim drukčijim mislima da se ukorijene u njihovoj glavi. Prvenstveno misle o bogatstvu. Znaju samo za bogatstvo i u njihovim mislima ništa drugo i ne postoji. Bez obzira na to jesu li toga svjesni ili nisu, prevladavajuće misli o bogatstvu i donose im bogatstvo. To je primjer zakona privlačnosti na djelu.
MlKE DOOLEY
PISAC I MEĐUNARODNI GOVORNIK To se načelo može sažeti u tri jednostavne riječi. Misli postaju stvarne!
Zahvaljujući tom najmoćnijem od svih zakona vaše se misli u vašem životu preobražavaju u stvari. Misli postaju stvarne! Ponavljajte si te riječi, dopustite im da vam prožmu svijest. Misli postaju stvarne!
DR. JOE VITALE
Misli odašilju magnetski signal koji vam privlači slične
stvari.
»Prevladavajuća misao ili mentalni stav je magnet, a zakon tvrdi da se sličnosti privlače te će, shodno tome, mentalni stav neminovno privući takve uvjete koji odgovaraju prirodi vaših misli.
Misli su magnetske i posjeduju frekvenciju. Dok razmišljate, vaše misli odlaze u Svemir i magnetski privlače sve slične stvari koje imaju istu frekvenciju. Sve odaslano vraća se izvoru. A izvor ste Vi.
Razmišljajte o tome na ovaj način: mi znamo da odašiljač televizijske postaje emitira program putem frekvencije koja
se u televizoru preobražava u slike. Većina ljudi zapravo i ne razumije kako se to odvija, ali znamo da svaki kanal ima frekvenciju i kad televizor uskladimo s tom frekvencijom, na ekranu vidimo slike. Frekvenciju odabiremo biranjemkanala i tada primamo slike koje se emitiraju na tom kanalu. Želimo li vidjeti drukčije slike, mijenjamo kanal i televizor usklañujemo s novom frekvencijom.
Vi ste takoñer odašiljač i moćniji ste od svakog televizijskog odašiljača napravljenog na Zemlji. Vi ste najmoćniji odašiljač u Svemiru.
Vaše odaslane misli stvaraju vaš život i svijet. Frekvencija koju oda-šiljete širi se onkraj gradova, onkraj zemalja, onkraj čitavog svijeta. Odzvanja cijelim Svemirom. A vi tu frekvenciju odašiljete vlastitim mislima1.
Slike koje primate odašiljanjem vlastitih misli ne nalaze se na televizijskome ekranu vaše dnevne sobe, nego su to slike vašega životal Vaše misli stvaraju frekvenciju, na toj frekvenciji privlače ono što im je slično, a onda se odašilju natrag, k vama, u obliku slika vašega života. Želite li nešto promijeniti u svojemu životu, samo promijenite kanal i frekvenciju mijenjanjem misli.
»Vibracije mentalnih sila su najtananije, a time i najmoćnije koje postoje.«
BOB PROCTOR
Zakon privlačnosti je uvijek na djelu, vjerovali vi u to ili ne, razumjeli ga ili ne.
Zakon privlačnosti zakon je stvaranja. Kvantni fizičari nam govore da je čitav Svemir izronio iz misli! Vi svoj život stvarate putem svojih misli i zakona privlačnosti, a i svi ostali ljudi tako postupaju. Taj zakon ne funkcionira samo onda kad ste ga svjesni. Oduvijek je na djelu u vašemu životu i u životu svih drugih ljudi koji su ikada živjeli. Kad postanete
svjesni tog uzvišenog zakona, tada spoznajete koliko ste nevjerojatno moćni, koliko ste sposobni OSMISLITIsvoj život i ostvariti ga.
MICHAEL BERNARD BECKWITH
Kad ljudi počnu spoznavati Uzvišenu Tajnu uplaše se pri pomisli na sve one negativne misli koje se pojavljuju. Moraju biti svjesni daje znanstveno dokazano kako je afirmativna misao stotinu puta moćnija od negativne. To vas odmah može osloboditi zabrinutosti.
Uistinu je potrebno mnoštvo negativnih misli i upornog negativnog razmišljanja da bi vam se u životu dogodilo negativno iskustvo. Meñutim, ako tijekom dužeg vremena uporno negativno razmišljate takvo će vam se iskustvo doista dogoditi, kko ste zabrinuti zbog negativnih misli time ćete privući još veću zabrinutost zbog tak-misli i istodobno ih umnožiti. Ovoga trenutka odlučite da ćete misliti samo dobre misli. Istodobno Svemiru objavite da su sve vaše dobre misli moćne, a svaka negativna misao slaba.
LISA NICHOLS
Zahvalite Bogu na odgodi, na tome što se sve vaše misli ne ostvaruju istoga trenutka. Kad bi se to događalo, uistinu bismo bili u nevolji. Vremenska odgoda itekako je korisna. Omogućuje vam da ponovno promislite o onome što želite i da donesete novu odluku.
Ovoga vam je trenutka dostupna sveukupna moć stvaranja vlastita života, jer ovoga trenutka razmišljate. Ako neke vaše misli ne bi bile dobre kad bi se ostvarile, ovoga ih trenutka izmijenite. Prijašnje misli možete izbrisati zamjenjujući ih dobrim mislima. Vrijeme vam u tome pomaže jer ovoga trenutka možete pomisliti novu misao i odaslati novu frekvenciju!
Divno jutro i divna kafa, sloboda i spokoj. Sve je to danas imala. Da, kao što smo rekli na početku, Anita je toliko volela letnja jutra, pa je ustajala ranije nego što mora, hranila bi mačke, ostavljala doručak Uglješi, radila na novim idejama. I volela je da se priseća svojih prvih dana u ovom kraju i početka ljubavi. U ovo doba prošle godine, shvatila je da će reći "Da", čoveku u kojeg se zaljubila i jasno videla da će ga brzo zavoleti.I da to neće biti iz materijalnog razloga. Shvatila je da ima ponovo pred sobom zlatna vrata koja će se otvoriti ako opet upotrebi smelost. Samo to je trebalo u ovakvoj situaciji kada se sudbina lako nameće ako samo učiniš jedan korak, a koji se nije činio lak.
Onog dana, kada je pred sobom imala ponudu za brak sa Uglješom, unutar sebe znala je da je već prihvatila.Samo se malo njen ego uplašio i upozoravao da je sve to brzo i naglo. Srce je govorilo da nije brzo jer je ono što treba da bude. Tri dana i tri noći nije se mogla smiriti, nije spavala niti o bilo čemu razmišljala. On je u tišini čekao odgovor. U nadi da će ga prihvatiti, malo je ulepšao sobu koja će biti njena ako prihvati. Kupio je sliku šume sa rekom i pticama i uneo ženski sto sa ogledalom, svoju kreaciju koju je izložio da se proda, ali se predomislio. U sobi je postojao manji ormar za odelo, bračni krevet i radni sto. Tu bi mogao da kupi televizor, tako da bi potpuno imala svoj mir.
Četvrti dan, ujutru kada je došla na svoje radno mesto, poslala mu je poruku da će doći kod njega popodne. Sada je on bio uzbuđen i uzrujan. Očekivao je da će ga pozvati na šetalište ili da negde izađu, ali se desilo potpuno neočekivano. Najavila je svoj dolazak i to mu je govorilo da pristaje na venčanje. Zadovoljan je obišao sve prostorije i bacio pogled u dvorište, sve je bilo kako treba, uredno i čisto. Imao je tu spavaću sobu koju je spremio za Anitu, kuhinju i dnevni boravak posebno jedno od drugog, još jednu manju sobu i kupatilo. Voleo je sivu boju, pa mu je kuhinja bila svetlo siva, ugaona garnitura u boravku, kao i ulazna vrata u metalik sivoj boji. Voleo je minimalistički način uređenja, doneo je u kuću stvari onoliko koliko mu treba, bez preteranog natrpavanja. Manji televizor i laptop srednje veličine, ni sto sa četiri stolice nije bio previše veliki. Voleo je prostor i slobodan protok vazduha kroz prostorije, male tepihe i drvene podove.
Isto to, naravno da je i po Anitinom ukusu, jer ako je ikada srela muškarca da ima toliko podudarnosti sa njom, to je on. Pozvonila mu je na vrata i nosila mače na ramenu.
"Mogu li sa njom unutra?"- pitala je sa osmehom kakav Uglješa nije do sada video. Bio je to osmeh uzbuđene i srećne žene.
"Može, malo pre je izašla. Čudovište malo, nakačila se na zavesu u kuhinji i umalo je nije pocepala".
"Mala je, mora da se igra. Jesi joj kupio kakvu igračku?"
"Ima lopticu, negde je zaturena, ko zna gde."
Nije mogla sakriti svoje divljenje kada je ušla u dnevni boravak. Sve je blistalo od ruke jednog jednostavnog muškarca koji nije uštogljeni i uglađeni gospodin. Sela je za sto i gledala oko sebe.
"Sviđa li ti se? Ja sam ovo sredio da bude što više prostora i samo potrebne stvari."
"Ne samo da mi se sviđa nego sam oduševljena. Nema mnogo muškaraca koji bi ovako održavali kuću."
" Nije mi teško..Što bih razbacivao stvari samo zato što sam muško? Moj brat je imao običaj da se tako ponaša a ipak je uglađeni gospodin. Jesi li za kafu?"
"Može." - kratko i ljubazno je odgovorila dok je osećala i tremu i radost u isto vreme. Gledala je za njim kako odlazi u kuhinju i ponovo se osvrnula oko sebe. Mače se igralo sa daljinskim upravljačem. Osećala je pozitivnu energiju i toplinu doma. Ovaj muškarac jeste bio čovek za dom i ljubav. Znao je šta hoće od života i sve je sam uradio. I uz to je želeo baš nju.
Uglješa se vratio sa poslužavnikom u rukama. Nosio je kafu, čokoladu na tacni i po čašu vode.
"Ne znam da li bi više volela sok. Sećam se da nisi jednom htela da piješ sok uz kolač, kada smo bili u poslastičarnici, pa sam doneo vodu."
"Dobro je , ne volim sok ni uz kafu."
" Pogledaj ovo mače, pojede mi daljinski. Mada je bolje to nego zavesu. Kako si provela ove dane?"
"Ništa posebno, radila sam i leškarila u sobi. Vreme je promenljivo pa mi se nije izlazilo puno iz sobe."
" Da, i mene zeza vreme. Samo što iznesem one moje radove napolje, moram da ih sklonim od kiše. Znaš da su mi naručili neke komode iz tvog prenoćišta?"
"Ozbiljno? "
"Hoće kasnije i police za knjige. Dobri su ljudi, zadovoljstvo mi je raditi sa njima."
"Jesu." - odsutno je odgovorila dok je uzimala daha za ono što sleduje. On je uočio njenu nervozu i počeo se pitati što li je zapravo došla...Možda da mu kaže da ga odbija? Sumnja i hladonoća se uvukla u njega, nervozni oboje.
Ipak je Anita imala osećaj odgovornosti i prekinula nelagodnu tišinu.
"Malo mi je nezgodno da ti kažem zašto sam došla, ali dugujem ti odgovor. "
"Slobodno, čekao sam te. Mislim da smo postali najbolji prijatelji za veoma kratko vreme i to govori da možemo biti bliski.Sve mi možeš reći, bilo koji odgovor..."
"Evo, iskrena ću biti. Postoji jedan mali problem. "- govorila je dok je jedva čula samu sebe.
" Ti se meni sviđaš. I ja se plašim ako ovaj brak bude samo zbog knjižare, da ću ja doživeti još jedan razvod a ti se možeš vremenom zaljubiti u drugu. Jesi mi rekao da bi samo mene poželeo za suprugu, ali rano je da budeš siguran u takva osećanja."
"Čekaj malo, ti si mi upravo rekla "da"?"
" Samo ako shvatiš čega se plašim. Mogu se zaljubiti u tebe a ti u drugu, jer to je normalno za muškarce. Brzo planu i brzo se ugase. Jesi dobar čovek i sigurna sam da bi te mnoge poželele. Nemoj da te ovo uvredi."
"Hvala na koplimentu ali ne otimaju se baš mnogo. Nisam ja mnogo zanimljiv za današnje devojke."
Uspeo je da joj izmami osmeh na lice i konačno spoznao pravi trenutak. Sada je shvatio da je zaljubljena u njega kao i on u nju.
"Da li bi ti bilo lakše da se udaš za mene iz ljubavi?"
Poklopio je njenu šaku svojom i to je bio prvi dodir, pažljiv i topao. Sada je i ona spoznala trenutak, i to onaj koji je govorio da ga može poljubiti. Približila mu je se i usne su se spojile. Bila je to obostrana želja dvoje ljudi koji su patili i pronašli sebe, zahvaljući smelosti...
"Da, želim da se udam za tebe iz ljubavi." - izgovorila je suznih očiju i na to je usledilo još mnogo poljubaca i zagrljaja".
Sve ono što je kasnije usledilo, bilo je izgradnja života kakav su želeli. Bili su bračni par na spisku za dobijanje prostorije u staroj državnoj zgradi. Anita više nije više prodavala sladoled, morala je da podigne kredit i stvori svoj radni prostor, knjižaru koja je izašla iz mašte u stvarnost. Njen muž je okrečio zidove u sivo i roze kombinaciju i stvorio police kakve je ona zamislila. Radili su po ceo dan dok nije sve urađeno kako treba. Sklopila je ugovore sa izdavačima, dobila mnogo knjiga, ali i đački pribor, figurice, šolje, uramljene slike...Prostor i nije bio tako mali, moglo se svašta iskombinovati. Mnogo posla i mnogo ljubavi...
Danas je knjižara ujedno bila i klub pisaca i čitaoca gde su se dešavala okupljanja, književne večeri i promocije. "Klub kreativnih". Knjižaru je nazvala po sebi.
Rado se sećala svojih prvih koraka u novom, ali pravom životu. Uglješi nije smetalo da donese još dvoje mačića sa ulice, bio je pun ljubavi. Želeli su zajedničko dete, ali su obećali jedno drugom, ako se desi problem, da će usvojiti bebu i da to neće biti problem. U ljubavi koju je pratila smelost, ništa nije problem.
Kraj Ovu priču sam napisala da bih sebi dozvolila luksuz opuštanja uz pisanje... I sviđa mi se.
Svašta može da proleti čoveku kroz glavu, za samo nekoliko sekundi i u delićima sekunde. Šta kada se portal sudbine otvori tako brzo i iznenada, pa ne možemo biti sigurni da li je dobro ili loše, ishitreno ili nesigurno? Da je ovo pitanje čula od svoje drugarice ili od same sebe: " Želiš li da se udaš za njega?", Anita bi sigurno klimnula glavom i nasmešila se.
"Ali, kako, ne poznaješ me ?!" - uzbuđeno je doviknula kada su opet ostali sami. Njegovo lice je pomalo dobilo izraz straha, posebno pogled pun pitanja. Brižljivo je seo pored nje.
"Možeš za neko vreme da se razvedeš. Setio sam sebe i mog života prvih godinu dana, dok sam živeo u memljivom podrumu i radio od jutra do mraka. Ti si žensko, nije za tebe da radiš još na dva tri mesta i da se mučiš da bi ostala. Imam sobu netaknutu."
" A šta ako poželiš da se stvarno oženiš drugom devojkom, pa ja zasmetam?"
"Nee, zaboga!"- zasmejao se kao da pred sobom gleda zbunjeno dete koje svašta zapitkuje.
"Ako poželim da imam suprugu, to možeš biti samo ti. Ali neću biti manijak, znam da ne žuriš u te vode jer si skoro izašla iz braka."
Malo se osećala opuštenije od ovih reči, mada je srce ubrzano lupalo.
" A možeš i da gajiš ono malo čudovište u dvorištu."
Foto: Pinterest
Zasmejala se naglas kada je spomenuo mače i on se oduševi njenom iskrom u očima.
Pitala se da li je svestan koliko joj se sviđa. Šake su joj gorele od temperature.
"Koliko imam vremena da razmislim? Ne mogu tek tako."
"Nekoliko dana, do sledećeg vikenda."
"Šta ćeš da kažeš komšijama i prijateljima kada te pitaju ko ti je ova?"
"Ono što tebi odgovara. Ako hoćeš da budeš stanarka, to ću svima reći."
"Ma, šalim se, kao da je bitno ko šta misli. Hvala na ponudi, knjižara bi bila nešto idealno, ostvareje sna."
" Da, pričajmo o tome. Kako je zamišljaš?"
"Iskoristila bih svoju maštu. Pokušala bih da organizujem neki klub pisaca i da se tu održavaju promocije. Izlog bi bio izlepljen posterima najnovijih knjiga a unutra bih kreirala da sve bude u drvetu. Da bude zanimljivo i privlačno."
Raspričala se dok je svaki nerv u njoj treperio.
"Eto vidiš. Imaš dobre zamisli, raduje te sve u vezi te želje. A zamisli tu olakšicu da je lokal tvoj."
" Već sam zamislila i to jeste čudo. A setiću se i bivšeg muža koji je smatrao da bi moja radnja bila nešto suvišno i nepotrebno, više rashod nego korist. "
"Ali ti si verovala u čuda i ona su ti otvorila svoja vrata."
"Jeste, svakodnevno razmišljam o tome kako sam ovladala Zakonom privlačnosti. I mogla bih se zakleti da sam otkrila najveću tajnu u vezi njega, a to je smelost. Kada imaš smelost, tu je i vera. Samo da se svesno upustiš i sve bude na tvojoj strani."
"Tačno, i ja sam kroz isto prošao. I otada, ostvarujem sve što zamislim. "
Naišla je grupa devojčica koje su želele sladoled. Anita je ustala da ih usluži. Uglješa je gledao ženu koja se prosto uklapala među devojčice, toliko je bila slatka i bezazlena, iskrena. Nije mu bilo lako. Osećao je sve veću privlačnost, čak se i ljubav rađala u njemu. Shvatio je da je ona upravo ono što mu je nedostajalo u životu. Ali ne sme žuriti ako želi da mu ona bude životni partner. I ako ga odbije za brak, moraće da prifhvati činjenicu da mu ideja i nije baš zdravorazumna.
Kao da je imala sedamnaest a ne četrdeset godina, toliko je zatekla sebe nespremnu. Želela je da ga pozove da negde provedu nedelju zajedno, a nije bila sigurna da li je i dalje raspoložen za nju. Prošlo je tri dana od kako je nije posetio, samo su razmenili po koju reč porukama. Verovala je da ima posla i da joj je ostavio prostor za razmišljanje. Subotu je provela u svojoj sobici i u parku iznad,uglavnom je padala kiša tog dana. Produžila je boravak u prenoćištu za još sedam dana, obavila dug video poziv sa najboljom drugaricom i dobila od nje savet da zove Uglješu. Zaključak je glasio kako je to jedinstveno dobar i pažljiv čovek i da bi trebala nastaviti sa njim druženje ako ga ne želi izgubiti.
Svaki put kada bi pokušala ukucati poruku, nešto ju je preseklo, trema i strah od odbijanja. Šta ako ima druga posla ili je otišao negde, neko mu došao? Biće i njemu i njoj glupo ako joj kaže kako nema vremena videti se sa njom. I tako bi ostala u svom nagađanju da je nije pozvao Dimitrije. Zamolio je da sutra ipak radi umesto njega jer će imati goste.Osim ako ne bude padala kiša. Anita je osetila radost pri pomisli da će joj to možda pomoći da vidi Uglješu. Vrlo rado je prihvatila da radi sutra i samo što se nije zahvalila. Pripremila je svoju omiljenu teksas haljinu i crvene starke, malo ispeglala kosu. Ako se svidi sebi i njemu će. Toliko je verovala da će joj ovaj radni dan doneti susret. Imala je predosećaj.
Nedeljom je šetalište puno i ceo njihov kraj oživeo je posle subotnje kiše. Anita je volela i kišu i sunce, samo je bilo važno imati duševni mir i pravo na sitne radosti. Ovde je to bilo moguće, ali bi joj bilo dobro i da je bilo gde otišla. Samo je bitno otići odakle ne pripadaš.
" Ja danas menjam Dimitrija, evo me na klupici...Ako nemaš drugih obaveza, tu sam do 16h." - pustila je poruku puna samopouzdanja. Osmeh joj je blistao po celom licu. Nije očekivala da će odgovor odmah stići, kao da je jedva čekao da se ona javi.
"Nemam obaveze danas, bar se nedeljom mogu odmoriti. Šta misliš da dođem oko 16h i odemo negde na ručak? Ako hoćeš, da znam i zatvorim ono malo čudo u radionicu."
"Zatvori je, nemoj da ti pobegne!"- odgovorila je sa puno smajlija i ostalo je da sva treperi do njegovog dolaska. Bilo je puno posla, oduševila se što će obradovati Dimitrija današnjom zaradom, plus što je vreme prošlo u veselom ćaskanju sa mušterijama. Sebe ovakvu ranije nije mogla da zamisli. Uglavnom se sklanjala od ljudi i sužavala krug prijatelja, a sada bi mogla da ih ima mnogo. Bila je slobodna, prvi put od rođenja. Isto tako sigurna, ako drugarstvo sa Uglješom ne preraste u nešto jače, da joj neće smetati. Sloboda je nezavisnost, da možeš biti srećan i bez druge osobe.
Došao je u svom opuštenom stilu, u bledunjavim farmerkama i sivoj majici, ali obrijanog lica, uredno očešljan. Prvi put ga je videla da nije raščupan i neobrijan. Kao da je sada bio potpuno drugačiji, samo posvećen susretu sa njom. Već je bilo nagađanja gde će na ručak, i na kraju su rešili u jedan restoran koji radi preko celog vikenda, na samom ulasku u Grad. Hteo je da se vrati po auto ali ona je izrazila želju da pola puta pređu peške, a ostalo taksijem. Razumeo je njenu želju za šetnjom, a bilo je i krajnje udobno prelaziti peške kilometre sa osobom sa kojom postoji tema u svakoj minuti. Sve apsolutno opušteno i prijatno, pa i onda kada je izjavila da više ne može hodati, pa su zaustavili taksi.
Restoran gde su želeli da ručaju bio je pun, bez jednog slobodnog mesta, pa su uz smeh i zbijanja šala na svoj račun, otišli preko puta u radnjicu brze hrane i tamo jeli hamburger. Anita je spomenula svoju majku kako bi joj sada govorila da hamburger nije za ručak ili kako bi se Darkovi roditelji ljutili da nedeljom nema spremljenog obroka za njihovog sina. Sve je to Uglješa razumeo sa puno topline. Preko puta njega sedela je mlada žena koja liči na devojčicu i koja je po prvi put slobodna da živi umesto da preživljava. I sam se tako osećao kada je pre dve godine napustio roditeljsku kuću. Predložila je da nastave šetati Gradom bez cilja jer je samo jednom bila na ovim ulicama, i to onda kada je tražila posao. Dešavalo se dok hodaju, da im se ruke i tela dodiruju, što je godilo oboma. Zastajali su ispred izloga i odmarali se u jednom parku koji se Aniti posebno svideo. Tako ih je dočekalo toplo majsko veče, umor i slatkoća života koju je osetila u ovom bezazlenom odnosu, sa čovekom koji je njoj prepustio sve odluke u vezi njihovog odnosa. I nije se desilo ništa dalje od drugarstva, jer je za sada ovo bilo dovoljno. Vratila se uveče u svoju sobicu, srećna i spokojna. Sve je bilo kako treba da bude. I sve čudesno.
Međutim, život je spremao iznenađenje za koje ipak nije bila spremna. Tolika brzina događaja, kao da je neko napisao dramu i pripremio je za određeno vreme.
U ponedeljak je bila slobodna i uglavnom je provela vreme čitajući u sobi, a Uglješa se javio prvi. Isto tako, dopisivali su se i sledećeg dana dok je radila. Izrazio je želju da je ponovo vidi ali imao je mnogo posla. Njoj to nije smetalo, bitno je da se javio. Ali sreda je donela šok i preokretnicu za čitav ostatak života.
Uglješa se pojavio na šetalištu, vidno uzbuđen i pomalo uplašen. Nervozno je držao ruke u đžepovima dok mu je na ramenima visio ranac sa mačetom. Oduševljena Anita odmah je skinula ranac i pričala mačetu koje mjaukalo i mazilo se.
"Izvini, moram da ga uzmem, dok se ne pojavi mušterija. Danas ih je manje, jer je oblačno i prohladno."
" Uzmi ga, poneo sam ga da te obradujem i da ti ispričam nešto što će te šokirati. Samo nemoj misliti da navaljujem. Imam nešto zaista blesavo da te pitam."
"Slobodno. Šta to ima toliko strašno, da je tebe unervozilo?"
"Videla si onu staru zgradu, prošli smo je. Stra državna zgrada, napuštena."
"Znam, ona gore pored puta.Šta sa njom?"
"Juče mi je dolazio prijatelj sa suprugom, žive u Gradu. Od skora su u braku. Kažu da je lokalna vlast ponudila da pokloni zgradu ako je prihvate tri bračna para, da osnuju svoje radnje. Našli su još jedan par, odavde su, u mojoj blizini, pa svratili kod mene na kafu. Pitali su me da li imam devojku...Bože, kako ovo da ti kažem?! Meni si ti pala na pamet, to bi tebi rešilo životno pitanje. Govorila si da želiš imati svoju knjižaru."
"Da,ali sam razvedena. Kako će meni da poklone prostor?"- pitala je dok su joj ruke drhtale i zujalo u ušima od onoga što je pretpostavljala da sleduje.
"Ja sam hteo da ti predložim, da se udaš za mene. Uzmi kredit i otvori knjižaru, pa kada se središ, ne moraš da imaš sa mnom ništa. Možemo živeti i kao brat i sestra, ako se ne izrodi ništa dalje. Priznajem da si mi se svidela i da pred nama tek može nešto biti. Kako god ti odlučiš." - izrekao je ovo brzinski, u jednom dahu, a potom obrisao znoj sa čela."
"Izvini, šokirao sam te."
Anita ga je posmatrala bleda i zbunjena. Toliko zbunjena, da je on morao ustati da usluži mušteriju koju nije ni primetila.
Nova obaveza, nova otvorena vrata za samo tri dana boravka među strancima, sve to je doprinelo da počne verovati u istinitost priča o putu srca, kako se on sigurno isplati i donese rezultate ako rizikuješ. I da se moraš opredeliti na rizičan korak onda kada ti je samo on ostao. Međutim, pokaže se da to nije uopšte bio rizik već jedini pravi put, pravo rešenje. Mogla je ostati u besmislenom braku i nadati se boljem sutra, jadati se drugaricama i ispijati kafe uz plakanje, udovoljavati čoveku koji se potpuno emotivno ohladio i psihički udaljio od nje. Mogla je sebi reći kako treba da poštuje to što ima i da se potrudi da zadrži siguran dom, pri tome da zaboravi na sebe, sasvim. Složila se da bi ovde došla i da nije dobila finansijsku pomoć od Darka, imala je svoje ušteđevine i poslednju platu iz knjižare. Isto tako, imala je zdravlje, ruke i noge, da bi mogla raditi i zaraditi za sebe. Niko ne mora da bude osuđen od okoline, porodice, partnera, firme. Svako ima pravo da kaže "Ne".
Ljubazni Dimitrije, šezdesetogošnji vlasnik automata za sladoled, ispričao je Aniti kako je decenijama radio kao poslastičar, onda se razboleo i otišao u invalidsku penziju. Ovim je nastavio da se bavi dok mu sin nije završio fakultet. Sada je odlučio da se odmori i provodi više vremena sa suprugom koja je uzgajala cveće i prodavala ga ispred kuće i na pijaci. Pozvao je Anitu da jednom dođe kod njih i da joj pokažu njihovu baštu koja je ličila na ogromni šareni tepih. Tako se Dimitrije hvalio umećem svoje supruge, da zemlju pretvori u prekrasni, raznobojni tepih. Ispričala je i ona njemu svoju priču, sve do susreta sa Uglješom. Dobila je pohvalu da je Uglješa dobar momak i da ima sreću što ga je upoznala. Reče joj da ga mnogi vole i da naručuju od njega proizvode od drveta koje on uradi baš onako kako neko zamisli. Ohrabrio je rečima da su tu svi za nju, da joj pomognu ako želi ostati. Potom je ostavio samu, da sedi na klupi ispod lipe na šetalištu, i prodaje sladoled od vanile, čokolade, jagode i lešnika. Mogla je da čita knjigu ili šalje poruke drugaricama preko interneta, da sanjari ili opusti mozak. Sladoled na točenje bio je retka pojava u Gradu i okolini, tako da je prodaja dobro išla, naročito što je maj već ličio na leto a najčešći šetači bile su majke sa decom.
Više joj nije smetalo što nije usamljena. Postajala je deo ove zajednice. Stigla je poruka od Uglješe: " Kako se snalaziš?"
"Odlično, lepo mi je, sasvim. Gde je maca?"
"U kući, moram da je zatvaram, stalno beži na ulicu dok sam ja u radionici.Jedva čekam da poraste, ovako mi je iscrpla energiju."
" Napravi joj drvenu kućicu kao za psa! Pa je zaveži."
" Moraću nešto da smislim."
Malo kasnije, ponovo je stigla poruka od njega. "Da li bi volela da vidiš ovo ludo mače? "
Da li je ovo poziv, upitala je samu sebe i nije odmah znala šta da odgovori.
"Naravno. Da sam smeštena negde za stalno, ukrala bih ti je."
" Onda ću danas upotrebiti jedan ranac, kupila mi komšinica da me malo zeza, ali može biti od koristi. "
"Nemoj mi reći da je onaj za vlasnike mačaka, kada ih nose na put.Onaj što ima staklo! Ja sam to samo na internetu videla."
" Tako je, i ja sam. Posle su mi kupili ovo dvoje preko puta, kada su videli moju borbu sa mačetom. Prošetaću se, u stvari nas dvoje."
" Dođite, jedva čekam!"
Nije mogla sakriti od sebe radost. Ovaj Uglješa kao da nije stvaran već izmišljen i postoji samo u mašti. Toliko dobrote i kvaliteta, kao da ga je izvukla iz svoje glave i oživela.
Usluživala je dve majke sa decom i tri tinejđžerke, kada se pojavio sa velikim sivo - roze rancem na ramenu. Deca počeše skakutati i smejati se na mače koje je virilo kroz plastiku prednje strane ranca. Ovo je samo ličilo na ranac, bilo je to nešto kao nosiljka za mace.
" Daj ga nama!" - vikala su deca dok su ih majke smirivale.
" Doneo sam ga ovoj dami ovde!" - našalio se Uglješa i seo na klupu a ranac sa mačetom spustio pored sebe. "Neko mi ga je ostavio u dvorište a ono malo i moram da ga čuvam jer ne zna ništa. Pored onolikog dvorišta izlazi na ulicu više puta na dan."
" I mi imamo mačke u dvorištu. - reče jedna od žena.- ostavljaju ih ovi iz grada. Još malo trebaće nam prihvatilište."
Kada su ostali sami, Anita je uzela ranac i stavila ga u krilo. "Znaš li da mi je soba u ovim bojama? I da je moje omiljene boje roze i sivo zajedno?"
" Odlično, dajem ti sve u paketu. - našalio se i kucnuo prstom mačetu koje ih je zbunjeno pratilo. Ja volim sivu ali sam daleko od roze boje. Sviđa li ti se Dimitrije? Da nije dobar čovek, ne bih te zvao da radiš za njega."
"Divan je. I on tebe pohvalio, kaže da si dobar momak. "
" Trudim se." - rekao je sa pomalo stidljivim smeškom.
" Ne moraš da se trudiš, ti jesi takav. Svaki drugi muškarac u tvojim godinama, oterao bi mače iz dvorišta ili ga šutnuo nogom. A ti vodiš računa o njemu i gajiš ga od srca. Oduvek sam smatrala da se dobrota ljudi meri po tome kako se ponašaju prema nemoćnim bićima."
"Tako je, isto mislim. Ne razumem šta se nalazilo u glavi osobe koja je rešila da ovako malo stvorenje izbaci na ulicu, nije skrivilo nikome ništa. A ljudi su mrski i sami sebi. Zbog toga sam otišao od kuće. Mojim roditeljima je smetalo što sam skromno cenio svoje proizvode, a mogao sam da zaradim mnogo više. Nisam nikada želeo da gledam kako mušterije menjaju izraz lica kada im saopštim cenu. Jednom detetu sam napravio krevet u pola cene, a da to roditelji nisu ni ukapirali. Kada sam video da su porodica koja jedva ima novca da kupi krevet za dete, jedva da sam želeo da im naplatim. Onda je sve to zasmetalo i vlasniku stolarske radnje za kojeg sam radio u isto vreme kada i za sebe kući. Uplašio se da ću mu preoteti mušterije. "
" I rešio si da sve napustiš. Pametno."
" Da, to je bila kap koja je prelila čašu, plus neuspela veza. Ne žalim se na bivšu ženu, jednostavno je nestalo bliskosti. Isto kao i vas dvoje nismo imali zajedničko dete i ne znam ko je navodni krivac. Sve je to život ali treba izaći kao pobednik. Zato sam shvatio kako ti je kada si mi ispričala svoju priču i poželeo da ti pomognem. Slobodno me nazovi i dođi na kafu kada god poželiš. Možemo prošetati i otići negde, samo nazovi. Ja neću da ličim na nekoga ko bi zloupotrebio samoću jedne žene, pa ti neću dosađivati. Već kao drug ti kažem, pozovi me kada želiš da se družimo. "
"Budi siguran da hoću." - uzvratila je sa smeškom i osetila da su joj se obrazi malo zarumeneli. Njegova pažnja bila je nešto što godi da kraja, poštovanje za koje nije verovala da još postoji. Zvučao je kao da joj se želi udvarati ali se suzdržava jer ne zna njeno mišljenje. Daje joj slobodu i izbor, da njihov odnos bude kako ona hoće. Ovaj čovek je dar od Boga, pomislila je u sebi i izvadila mače iz ranca. Bilo je presrećno i glasno prelo, ali je morala da ga prebaci Uglješi u ruke svaki put kada bi naišla mušterija. Bila je opuštena u njegovom društvu, nije znala da li će se zaljubiti ili ga voleti kao brata i druga, nije znala da li je u dubini njegovog pogleda videla samo bratsku nežnost ili dopadanje. Teme sa njim bile su bezazlene, lako je bilo družiti se sa ovakvim čovekom. Nije se plašila da mu bilo šta poveri. I kada je otišao, već je kovala u sebi plan gde bi ga mogla pozvati...
Neočekivano prijateljstvo, začeto brzo i sa puno topline, Anitu je izbacilo iz ravnoteže. Želela je jedno vreme da bude sama i polako stiče prijatelje, ali ovo je nešto čemu se najmanje nadala. Lep i vredan muškarac, jednostavan, bez ikakvih trikova i psovki, sa manirima gospodina i životom običnog zanatlije. Ali ne, on nije običan stolar, on je umetnik, kreativac. Njegove police i stočići, stolice na kojima su sedeli, sve je to bilo više od veštine u umeća. Iznad svega, veliko poštovanje prema ženi koja se tek tako ispovedila da je nakon razvoda uzela stvari i pobegla od svega.
Kilometrima je pešačila i divila se Gradu, naročito njegovom novom delu sa sveže obojenim zgradama i živopisnim parkovima. Marketi i tržnice su mamili, pijace i šetališta. Prijavila se na tri mesta za posao: u jednu agenciju za čišćenje stanova i kancelarija, u lokal brze hrane i u jednoj štampariji. Zaključila je da nije loše za početak i da će tako svakodnevno tragati dok je negde ne zaposle. I javila se Darku da bi mu se zahvalila na novčanoj pomoći od koje je trenutno zavisila. On se nije zahvalio što ga je oslobodila od sebe ali je drugarski napisao da mu je drago ako je njoj lepo. Roditeljima se javila kratkom porukom, da je srećna i ništa više. Znala je da su još ljuti na nju što su dokazali svojim ćutanjem.
Te večeri bacila su u krevet, nakon dugih šetnja i uzbuđenja, ali san i nije dolazio lako. Uglješin lik ostao je ispred u očiju, njegove reči i osmeh. Borila se protiv želje da opet provede neko vreme sa njim. Bilo je isuviše naglo niti je on pokazivao bilo koji znak da je zainteresovan za nju kao za ženu. Shvatila je da joj je to poremetilo mir i ravnotežu, ali svakako je bilo prijatno i lepo osećanje. Sutradan je imala osećaj da je tu već desetaka dana a ne tek treći. Ponela je knjigu i ranac sa sitnicama i izabrala mali park iza šetališta, mirno mesto na blagom uzvišenju sa klupicama i uskim stazicama za šetnju. Uglavnom su tu dolazile majke sa malom decom ili vlasnici sa svojim kućnim ljubimcima. Cvrkut ptičica je vratio mir u dušu i jako majsko sunce.
Verovala je da je ništa neće naterati da još dugo ode odavde jer je u ovom parku odmor siguran, tišina i lepota za oči gde god pogledaš. Ali život je rešio da ubrza neke događaje. Kada je rešila da se malo protegne i prošeta do ljuljaške koja je konačno ostala prazna, videla je kako joj u suret ide žena sa recepcije. Njen osmeh i način na koji je mahnula Aniti, naveo je da veruje kako je sve u redu, ali joj ipak ima nešto reći.
" Gospođo, dobro je što ste ovde, morala sam da vas tražim! Imate poziv od jednog prijatelja."
" Koji?"
" Uglješa, tako se predstavio. Ostavio vam je ovaj broj da mu se javite. Kaže da je važno."
Pružila joj je parče papira na kojem je pisao broj mobilnog telefona. Odmah je znala do joj je verovatno našao posao. I sam pogled na brojke, uneo je toplinu oko srca i u stomaku.
"Mnogo vam hvala. Upoznala sam ga juče, on je stolar, dole u naselju. Svidele su mi se njegove police. Ali nismo razmenili telefone."
"Nema na čemu, nije mi bilo teško da vas potražim. Obično gosti ovamo dolaze da čitaju i uživaju. Prijatno!"
" Prijatno, vidimo se."
Pomalo su joj drhtale šake kada je nazvala Uglješu, ali on joj tu tremu rasterao jer je ton u njegovom glasu bio isuviše opušten i čisto drugarski. Kratko ju je obavestio da bi prodavac sladoleda na šetalištu, onaj stariji čovek kojeg je već morala videti, hteo radnika za pet radnih dana. On želi da se odmori i radio bi samo vikendom.
" To bi ti moglo biti privremeno, dok se ne nađe nešto drugo. Ako hoćeš, javi mu se, on je i danas tamo i reci mu da sam te poslao. Pa se vidimo."
Pristala je bez namere da razmišlja a kamoli odbije. U znak zahvalnosti, odmah je otišla do hotela i ostavila ranac koji je nosila za sobom kao da ide na izlete i uputila se na šetalište.
Onaj dobroćudni čovek upoznao se sa njom na očinski način, a puno je značilo i što je ona Uglješina drugarica. Govorio je da je penzioner koji ovako dodatno zarađuje, ali da više ne želi ispunjavati svoje vreme na poslu i da će je menjati vikendom i dolaziće da puni automat. Prezadovoljna Anita, lako je prihvatila ponudu da prodaje sladoled na punjenje, čak joj je bilo i zanimljivo. Mirno i prelepo mesto a nije mnogo daleko od Uglješine kuće. Napisala mu je poruku kako već sutra ujutru počinje i sa osmehom gledala u njegovu sliku na Viberu. Bila je to slika dragog muškarca koji na ramenu drži šareno, plavooko mače.
Tog jutra je sebi obećala da neće razmišljati o svojim pitanjima na koja nema odgovor. Imala je mogućnost da ostane u ovom mestu i duže od sedam dana, smeštaj nije bio skup a osim dva obroka, njoj ništa drugo nije trebalo, za sada. Nije znala šta će dalje biti, gde će potražiti posao i da li će ga uopšte naći. Za sutra je isplanirala da ode u centar Grada i pogleda oglase za posao. Mogla je po ceo dan da pešači, bila je odmorna, obučena u tanku trenerku i sa rancem na ramenima. Samo je u jedno bila sigurna - da ne želi otići odavde. Želi postati stanovnik prelepog naselje o kojem je potajno maštala i ranije. Sve ono iza i nije bio njen život već gluma, imitacija. Zahvalila se sebi što je prelomila i odlučila sve u jednom danu. Evo je sada ovde, slobodna i diše punim plućima. Konačno je obratila pažnju na svoje disanje i čula je svoje misli.
Zašla je dosta dalje od šetališta, u želji da osmotri najgušće naseljenu oblast. I sve je bilo baš onako kao što je videla u časopisima i preko interneta. Skoro sve kuće su bile montažne, neke male, neke dosta široke, dvorišta prekrasna, uglavnom ograđena belom ogradom. Proleće je izvelo ljude napolje, kosili su, žene su sređivale cveće, deca se igrala i vozila bicikle. Videla je da su u nekim dvorištima postojale montažne radnjice, razlog zašto su ljudi poput Darka, smatrali ovaj kraj staromodnim. Ali je za nju ovde sve bilo prelepo i zanimljivo. Iz jednog dvorišta začula je nešto kao struganje drveta. Veliko dvorište sa malom kućom, zlatasto braon boje i stolarska radnja ispred koje su bile izložene police i stočići za prodaje. Primakla se malo bliže ogradi i zastala da vidi proizvode od drveta. Zadivila se što je sve bilo uredno, videlo se da neko ovde s ljubavlju radi. Iz radnje se čuo zvuk mašine dok iz kuće niko nije izlazio. U dvorištu je bilo samo jedno veliko drvo, Anita bi rekla da je trešnja, i ispod nje drveni sto sa četiri stolice. Taman je pomisila da ovde živi jedna srećna porodica, osetila je oko nogu nešto nežno i toplo. Bilo je to malo mače, belo sa žutim i crnim šarama, mazilo se uz nogavicu njene trenerke. Anita se obradovala jer je volela mačke oduvek. Glasno se nasmejala i radosno podigla mače, dok je ono prelo i umiljavao se na ramenu.
"Koji si ti, maleni, odakle si došao? Kako si samo sladak!" - govorila je mačetu i miovala ga, ne primećujući da se iz radnje više ne čuje zvuk mašine. Trgla se iznenađeno kada je ispred ograde videla poznati lik od juče. Stolar je isti onaj muškarac od juče koji je sedeo ispred kioska i posmatrao je krišom. Sada mu pogled nije bio stidljiv nego iznenađen, dok je Anita bila ta koja se postidela. Izgledala je kao devojčica sa mačetom na ramenu. On je dobroćudno posmatrao taj prizor i osmehivao se prijateljski. Imao je na sebi teget majicu i pantalone, izlizane i prašnjave od posla, na rukama radne rukavice.
"Dobar dan. Zastala sam da pogledam ove police i videla mače oko nogu."
"Moje je, u stvari, neko ga je ostavio, pa sam ga morao uzeti. Postoje kreteni iz obližnjih gradova koji nam ostavljaju ovde životinje."
"Dobro je, inače sam se pitala šta ću ako krene za mnom. Mnogo sam osetljiva na životinje a tu sam u hotelu, ne bih mogla da ga ponesem."
On se milo osmehnuo i Anita oseti kako ima osećaj da se poznaju odavno. Umela je da prepozna dobre ljude i ko će joj za kratko vreme postati blizak.
"Mislim da smo se videli juče, kupovali ste knjige. Ja sam sedeo kod prijatelja koji radi tamo."
"Da, sećam se. Tek sam juče i stigla, prvi put sam ovde."
On je skinuo rukavice bacio ih na jednu od polica , prišao i pružio ruku.
"Ja sam Uglješa, drago mi je".
"Anita, i meni je drago. Ovo su vaše kreacije?"
"Pa, hoćete li sesti, da popijemo kafu i porazgovaramo?Ovde ljudi pomažu jedni drugima, možda se i vama može pomoći. Nemojte misliti da sam neki zavodnik ili da će žena izleteti iz kuće. Živim sam, samo imam ovu igračku koja mi noću spava na glavi."
"Može, skuvajte kafu. I dobro će mi doći što nekoga poznajem. "
Srdačno je otvorio kapiju i Anita uđe u to dvorište samca koje je bilo tako toplo i pozitivno. Doneo je kafu i dve čaše vode, dok je mače dremalo na drugoj stolici, pored Anite. Lako mu je ispričala svoju prošlost a da on to uopšte nije tražio. Odgovaralo je to što su vršnjaci što je i on imao dugu vezu iza sebe, vezu koja je bila kao vanbračna zajednica, dok želja za zajedničkim životom nije izbledela. Roditelji su očekivali od njega da se oženi kao da je to nešto najlakše na svetu, brat mu je profesor književnosti, oženjen i ima dvoje dece. Tako da se Uglješa osećao poput viška u porodici i rešio da pobegne od svega. Sada je srećan i svoj na svome. Imao je smisao za humor i bio veoma omiljen u komšiluku, jer su mu se mnogi sa ulice javili ili bar mahnuli, dobacili koju šalu. Nije hteo da se udvara i bude nametljiv. Obećao je da će joj javiti ako čuje da negde traže radnika, ali nije tražio telefon već da će je zvati na recepciju prenoćišta. Tako da se ona osećala krajnje sigurno u ovakvom, tek začetom prijateljstvu, bez laži i skrivenih namera. I nije krila od sebe da joj se mnogo sviđa i kao muškarac. Zaprepastila se koliko je imao sve što ona želi.
"Da, ja sam stolar i ovamo sam se doselio da počnem od nule. Kao u knjigama ili filmu. Skoro sam dve godine stanovnik ovog mesta."
"Blago vama. Iskrena da budem, i ja imam želju da ostanem, ako to bude moguće."
"Te reči sam i ja izgovorio kada sam pobegao. Došao sam u prenoćište isto tako, ali mi je pomogao prijatelj kojeg ste juče videli. Pronašao mi je posao u Gradu, radio sam u jednoj piceriji i stanovao u nekom podrumu. Ubrzo sam pronašao još dva posla, radio sam od jutra do mraka, i tako skoro godinu dana. Srećom, nisam imao kada novac da trošim i bio sam uporan, dovoljno da za godinu dana podignem kredit i kupim ovu kućicu sa dvorištem. Vlasnici su rešili da se presele negde preko, tako da je nisu mnogo zacenili. Radnju sam napravio sam."
Slušala ga je zadivljeno i osećala neobjašnjivu toplinu koja joj se širila oko srca i u stomaku. Bio je tak iskren i jednostavan.
Nervozno se počešao po glavi i pomilovao mače koje je i dalje ležalo na njenom ramenu.
"Čujte, ja vas ovde zamaram svojom pričom. A ovo malo se ugnezdilo kao da je prišiveno za vas. Dajte mi ga, zatvoriću ga u kuću, da ne luta po ulici."
Ona mu se dražesno osmehnula i predala mu mače. "Niste me zamorili, ja vam se divim. I sama sam u nekoj vrsti bekstva. Razvela sam se i pobegla od lažnog života i tuđih uticaja. Ovo mesto sam i ranije obožavala, tako da sam bez razmišljanja spakovala kofer i krenula." Nastaviće se...
Kada sam prošle godine, od istih autora nabavila knjigu pod naslovom "Traži i dobićeš", shvatila sam da je cela svrh...
Recent Posts
Categories
Unordered List
Lorem ipsum dolor sit amet, consectetuer adipiscing elit.
Aliquam tincidunt mauris eu risus.
Vestibulum auctor dapibus neque.
Text Widget
Lorem ipsum dolor sit amet, consectetur adipisicing elit, sed do eiusmod tempor incididunt ut labore et dolore magna aliqua. Ut enim ad minim veniam, quis nostrud exercitation test link ullamco laboris nisi ut aliquip ex ea commodo consequat.
Duis aute irure dolor in reprehenderit in voluptate another link velit esse cillum dolore eu fugiat nulla pariatur.
Vesna je napustila svoju kuću jer je u svetu zavladala epidemija ludila a to je zahvatilo i njenu porodicu. Ostavila je sve i pobegla na Radan planinu. Tamo je pronašla staru, napuštenu kućicu, a proleće je stiglo...Ubrzo su stigli i njeni prijatelji, pa i njena ljubav.
Plava jabuka
Uzbudljiva priča vremenskog putnika
Претражи овај блог
Princ spoznaje - besplatna ebook
Elez - besplatna ebook
Prvi i trinaesti - besplatna ebook
Priča o Judi Iskariotskom iz drugog ugla i njegova velika uloga u stvaranju hrišćanstva
Baštovan
Sve u svemu, knjiga Baštovan govori najviše o tome koliko se današnje Hrišćanstvo odmetnulo od stvarnog učenja Isusa Hrista.Čitaoci se mogu zamisliti nad materijalizacijom jedne duhovne nauke, i koliko je lažni sjaj zaslepeo mnoge.
