Sivo - roze ( Peti deo)

Muškarac sa mačetom

Nova obaveza, nova otvorena vrata za samo tri dana boravka među strancima, sve to je doprinelo da počne verovati u istinitost priča o putu srca, kako se on sigurno isplati i donese rezultate ako rizikuješ. I da se moraš opredeliti na rizičan korak onda kada ti je samo on ostao. Međutim, pokaže se da to nije uopšte bio rizik već jedini pravi put, pravo rešenje. Mogla je ostati u besmislenom braku i nadati se boljem sutra, jadati se drugaricama i ispijati kafe uz plakanje, udovoljavati čoveku koji se potpuno emotivno  ohladio i psihički udaljio od nje. Mogla je sebi reći kako treba da poštuje to što ima i da se potrudi da zadrži siguran dom, pri tome da zaboravi na sebe, sasvim. Složila se da bi ovde došla i da nije dobila finansijsku pomoć od Darka, imala je svoje ušteđevine i poslednju platu iz knjižare. Isto tako, imala je zdravlje, ruke i noge, da bi mogla raditi i zaraditi za sebe. Niko ne mora da bude osuđen od okoline, porodice, partnera, firme. Svako ima pravo da kaže "Ne". 

Ljubazni Dimitrije, šezdesetogošnji vlasnik automata za sladoled, ispričao je Aniti kako je decenijama radio kao poslastičar, onda se razboleo i otišao u invalidsku penziju. Ovim je nastavio da se bavi dok mu sin nije završio fakultet. Sada je odlučio da se odmori i provodi više vremena sa suprugom koja je uzgajala cveće i prodavala ga ispred kuće i na pijaci. Pozvao je Anitu da jednom dođe kod njih i da joj pokažu njihovu baštu koja je ličila na ogromni šareni tepih. Tako se Dimitrije hvalio umećem svoje supruge, da zemlju pretvori u prekrasni, raznobojni tepih. Ispričala je i ona njemu svoju priču, sve do susreta  sa Uglješom. Dobila je pohvalu da je Uglješa dobar momak i da ima sreću što ga je upoznala. Reče joj da ga mnogi vole i da naručuju od njega proizvode od drveta koje on uradi baš onako kako neko  zamisli. Ohrabrio je rečima da su tu svi za nju, da joj pomognu ako želi ostati. Potom je ostavio samu, da sedi na klupi ispod lipe na šetalištu, i prodaje sladoled od vanile, čokolade, jagode i lešnika. Mogla je da čita knjigu ili šalje poruke drugaricama preko interneta, da sanjari ili opusti mozak. Sladoled na točenje bio je retka pojava u Gradu i okolini, tako da je prodaja dobro išla, naročito što je maj već ličio na leto a najčešći šetači bile su majke sa decom. 

Više joj nije smetalo što nije usamljena. Postajala je deo ove zajednice. Stigla je poruka od Uglješe: " Kako se snalaziš?"   

"Odlično, lepo mi je, sasvim. Gde je maca?"

"U kući, moram da je zatvaram, stalno beži na ulicu dok sam ja u radionici.Jedva čekam da poraste, ovako mi je iscrpla energiju."

" Napravi joj drvenu kućicu kao za psa! Pa je zaveži."

" Moraću nešto da smislim."

Malo kasnije, ponovo je stigla poruka od njega. "Da li bi volela da vidiš ovo ludo mače? "

Da li je ovo poziv, upitala je samu sebe i nije odmah znala šta da odgovori.

"Naravno. Da sam smeštena negde za stalno, ukrala bih ti je."

" Onda ću danas upotrebiti jedan ranac, kupila mi komšinica da me malo zeza, ali može biti od koristi. "

"Nemoj mi reći da je onaj za vlasnike mačaka, kada ih nose na put.Onaj što ima staklo! Ja sam to samo na internetu videla."

" Tako je, i ja sam. Posle su mi kupili ovo dvoje preko puta, kada su videli moju borbu sa mačetom. Prošetaću se, u stvari nas dvoje."

" Dođite, jedva čekam!"

Nije mogla sakriti od sebe radost. Ovaj Uglješa kao da nije stvaran već izmišljen i postoji samo u mašti. Toliko dobrote i kvaliteta, kao da ga je izvukla iz svoje glave i oživela. 

Usluživala je dve majke sa decom i tri tinejđžerke, kada se pojavio sa velikim sivo - roze rancem na ramenu. Deca počeše skakutati i smejati se na mače koje je virilo kroz plastiku prednje strane ranca. Ovo je samo ličilo na ranac, bilo je to nešto kao nosiljka za mace. 

" Daj ga nama!" - vikala su deca dok su ih majke smirivale.

" Doneo sam ga ovoj dami ovde!" - našalio se Uglješa i seo na klupu a ranac sa mačetom spustio pored sebe. "Neko mi ga je ostavio u dvorište a ono malo i moram da ga čuvam jer ne zna ništa. Pored onolikog dvorišta izlazi na ulicu više puta na dan."

" I mi imamo mačke u dvorištu. - reče jedna od žena.- ostavljaju ih ovi iz grada. Još malo trebaće nam prihvatilište."

Kada su ostali sami, Anita je uzela ranac i stavila ga u krilo. "Znaš li da mi je soba u ovim bojama? I da je moje omiljene boje roze i sivo zajedno?"

" Odlično, dajem ti sve u paketu. - našalio se i kucnuo prstom mačetu koje ih je zbunjeno pratilo. Ja volim sivu ali sam daleko od roze boje. Sviđa li ti se Dimitrije? Da nije dobar čovek, ne bih te zvao da radiš za njega."

"Divan je. I on tebe pohvalio, kaže da si dobar momak. "

" Trudim se." - rekao je sa pomalo stidljivim smeškom. 

" Ne moraš da se trudiš, ti jesi takav. Svaki drugi muškarac u tvojim godinama, oterao bi mače  iz dvorišta ili ga šutnuo nogom. A ti vodiš računa o njemu i gajiš ga od srca. Oduvek sam smatrala da se dobrota ljudi meri po tome kako se ponašaju prema nemoćnim bićima."

"Tako je, isto mislim. Ne razumem šta se nalazilo u glavi osobe koja je rešila da ovako malo stvorenje izbaci na ulicu, nije skrivilo nikome ništa. A ljudi su mrski i sami sebi. Zbog toga sam otišao od kuće. Mojim roditeljima je smetalo što sam skromno cenio svoje proizvode, a mogao sam da zaradim mnogo više. Nisam nikada želeo da gledam kako mušterije menjaju izraz lica kada im saopštim cenu. Jednom detetu sam napravio krevet u pola cene, a da to roditelji nisu ni ukapirali. Kada sam video da su porodica koja jedva ima novca da kupi krevet za dete, jedva da sam želeo da im naplatim. Onda je sve to zasmetalo i vlasniku stolarske radnje za kojeg sam radio u isto vreme kada i za sebe kući. Uplašio se da ću mu preoteti mušterije. "

" I rešio si da sve napustiš. Pametno."

" Da, to je bila kap koja je prelila čašu, plus neuspela veza. Ne žalim se na bivšu ženu, jednostavno je nestalo bliskosti. Isto kao i vas dvoje nismo imali zajedničko dete i ne znam ko je navodni krivac. Sve je to život ali treba izaći kao pobednik. Zato sam shvatio kako ti je kada si mi ispričala svoju priču i poželeo da ti pomognem. Slobodno me nazovi i dođi na kafu kada god poželiš. Možemo prošetati i otići negde, samo nazovi. Ja neću da ličim na nekoga ko bi zloupotrebio samoću jedne žene, pa ti neću dosađivati. Već kao drug ti kažem, pozovi me kada želiš da se družimo. "

"Budi siguran da hoću." - uzvratila je sa smeškom i osetila da su joj se obrazi malo zarumeneli. Njegova pažnja bila je nešto što godi da kraja, poštovanje za koje nije verovala da još postoji. Zvučao je kao da joj se želi udvarati ali se suzdržava jer ne zna njeno mišljenje. Daje joj slobodu i izbor, da njihov odnos bude kako ona hoće. Ovaj čovek je dar od Boga, pomislila je u sebi i izvadila mače iz ranca. Bilo je presrećno i glasno prelo, ali  je morala da ga prebaci Uglješi u ruke svaki put kada bi naišla mušterija. Bila je opuštena u njegovom društvu, nije znala da li će se zaljubiti ili ga voleti kao brata i druga, nije znala da li je u dubini njegovog pogleda videla samo bratsku nežnost ili dopadanje. Teme sa njim bile su bezazlene, lako je bilo družiti se sa ovakvim čovekom. Nije se plašila da mu bilo šta poveri.  I kada je otišao, već je kovala u sebi plan gde bi ga mogla pozvati...

Nastaviće se...