Hteo je mir, a toga nije moglo biti dalje od mirnog dvorca u Stonu. Kameni zidovi bili su jedino utočište — i Vesna, koja je već postala njegova žena. Kulin je neprestano tvrdio da ne želi vlast, ali da je neće moći odbiti, jer čitava familija u njemu vidi budućeg vladara. Sa druge strane, Miroslav je već bio iskusan i vešt upravitelj svojih oblasti. Jedini problem bila su njegova braća i njihov građanski rat koji je tinjao.
Nemanja je ponovo dobio poverenje i obećanja cara Manojla, spreman da zbaci Tihomira sa vlasti. I dok su ga krivili za sve, Miroslav je negirao da je on pustio Nemanju iz pećine. Posle toga usledili su krvavi okršaji. Miroslav nije želeo da ratuje protiv brata; predao se, a za njim i Stracimir. Tihomir se udavio u Sitnici.
U toj nesreći koja ih je zadesila, Miroslav se poverio Stracimiru i ispričao mu sve o jutru kada su zatvorili Nemanju — san ili viziju, istu onu koju je, izgleda, doživeo i Nemanja. Od tada, Stracimir je postao potpuno odan velikom županu Stefanu Nemanji, bez ijednog objašnjenja zašto je pregazio ponos.
Miroslavu je ostalo da se vrati kući. Da izgradi život u svojim oblastima, u svojoj novostečenoj porodici. Da sluša prijatelja Kulina koji je zračio dobrotom. Kad god bi imali sreće da posete jedan drugoga, njihove glavne teme bile su verske slobode i tajne.
„Ako postanem vladar, izgradiću bosansku crkvu. Hrišćansku crkvu bez uticaja Vizantije i Vatikana!“
„Ko ti garantuje da ćeš ostvariti to čudo?“ — pitao je Miroslav iskreno, pomalo surovo, žaleći starijeg brata i strepeći šta će se desiti na tlu Raške.
„Ti sada ne veruješ u dobro jer su vas zadesile strašne stvari. Ali pogledaj oko sebe — ovde si srećan, uspešan si i možeš da poveruješ u srećne završetke.“
„Želim ti da uspeš, ali ne mogu da te ohrabrim da će to trajati zauvek. Svi smo robovi Vizantije i Vatikana. Ni pravoslavci ni katolici nemaju sreće da budu slobodni ljudi. Samo još ove naše teritorije ne bodu oči vladarima. Ti i ja nećemo popustiti — ako treba, i ratovaćemo da zaštitimo ljude — ali mi Nemanja ne uliva nadu.“
„Tvoja vera je posrnula. Odmah se seti da si video Svetog Georgija.“
„Nikada to nisam zaboravio. Ali njegove reči nisu mi sasvim jasne. Kao da je hteo reći da je nesreća neizbežna. Poznajem bogumilsku veru. Oni je se neće odreći ni po cenu smrti.“
„Primićemo ih ovde“, reče Kulin odlučno.
„Ovamo će nesrećnici morati da pobegnu, nema im druge. I rodoverci, i svi koji ne priznaju Vizantiju. Ako moj brat pristane“, dodao je Miroslav.
Dok su trajali takvi razgovori, Vesna je osećala jezu i često ih je ostavljala same. Nisu želeli ništa da kriju, ali ona se plašila da će ih neko čuti. Hodala je hodnicima i sobama da se uveri da nema prisluškivača. Njen brat bio je potkovan znanjem iz knjiga koje su skrivali na policama — knjiga u koje niko sem porodice nije imao uvid. Sada je to delio sa Miroslavom, koji se od svoje mladosti nije mogao odlučiti da li je bogumil ili pravoslavac.
„Znaš li da nisam nikome rekao, pa ni Nemanji, za dete koje je Sveti Georgije proricao?“ — tiho je rekao Miroslav, gledajući Kulina kroz plamen sveća. Mrak u sobi postajao je sve gušći, tišina napetija, kao da se iz nje rađa nešto snažno i nepoznato.
„Da li je Ana trudna?“
„Ne koliko ja znam. Deca su im velika, nikada nisu spominjali da će imati još jedno.“
„Imaće sigurno. Vreme će doneti odgovore.“
„Videćemo… Ako se desi, poveriću Nemanji tu tajnu.“
„Mnogo toga se, Miroslave, dešava. Mnogo toga što nije na videlu. Mnoge stvari ne vidimo.“
„I ti smatraš da bogumili u Raškoj prepisuju knjige koje bi velike sile htele da unište?“
„Nisi ih jednom video sa papirusima.“
„Mislio sam da je to njihova škola, deo njihove tradicije.“
„Jeste — i jedno i drugo — ali ne onako kako misliš. To nije njihova izmišljena škola. To nije samo njihovo učenje. Koga bi bilo briga da je tako?"
„Nego? Šta je to što imaju?“
„Živu reč. Izvor.“
„Čiji izvor? Imamo mi Sveta pisma u crkvama.“
„Ne razumeš. Postojali su spisi stariji od svih koje su naše oči videle. Ono što je napisano dok je Gospod hodao zemljom — pa i od njegove ruke.“
Miroslav kao da oseti da ga nešto dodiruje po grudima, hladno i teško. Samo delić sekunde falio je da se seti priča o bogumilskoj knjizi. Znao je da postoji više knjiga, ali jedna se spominjala kao legenda.
Kulin je kao da mu je čitao misli:
„Da. To je ono o čemu sada razmišljaš. I znaj — nijedna zemaljska sila ne sme doći do te knjige…“
Kao da je delić vasione spustio svoj šapat u sobu. Reči su ga presekle — i bile su mu poznate. Samo što ranije nije bio svestan.
(Nastavak sledi )
Нема коментара:
Постави коментар