Ne može čovek da bude siguran i da bude u potpunom znanju. Možda zbog toga što su takav trag ostavili roditelji, koji više nisu bili tu da mu malo bolje ispričaju sve te priče o jednoj veri koja se prepliće u svakoj religiji. Sada je tu bio prijatelj Kulin, sa svojom ogromnom verom.
„On može da pomeri planine kada se pomoli“, govorila je Vesna za svog brata. I ona sama bila je poput Miroslava — sklona i pravoslavlju i bogumilstvu, a volela je da sluša priče o bogovima iz prirode. Nije osuđivala nikoga, osim onih koji su se krili iza religije samo da bi vladali.
Znala je da će doći dan kada će zemaljskim silama zasmetati to šarenilo koje je među običnim ljudima održavalo balans i razmenu znanja.
Zemlje Zahumlja razvijale su se pod vlašću kneza Miroslava Zavidovića. Zahumlje je postalo razvijeno kulturno i trgovačko sedište. Kako su godine prolazile, učinilo mu se da je stekao veru poput Kulinove — da budućnost vidi bez krvoprolića nevinih.
U međuvremenu rodio se Toljen Zavidović kao vrhunac sreće i kruna vere u ljubav. Toljen je staro slovensko ime, a značilo je onaj koji udara, udarački jak, borac.
Mlađi brat širio je svoje teritorije i bio sve bliži ostvarenju dečačkog sna: da stvori državu nezavisnu od Vizantije. Ali pre nezavisnosti, morao je priznati vrhovnu vlast cara Komnina.
Postojao je taj mudri balans i Miroslav je osećao divljenje i ponos. Nemanja je živeo skromno sa svojom porodicom, dok je materijalno bogatstvo ulagao u zadužbinu. Gradio se hram Đurđevi stupovi, u slavu i zahvalnost Svetom Georgiju. I upravo zbog te skromnosti, narod ga je nazvao Nemanja — osnažio je državu dok je živeo u „nemanju“.
I sve te godine, do 1175. Nemanja nije spominjao „jeretike“, jer mu nisu smetali. Ljubav prema svom narodu bila je jednaka bez obzira na veru. Njegova porodica bila je odana pravoslavlju, Stracimir se takođe pokorio pravoslavlju i dobio oblast oko Gradca. Samo je Miroslav već bio na meti nekih pravoslavnih vladara — da je bogumil. To je ipak bila sporedna tema, jer su nemirna i surova vremena, puna borbi i napetog mira, sukoba i pregovora sa Vizantijom, dovela do toga da se „zaboravi“ na moguće nesreće koje vrebaju.
Kada je Toljen već šetao između roditelja i u naručju svog ujaka Kulina gledao konje i vitezove, rodio se Rastko. Vest je stigla do Miroslava, koji je za devet meseci samo jednom posetio Rašku i tada saznao da će Ana roditi još jedno dete. Novost ga je pogodila kao grom iz vedra neba. Odlučio je da im se ispovedi kada se dete rodi.
I sada, u jesen 1175. godine, sa svojom pratnjom, krenuo je na put da vidi to posebno dete, donoseći mu darove, ljubav i radoznalost. Dvorac u gradu Rasu, izgrađen od kamena i drveta, bio je skroman, jer su Nemanja i Ana odlučili da bogatstvo ulože u zadužbine — da ostave Srbima za buduće vekove hramove koji će ih vezivati kroz vreme.
Njihovi sinovi, Vukan i Stefan, bili su skromni, često pomešani sa običnim narodom. Družili su se sa vojnicima, bez ponašanja vladara. I dve kćerke, koje su živele povučeno, uz majku i bliske ljude, bile su jednostavne i bez osećaja da su deca velikog župana.
Miroslav se radosno pozdravio s Nemanjom i svima u kući, dok je osećao neku posebnu blagodat, pomešanu s jezom i zebnjom. Jedva je dočekao da uđe u sobu gde je, u kolevci, ležalo dete svetloplavih očiju i crvenkaste kose. Gledalo je u strica i uzbuđeno mahalo rukama i nogama.
„Čini mi se da se on tebi malo smeška“, rekla je Ana suznih očiju. Dobro je poznavala dobrotu Nemanjinog brata i koliko je mek u duši.
„Isti je naša majka... Jesam li u pravu, Nemanja?“ — izgovorio je Miroslav, oduševljen detetom.
„U pravu si. Prelep je na nju. Ta kosa i oči.“
„Pa svi ste nasledili tu neobičnu lepotu od nje“, umešala se Ana. Od rane mladosti bila je zaljubljena u Nemanju i volela njegovu porodicu. I njena deca su nasledila izgled Nemanjine majke. Rado je pamtila tu veselu ženu — obrazovanu, duhovnu, umetnički nadarenu.
Ana je tada još bila povučena i tiha devojka, stidljiva, kada se udala za Nemanju. Uvek je nosila maramu preko duge svetlosmeđe kose, dok su joj kafene oči večito bile sanjalačke, drage, bez trunke očaja i mrzovolje. Bila je sitne građe, jedva primetna. Ali Zavidin sin je samo nju video. Njihova ljubav od početka bila je priznata.
Iz misli ga trže Miroslav, koji polušapatom reče: „Jesu li deca napolju? Hoću nešto da vam se ispovedim.“
„Nadam se da je dobro, brate.“
„Dobro je. I oprostite što sam krio sve do sada. Znate li onaj moj san, kada smo te zatvorili u pećinu…?“
„Znam. To nije bio san. I ja sam ga video.“
„Rekao mi je još nešto. Da te pustim jer ćeš imati dete koje će imati misiju. I da ću i ja imati svoju.“
Nastala je tišina. Samo se čuo bebin glasić, kao da guguče. Roditelji su prebledeli, pa su oboje počeli da plaču.
„Oprostite mi. Nisam znao da li je san ili java. Čekao sam da vreme pokaže svoje. I kada sam čuo da se rodio, došao sam da vam objavim te lepe vesti. Ne znam za sebe — šta ću to za narod i Gospoda učiniti — ali osećam da će Rastko biti veliki čovek.“
„Što meni grešnom? Takva radost!“ — izgovorio je Nemanja, kao da se obraća nekom nevidljivom.
„Pogledao vas je Gospod. Nemojte mu zgrešiti. Još nešto ima, ono o čemu ne smem da razmišljam. Sveti Georgije mi je prorekao da će progonjeni jeretici imati šansu da pređu svi u jednu veru — i tako će se mir sačuvati. Ti nisi opasnost, već Vizantija. Ta sila će od tebe tražiti da uništiš jedan deo svog življa. Moraš im pomoći, dogovarati se s njima.“
„Ne smemo to dopustiti!“ — rekla je Ana odlučno, kao da je htela da upozori muža da ne učini ono što ne treba.
Nemanja je, zbunjen od svega, zadrhtao i sevao pogledom kroz plamen sveća. Već je napolju bio sumrak, dok je jedna mračna tema bila dan bez svitanja.
„Oni neće dopustiti, dok je ovaj car živ, da se bogumili izvuku. I to samo na tlu Raške. Tebe i bosanskog bana ne progone — samo nas. I moram nešto preduzeti. Mi smo njihovi vazali, oni su nam vlast!“
„Kulin ban ima odgovor na to. Nećeš mi verovati.“
„Kulin? On je bogumil, i niko ga ne dira.“
Miroslav se nasmešio, pokazujući koliko mu je prijatelj drag.
„Kulin uopšte nije siguran kojoj veri pripada. On izučava sve. Ima u svom domu biblioteku kakvu moje oči do sada nisu videle. I nije tajna da posećuje bogumile, da mnogo toga zna. Kaže da ovde, u Raškoj, bogumili prepisuju knjigu.“
„To oni oduvek rade. To su njihove knjige“, reče Ana i podiže dete u naručje. Miroslav pomilova njegovu blistavu kosicu, koja se pored plamena sveća još više presijavala na riđe.
„Nije. Kamo sreće po nas i po njih da je tako. Bogumili imaju kopije najranijih spisa — onih koji su nastali dok je Gospod hodao zemljom. Jedan od tih zapisa možda je i onaj koji je njegovom rukom napisan!“
„O, Gospode Bože!“ — izustio je Nemanja zaprepašćeno i prekrstio se više puta. Anine oči ponovo su zasijale suzama, a u njenom pogledu video se veliki nespokoj — što se retko dešavalo.
„Došao sam da vidim Rastka i da vam sve ovo prenesem. Vizantija će tražiti da ih istrebite, a ne da ih proterate. Da ih preobratite u pravoslavlje, kako bi nekako stigli do tih knjiga.“
„Već su tražili više puta! Štitim ih govoreći da to nisu opasni jeretici, da su mirni i nikoga nisu ugrozili. Lažem da ih je malo, a čine veliki deo našeg življa! Ostaje mi da sazovem sabor protiv jeresi, da naredim da se preobrate — i oni i pagani — da bi spasli živote.“
„Nije to dovoljno za Vizantiju. Napašće Rašku, tražiće tajnu! Moraš pripremiti vojsku. Ja ću ti pomoći!“
„Miroslave, ne živi u bajkama! To se neće dogoditi. A ako se dogodi, sve će nas uništiti. Neće biti ove zemlje ni naroda.“
„I ti bi ih pustio? Da ti pobiju jedan deo naroda, i ti budeš krivac?“
„Ja sam vazal. Zbog toga se borim da osnujem nezavisnu državu — da nam niko ne gospodari!“
„Ako doneseš odluku o tom saboru, prvo mene obavesti. Da spasem što se spasiti može.“
„Biće na proleće, ako bude moralo da bude.“
„Sazovi sve mudre i učene ljude, sve umetnike i duhovnike. Neka ti daju predloge. Neka svi jeretici znaju da moraju pobeći. Bosna će ih primiti. Ja ću ih primiti. Neka se spašavaju na vreme. Čuješ li me?“
Nemanja je ćutao. Miroslav je to razumeo — već se predao Vizantiji. Sve što sila odluči, slabiji će prihvatiti. Vazali su bili samo sluge.
(Nastavak sledi...)
Нема коментара:
Постави коментар