Sivo - roze ( Osmi deo)

Danas i juče

Nakon godinu dana

Divno jutro i divna kafa, sloboda i spokoj. Sve je to danas imala. Da, kao što smo rekli na početku, Anita je toliko volela letnja jutra, pa je ustajala ranije nego što mora, hranila bi mačke, ostavljala doručak Uglješi, radila na novim idejama. I volela je da se priseća svojih prvih dana u ovom kraju i početka ljubavi. U ovo doba prošle godine, shvatila je da će reći "Da", čoveku u kojeg se zaljubila i jasno videla da će ga brzo zavoleti.I da to neće biti iz materijalnog razloga. Shvatila je da ima ponovo pred sobom zlatna vrata koja će se otvoriti ako opet upotrebi smelost. Samo to je trebalo u ovakvoj situaciji kada se sudbina lako nameće ako samo učiniš jedan korak, a koji se nije činio lak.

Onog dana, kada je pred sobom imala ponudu za brak sa Uglješom, unutar sebe znala je da je već prihvatila.Samo se malo njen ego uplašio i upozoravao da je sve to brzo i naglo. Srce je govorilo da nije brzo jer je ono što treba da bude. Tri  dana i tri noći nije se mogla smiriti, nije spavala niti o bilo čemu razmišljala. On je u tišini čekao odgovor. U nadi da će ga prihvatiti, malo je ulepšao sobu koja će biti njena ako prihvati. Kupio je sliku šume sa rekom i pticama i uneo ženski sto sa ogledalom, svoju kreaciju koju je izložio da se proda, ali se predomislio. U sobi je postojao manji ormar za odelo, bračni krevet i radni sto. Tu bi mogao da kupi televizor, tako da bi potpuno imala svoj mir.

Četvrti dan, ujutru kada je došla na svoje radno mesto, poslala mu je poruku da će doći kod njega popodne. Sada je on bio uzbuđen i uzrujan. Očekivao je da će ga pozvati na šetalište ili da negde izađu, ali se desilo potpuno neočekivano. Najavila je svoj dolazak i to mu je govorilo da pristaje na venčanje. Zadovoljan je obišao sve prostorije i bacio pogled u dvorište, sve je bilo kako treba, uredno i čisto. Imao je tu spavaću sobu koju je spremio za Anitu, kuhinju i  dnevni boravak posebno jedno od drugog, još jednu manju sobu i kupatilo. Voleo je sivu boju, pa mu je kuhinja bila svetlo siva, ugaona garnitura u boravku, kao i ulazna vrata u metalik sivoj boji. Voleo je minimalistički način uređenja, doneo je u kuću stvari onoliko koliko mu treba, bez preteranog natrpavanja. Manji televizor i laptop srednje veličine, ni sto sa četiri stolice nije bio previše veliki. Voleo je prostor  i slobodan protok vazduha kroz prostorije, male tepihe i drvene podove. 

Isto to, naravno da je i po Anitinom ukusu, jer ako je ikada srela muškarca da ima toliko podudarnosti sa njom, to je on. Pozvonila mu je na vrata i nosila mače na ramenu.

"Mogu li sa njom unutra?"- pitala je sa osmehom kakav Uglješa nije do sada video. Bio je to osmeh uzbuđene i srećne žene.

"Može, malo pre je izašla. Čudovište malo, nakačila se na zavesu u kuhinji i umalo je nije pocepala".

"Mala je, mora da se igra. Jesi joj kupio kakvu igračku?"

"Ima lopticu, negde je zaturena, ko zna gde."

Nije mogla sakriti svoje divljenje kada je ušla u dnevni boravak. Sve je blistalo od ruke jednog jednostavnog muškarca koji nije uštogljeni i uglađeni gospodin. Sela je za sto i gledala oko sebe.

"Sviđa li ti se? Ja sam ovo sredio da bude što više prostora i samo potrebne stvari."

"Ne samo da mi se sviđa nego sam oduševljena. Nema mnogo muškaraca koji bi ovako održavali kuću."

" Nije mi teško..Što bih razbacivao stvari samo zato što sam muško? Moj brat je imao običaj da se tako ponaša a ipak je uglađeni gospodin. Jesi li za kafu?"

"Može." - kratko i ljubazno je odgovorila dok je osećala i tremu i radost u isto vreme. Gledala je za njim kako odlazi u kuhinju i ponovo se osvrnula oko sebe. Mače se igralo sa daljinskim upravljačem. Osećala je pozitivnu energiju i toplinu doma. Ovaj muškarac jeste bio čovek za dom i ljubav. Znao je šta hoće od života i sve je sam uradio. I uz to je želeo baš nju.

Uglješa se vratio sa poslužavnikom u rukama. Nosio je kafu, čokoladu na tacni i po čašu vode.

"Ne znam da li bi više volela sok. Sećam se da nisi jednom htela da piješ sok uz kolač, kada smo bili u poslastičarnici, pa sam doneo vodu."

"Dobro je , ne volim sok ni uz kafu."

" Pogledaj ovo mače, pojede mi daljinski. Mada je bolje to nego zavesu. Kako si provela ove dane?"

"Ništa posebno, radila sam i leškarila u sobi. Vreme je promenljivo pa mi se nije izlazilo puno iz sobe."

" Da, i mene zeza vreme. Samo što iznesem one moje radove napolje, moram da ih sklonim od kiše. Znaš da su mi naručili neke komode iz tvog prenoćišta?"

"Ozbiljno? "

"Hoće kasnije i police za knjige. Dobri su ljudi, zadovoljstvo mi je raditi sa njima."

"Jesu." - odsutno je odgovorila dok je uzimala daha za ono što sleduje. On je uočio njenu nervozu i počeo se pitati što li je zapravo došla...Možda  da mu kaže da ga odbija? Sumnja i hladonoća se uvukla u njega, nervozni oboje.

Ipak je Anita imala osećaj odgovornosti i prekinula nelagodnu tišinu.

"Malo mi je nezgodno da ti kažem zašto sam došla, ali dugujem ti odgovor. "

"Slobodno, čekao sam te. Mislim da smo postali najbolji prijatelji za veoma kratko vreme i to govori da možemo biti bliski.Sve mi možeš reći, bilo koji odgovor..."

"Evo, iskrena ću biti. Postoji jedan mali problem. "- govorila je dok je jedva čula samu sebe.

" Ti se meni sviđaš. I ja se plašim ako ovaj brak bude samo zbog knjižare, da ću ja doživeti još jedan razvod  a ti se možeš vremenom zaljubiti u drugu. Jesi mi rekao da bi samo mene poželeo za suprugu, ali rano je da budeš siguran u takva osećanja."

"Čekaj malo, ti si mi upravo rekla "da"?"

" Samo ako shvatiš čega se plašim. Mogu se zaljubiti u tebe a ti u drugu, jer to je normalno za muškarce. Brzo planu i brzo se ugase. Jesi dobar čovek i sigurna sam da bi te mnoge poželele. Nemoj da te ovo uvredi."

"Hvala na koplimentu ali ne otimaju se baš mnogo. Nisam ja mnogo zanimljiv za današnje devojke."

Uspeo je da joj izmami osmeh na lice i konačno spoznao pravi trenutak. Sada je shvatio da je zaljubljena u njega kao i on u nju. 

"Da li bi ti bilo lakše da se udaš za mene iz ljubavi?"

Poklopio je njenu šaku svojom i to je bio prvi dodir, pažljiv i topao. Sada je i ona spoznala trenutak, i to onaj koji je govorio da ga može poljubiti. Približila mu je se i usne su se spojile. Bila je to obostrana želja dvoje ljudi koji su patili i pronašli sebe, zahvaljući smelosti...

"Da, želim da se udam za tebe iz ljubavi." - izgovorila je suznih očiju i na to je usledilo još mnogo poljubaca i zagrljaja".

Sve ono što je kasnije usledilo, bilo je izgradnja života kakav su želeli. Bili su bračni par na spisku za dobijanje prostorije u staroj državnoj zgradi. Anita više nije više prodavala sladoled, morala je da podigne kredit i stvori svoj radni prostor, knjižaru  koja je izašla iz mašte u stvarnost. Njen muž je okrečio zidove u sivo i roze kombinaciju i stvorio police kakve je ona zamislila. Radili su po ceo dan dok nije sve urađeno kako treba.  Sklopila je ugovore sa izdavačima, dobila mnogo knjiga, ali i đački pribor, figurice, šolje, uramljene slike...Prostor i nije bio tako mali, moglo se svašta iskombinovati. Mnogo posla i mnogo ljubavi...

Danas je knjižara ujedno bila i klub pisaca i čitaoca gde su se dešavala okupljanja, književne večeri i promocije. "Klub kreativnih". Knjižaru je nazvala po sebi. 

Rado se sećala svojih prvih koraka u novom, ali pravom životu. Uglješi nije smetalo da donese još dvoje mačića sa ulice, bio je pun ljubavi. Želeli su zajedničko dete, ali su obećali jedno drugom, ako se desi problem, da će usvojiti bebu i da to neće biti problem. U ljubavi koju je pratila smelost, ništa nije problem.

Kraj

Ovu priču sam napisala da bih sebi dozvolila luksuz opuštanja uz pisanje... I sviđa mi se.