U starom gradu Hum, podno planine koja je uvek izgledala kao da nešto skriva, živela je žena po imenu Darja. Bila je tkalja snova—ne od konca, već od svetlosti i senki. Njene tapiserije nisu krasile zidove, već duše onih koji su ih dotakli.
Jedne večeri, dok je sumrak sipao plavičasti prah po krovovima, Darja je pronašla ogledalo u napuštenoj crkvi . Nije bilo obično: u njemu se nije videlo lice, već trenutak kada je srce prvi put zadrhtalo od istine.
Svake noći, Darja je gledala u ogledalo i videla fragmente prošlih života—ženu koja je čekala sina iz rata, dečaka koji je ukrao knjigu iz manastira, monaha koji je spalio sopstveni rukopis da ga ne bi zloupotrebili. Sve su to bili delovi nje same, rasuti kroz vekove.
Jedne večeri, Darja je ugledala lice koje nije bilo njeno—muškarca sa očima punim tuge, koji je držao ključ od svetilišta. Bio je to njen brat iz prošlog života, izdanik koji je spalio knjige mudrosti da bi sačuvao ljubav. Ogledalo je zatreperilo, a iz njega su izašle senke prošlih izbora, obavijene svetlošću oprosta.
Darja je shvatila: ogledalo ne pokazuje prošlost, već ono što moraš oprostiti da bi postala celovita. Sutradan je nestala iz Huma, ostavivši iza sebe tapiseriju sa likom planine, ogledala i plavog sumraka.
Kažu da ko pogleda tu tapiseriju, oseti kako mu srce zadrhti. I zna da je vreme da oprosti.
Darja je tada utkala tapiseriju od svetlosti i senki, prikazavši planinu, ogledalo, ključ, i knjigu na kamenom oltaru. Ko god je dotakne, mora se suočiti sa sobom. Ako oprosti, ogledalo mu pokaže put ka svetilištu Duše.
Kažu da tapiserija još postoji, negde u ruševinama Huma, i da čeka onoga ko je spreman da se seti.
Коментари
Постави коментар