Priče u krug

"Ove godine, kao da je posebno radostan. Ne prestaje da kruži već drugi dan." - rekla je Teodora mužu dok su šetali, ruku pod ruku.  "To si rekla i prošle zime u ovo doba. Kružiće i noćas." - odgovorio je Gavrilo iskreno, mada je imao nameru da se  našali. Deda Mraz je svakog decembra održavao jednu istu tradiciju. Upravljao je svojim sankama koje su vukli đžinovski irvasi. Iznad svakog grada i svakog sela, zavisno od toga koliko je potrebno. Iznad mnogoljudnog mesta nije mogao završiti posao tako brzo kao iznad sela. Bračni par je izašao u večernju šetnju dok je  sneg promicao, tako da su se pahulje stapale sa uličnim ukrasnim svetlima i figurama. Sanke Deda Mraza kao da su stigle oko punog meseca, toliko su bile daleko, pa bi se velikom brzinom i približile. Puno šetalište ljudi radovalo se snegu i prizoru na nebu, deca su veselo skakutala i očekivala poklone. Neki su već dobili paketić dok će ostali ove noći. Jedini uslov bio je da svako dete mora spavati da bi s...

Unutrašnje čovekovo svetlo odbija zlo. Unutrašnje zlo nema ime, nije ni svetlo ni tama. To je nešto podmuklo što nedgleda oboje. Čeka trenutak baš onda kada mislimo da je svetlo preobrazilo tamu i da je sve dobro. Nikad nije kraj, uvek moramo biti budni. Kada ne prođe i ne može, ono sećanje na trenutak koji je podsećao na Raj, kada je Raj dokazao postojanje Boga. I kada je na blic i nemoguće bilo moguće. Možda je to samo bio otvoren portal do šanse, do izazova od kojeg nismo znali šta ćemo. Šanse ponekad postoje kao otvorene rupe u svemiru, pokažu put na jedan dan, u sred misli tokom noći, u deliću sekunde, u bilo kom znaku, i zatvore se.Put u Raj, otvorena vrata, na tren, ko prepozna, ko ne, taj minut kada su anđeli povukli mačeve... https://slavicamijatovicpisac.rs/

Može biti besplatna kada je izaberemo na vreme. Skupa kada previše razmišljamo šta bismo trebali da uradimo, pa je ugrozimo i potom je želimo natrag. Kada shvatimo da sebe najbolje poznajemo.  Hladnoća u plućima ako nema slobode. Toplina kada se opušteno diše.  Deo nas umire kada je izgubimo, sve oživljava kada je imamo.  Vezivanje iz ljubavi prema nečemu ili nekome nije gubitak slobode. To je sreća. Gubitak je kada padamo pod uticaj. Niko nas ne može poznavati tako dobro kao što mi poznajemo sebe. Niko ne može da zna šta zaista možemo a šta ne.  Sloboda kako se oblačimo, šta radimo, čime se bavimo, šta izgovaramo, šta volimo, šta hoćemo, šta nećemo. Najveća prednost i preduslov za sve. Ili si slobodan ili nisi. https://slavicamijatovicpisac.rs/

Možda nije tačna  priča da se suprotnosti privlače.  To može biti samo ako su suprotnosti spolja, tj. ako neko od to dvoje ne izražava sebe dovoljno. Slični ljudi mogu davati utisak suprotnosti  a da su iznutra potpuno slični. Pimer: On voli da konzumira alkohol i cigarete, probao je i neku vrstu droge u mladosti, ona je neko ko nikada nije probao ništa od toga. Međutim, oni imaju sasvim iste ili slične poglede na život, iste hobije, iste navike, isto ponašanje u društvu. I mnogo raznih sitnica ih spaja. Za okolinu to dvoje biće suprotnosti koje se privlače jer je to samo za prvi, spoljašnji utisak. Istina je da su oni srodne duše itekako. Potpuno različite osobe ne mogu imati ni srećnu vezu ni dugo prijateljstvo. Jer je suprotnost nešto što ne može spojiti dvoje ljudi. Osoba koja voli životinje, teško da može biti sa nekim ko ih mrzi. Isto tako, devojka koja sluša stranu pop muziku i čita knjige, ne može doživeti da je privuče muškarac koji je vezan za narodnu, kafansku ...

Raspadne se i živ čovek. Zanimljivo je da to bude i dok niko ne vidi. Dok sluša kako stotine komadića zvecka kao da se razbila skupocena figura u nekom dvorcu, ne zna za druge zvuke. Jer zvuk raspadanja iznutra je najglasniji. A spolja čuje se zvuk njegovog smeha. Jer, tako treba. Šta, u stvari, trebamo? Šta je istina? Pribegavamo religiji, okrećemo se raznim vrstama ućenja, slušamo i pokušavamo - dok se raspadamo. I niko ne vidi sve dok se ne sastavimo iznova. I nije važno šta drugi vide, zaista nije. Ali je važno šta prenesemo na druge. Da li smo na nekoga preneli delić tegobe dok nestajemo, dok sebi ličimo na senku, jesmo li zagadili one sa kojima je sve u redu? Šta smo sebi, šta drugima? Šta je obris u ogledalu? Iskupljamo komadiće jer ne znamo šta bi drugo, prekrivamo podočnjake, krijemo se, izlazimo iz kuće dok će uvek neko očekivati da se smeškamo. Možemo li nekako znati kako sprečiti tamne dane zlo što donosi, kako učiniti nepostojećim ono što nazivaju sudbinom? Dok spada ljuš...

  Ništa jako kao želja za ljubavlju koja se čini nedostižnom. Ništa jače od ljubavi koja je bar na jedan dan ispunjena. Ništa jače od osećaja lepote kada je proleće tu, ni lepše topline kada se u sivilu novembra posmatra sunčan dan. Ništa jače od želje za promenom i od  energije kada se promena desila i dobra je. Kada ne ostajemo u pitanju i krenemo u rešenje. Ništa jače od koraka koji je od teškog postao lagan. https://slavicamijatovicpisac.rs/

  Oktobar je, dvadeset peti, divan dan, sunčan, lepši ne može biti u to doba godine. U mojoj bašti sve se žuti od lišća koje pada oko klupe na kojoj sedim, u miru i tišini. Dopisujem se sa drugaricom oko utisaka u vezi Sajma knjiga dva dana ranije i hvalim se kako sam došla do trenutka da čitam ono što sam kupila. Opisujem joj knjigu "Rukopis otkriven u Akri", fascinirana Koeljom koji moj um odvede na puteve lepote gde sve ima smisla.  Još nekome sam napisala citat iz knjige, da bi i on pročitao nešto lepo u svojoj sumornoj svakodnevnici. Primetila sam da je malo svežije nego trenutak ranije, odjednom je  oblačno, kao da će se vreme promeniti. Premestila sam klupu tamo gde je manje duvao sveži vetrić. Ubrzo je i to prošlo, sunce je ponovo jako grejalo, da je meni opet bila potrebna hladovina.  Predveče sam saznala da je u to doba bilo pomračenje sunca i da su ljudi čekali te minute, da bi posmatrali sunce i snimali. Malo mi je bilo krivo što mi je promaklo ali sam se...

  Kažu : "Budi dobra!"  Ali, ne savetuju za koga.   Zato, biću sebi najbolja.  I naravno, nikome to neće smetati ko razume šta znači imati sebe. To je ujedno i poštovanje drugih. Kada imaš sebe u rukama, ne interesuje te tuđi život.  Setila sam se kuda ću onda kada nikoga nije bilo da mi to kaže. I čula sam svoj glas u glavi kada su drugi konačno o meni zaćutali.  Setih se, ja sam pisac, ja sam stvaralac, dajem najbolje od sebe i ne očekujem ništa. Moje stvaranje jeste radost, čista i jednostavna, bez vezivanja i ambicija.  Ja mora da sam Ljubav jer sam se opredelila da pišem za Ljubav. Moje srce je zadovoljno jer sam se izborila za njegov izbor.

  Oktobar je i konačno Sajam knjiga u Beogradu, nakon dve godine pauze. Kao  i uvek, dok traje taj veličanstveni događaj, govoriće se o knjigama, autorima, kako domaćim tako i stranim, mediji će izveštavati o hiljadama posetilaca... I naravno, to je jedina sedmica u godini kada je knjiga u žiži interesovanja.  Ne znam kod drugih naroda, ali znam da je kod nas i dalje čitanje knjige nešto što mnogi u širokom krugu izbegavaju. Uglavnom je to nešto za štrebere, dosadnjakoviće, povučene, lude i čudne.Znam da je tako u provinciji, jer živim u manjem gradu. Znam da se knjige nazivaju "knjižurinama" i da ljudi koji uživaju u čitanju, uglavnom nailaze na primitivna pitanja, poput: "Kako imaš vremena"?  "Kako ti ne dosade te knjige"?"I ti bacaš pare na to?" Starije gospođe oduševiće se kada čuju da čitamo ljubavne romane, dok je sve ostalo "nepotrebno i ludačko". Međutim, kada je u pitanju čitanje dnevne štampe, prelistavanja tuđih profila, to n...

Vrlo često pomislim da je sve laž i da ne postoji ništa, da se učinim i sama sebi. Možda i ja ne postojim. Potreba za samoćom javi se onda kada drugi traže ili očekuju previše, nameću priče i savete, dok ne primećuju sami sebe i svoje praznine. Kada buka pređe granice i prisustvo okoline izgubi svaku svrhu. Ima dana kada je svega previše. U samoći, čini mi se, sve postoji. I misao i dah, i planovi i želje, pauza i želja za nastavkom.  Program za ljude, koji govori da smo pripadnici određenih vera, jeste program iluzije i varke. Svi pripadamo Jednom i duhovno ne možemo biti podeljeni. Program da  nam treba samo ono što moramo i da nam ne treba ništa za sreću, sve je nametnuta iluzija. Ne postoji moranje, samo nepostojeće pravilo iz glave u glavu.  Nema ničega osim onoga što uradimo iz srca.

Šta se to desilo nekada davno? Poželeli smo da živimo u telesnom obliku. Razlog je planeta koja je najlepša i najbogatija u Svemiru. Bilo nam je dosadno. Mi ne osećamo ništa osim ljubavi i radosti postojanja. Gradili smo raj za rajem, razne svetove. Onda smo primetili Nju - Zemlju. Tvorac je ovaj put prevazišao i sebe. Rešili smo da od tog tla napravimo sebi tela i uskočimo u njih. Da budemo materijalna bića sa svim iskustvima, da pijemo vodu, jedemo svo to prekrasno voće, da osetimo još jednu vrstu ljubavi - telesnu. Dobili smo upozorenje od Tvorca da ćemo u tim figurama doživeti ono za šta nismo znali da postoji. Ali nije nam zabranio jer nas je stvorio kao slobodna bića. I tako je nastao svet pun patnje. Od tada naša misija jeste pobeda svetla, preobražaj tame u svetlo. Šta ste prvo učinili, pre nego što ste prisvojili Zemlju? Uništili smo dinosauruse i zmajeve. Ta bića su postojala i nismo se u ljudskim telima mogli nastaniti dok njih ne uništimo. I u životinjama su nastanjene duše...

Druga polovina avgusta uglavnom podseća i na kraj i na početak nečega...Odjednom shvatimo da je vreme "proletelo", jer kao da je juče bio maj i "eto nam zime". Kao da kiša spere i proleće i leto i sve misli, pa nastupi tišina. Neka barem donese predah... I nešto novo... Lično mislim da je septembar na neki način početak u godini a ne januar. I da će mi jesen biti bogata a zima "topla" ako donesem odluke koje želim i započnem što sam nekada htela. Jer ti "zlatni" dani toliko su prijatni da mozak i srce konačno mogu biti u ravnoteži. Kao da nam daju šansu i snagu, spokoj koji postoji samo u septembru i oktobru. Makar se ogradila od celoga sveta i postala namćor, makar učila nešto novo i prikovala se za stolicu, bolje i tako nego gledati žuto lišće i misliti kako se bliži zima. Jesen je za planove, ciljeve, ispunjenje...Sedativ koji priroda daruje i time nas podstiče da se setimo šta smo to želeli a konačno je stiglo na red. Svako svojim zlatnim put...

  Knjiga koja je naučna fantastika sa dušom Vodi vas kroz vremensko putovanje ali sa višom svrhom.  Motiviše vas da razmislite koliko je čovečanstvo  u zabludi verujući da ovaj svet mora imati svoj kraj na stradajući način. Bićete u velikoj prednosti ako pročitate knjigu koja će vam obasjati dušu. Ja nudim deo svoje duše koji će i u vama probuditi uspavane instikte. Shvatićete da će u "zadnjim vremenima" svoje ruke umešati sila koja je sve stvorila. Alisa i Damjan žive u savršenom svetu, 2060. i sve je dobro zahvaljujući ruci koja je sve i započela. Koliko puta ste poverovali da se ipak sve kreće skalom nabolje i da svet nikako ne može biti gori već bolji? Krenite za mnom u novu nadu.  https://www.facebook.com/maj1823        

  Takva je noć...Mnogo puta sam u ranu zoru sebi rekla: "Samo kad svanu!" Šta će mi sve proleteti kroz misli a da ništa pametno ni korisno od toga nemam, to ne bi čarobnjak odmrsio. Da bar mogu pomoći, menjati svet...Ništa osim da se nerviram. Setim se napuštenih životinja u noćima nevremena, mraza, snega, oluje...Onda izustim božije ime i setim se molitve, da ne bude spominjanje Imena uzalud. Setim se ljudi koji ispaštaju u ratu a meni je najveći stres hoće li mi doći kontrola na radno mesto. Srušeni gradovi i zapaljene kuće Ukrajine, dok se mi ovde pitamo hoće li nestašica šećera i mleka potarajati. Nerviram se što nema struje, treba skuvati kafu, napuniti telefon, neko je rekao glupost od koje se stresiram...sve ludo do luđeg. A sadašnji trenutak je postojanje koje doziva da se ogradim  od sebe, u cilju da budem normalnija, živa... I onda, kao slučajno izađe u pretrazi film koji upravo sve ovo govori. Teško je upotrebiti savet i doterati sebe ovako, ali naiđu dani kada mor...

  Verovatno svako od nas oseća da postoje vrata na koja nije zakucao i ne zna kako da im priđe. Verujem da su najsrećniji oni koji to učine. Suoče se i sa strahovima i željama, sa rizikom i odlukom... Iza brave mora biti lepota i lakoća... Ako si izgubljen, možda se pronađeš u mojoj glavi, u mojim rečima i podsećanju... Ja još uvek znam ko si ti...                                Ako se useliš u nečiju glavu namerno, bar učini nešto korisno. Počisti nered, umiri ludilo i ostani....

Prošlo je više od dvadeset godina kada sam prvi put čula za  pretpostavku da je Marija Magdalena bila supruga Isusa Hrista i majka njegove dece. Nije mi bilo teško da poverujem u to i počnem i sama istraživati, jer za ovakve stvari treba imati intuiciju, osećaj da nešto stvarno jeste tako. Sama činjenica da su vekovima progonjeni i ubijani ljudi koji su drugačije razmišljali od crkve, naročito katoličke, dovelo me je do zaključka da je zaista skrivena velika istina, tajna zbog koje se ubijalo. Sama Hristova duhovna nauka uopšte nije dovedena u pitanje ako je imao i drugu stranu života. Jer, ako je Bog rešio da iskusi zemaljski život, ljubav između čoveka i žene sigurno nije ništa bilo pogrdno. Ljubav je osećanje direktno dobijeno od Tvorca i slažem se sa tvrdnjama da su ovo dvoje bili jedna duša u dva tela. Bog je stvorio ženu i čoveka po svome obličju, što znači da On ima i muški i ženski princip u sebi.  Sve ovo nije ništa novo, toliko tekstova ima na istu temu, ali moje li...

Bilo jednom... U mali grad došao je novi sveštenik i otključao hram koji su nekoliko godina unazad zatvorile crkvene vlasti, iz nepoznatog razloga. Vernici su odlazili u drugi grad na nedeljne službe, dok je oko njihovog hrama rastao korov. Prvo što su stanovnici primetili jeste da je sveštenik u pedestim godinama i da ima malu decu, što znači da se oženio, narodski rečeno, "kasno". Drugo, primetili su da i nije nešto bradat i preozbiljan, čak je svakoga koga upozna oslovio sa "Ti". Primetili su da pešači puno i igra se sa decom, a kažu da je iz auta izneo mnogo knjiga. Njegova žena isuviše je  skromna i jednostavna, što narodu nije bilo simpatično. Međutim, niko nije primetio da su sami, bez pomoći, pokosili dvorište oko hrama i da su otvorili dugo zatvorena vrata. Bilo je žena koje su virile i sa strahom pretpostavljale "ko zna šta je unutra", i skrštenih ruku odlazile dok ih neko nije spazio. Drugog dana od otvaranja vrata, pojavile su se osobe iz malo ...

  U redu sam, ne fali mi ništa, ni u mozgu ni u srcu. Pronašla sam odgovor u sebi, normalna sam, sasvim. I ako drugi misle da sam luda, samo se nisu uklopili sa mnom, ako misle da sam glupa, nisu mi odgovarali da budem otvorena prema njima.  Živimo u primitivnom društvu, i dalje, malo toga se  promenilo. Ocenjuju se i ograničavaju ljudi po godini rođenja, po veri ili "neveri", po zaradi ili statusu, da li su u braku ili nisu, da li imaju decu ili su pod znakom pitanja što ih nemaju. Otvaraju vrata auta sa što veće daljine, da se to vidi u širokom krugu, dame zveckaju što dužim noktima da bi skrenule pažnju, sevaju ogromnim telefonima, nedaj Bože knjigama, odgledanim filmovima, sportom. Tačno je da postoje dve Srbije, nije to kleveta. Istine dve  lebde iznad ove zemlje, da je u njoj pola prosto i glupo, bezobrazno, pola ili manje od pola normalno. Pričam sa sobom i čujem sebe da jesam normalna.  U redu je biti pristojan i povučen. U redu je biti dobar i verovati ...