Proleće 1176.
Nemanja je obaveštavao Miroslava o neuspehu svakog pokušaja dogovora s bogumilima. Rodoverci su prihvatili zvanično pokrštavanje u pravoslavlje, pod uslovom da u svojim kućama i dalje poštuju običaje svoje stare vere i da ih ne iznose van dvorišta. Bogumili su bili druga priča. Oni koji su imali decu sklanjali su se u Bosnu i Zahumlje. Mnogi su se nastanili u Hercegovini.
Bosanski ban i Kulinova plemićka porodica imali su mnogo posla oko smeštaja izbeglih ljudi. Miroslav je mnoge primio u zemlje Zahumlja. Očekivao je oštru osudu Vizantije, ali njih zapravo nije bilo briga za bogumile kao ljude. Tražili su tajnu.
Raška je sve više bila okupirana od strane vizantijskih vojnika. Miroslav je poveo svojih stotinu pred sami sabor, ali su došli u sukob s vizantijskom, nadmoćnom i brojnijom vojskom. Nikome nije bilo dozvoljeno da se približi Raškoj. Knez humski imao je pravo da poseti brata.
Osećao je Miroslav zlo koje hoda za njim poput senke — senke koja se ne vidi, ali se oseća. Setio se da su ga Vesna i Kulin ispratili nevoljno. Nisu se složili s njegovom odlukom da ide u taj nemir koji ne može sprečiti.
„Ti si sada njima kamen spoticanja. Primio si izbeglice, a u Rašku ne dolaziš kao prijatelj Vizantije. Pokušaće da te ubiju ili pridobiju za sebe“, rekao mu je Kulin ozbiljno, bez vere da će se ovo dobro završiti.
„Vrati se“, jedva je izgovorila Vesna, ljuta i tužna.
„Ne zaboravite da ja imam tu misiju. Živeću da bih još nešto učinio. Gde vam je vera?“
Sabor protiv jeresi 1176. godine bio je crkveno-državni sabor koji je sazvao Stefan Nemanja kod iste one Petrove crkve gde je Miroslav deceniju ranije imao viziju i doneo odluku koja je verovatno bila najvažnija u njegovom životu. Sedeo je na istoj kamenoj ogradi kao i tog jutra, dok je posmatrao kapljicu rose na travi i slušao priče, dok mu je duša plakala. Gledao je u okupljeni srpski narod — potlačen. Njegovi župani nisu mogli da ih zaštite. Pravo na život nisu imali osim ako su poslušni. Pravoslavcima je naređeno da ostanu u kućama, dok su rodoverci i bogumili, istaknuti muškarci u svojim porodicama i zajednicama, morali da dođu i saslušaju. Bilo je tu i bogumilskih sveštenika, koji su pokazivali samo patnju i ponos. Stefan Nemanja ih je pozvao da se u narednim danima okupljaju oko pravoslavnih crkava i budu kršteni. Tako je naređeno: svaka jeres je prokleta i osuđena na smrt. Neće biti milosti ni za njih ni za buduću srpsku zemlju. Nikada neće dobiti samostalnost i nikada ih Vizantija neće priznati kao državu ako se paganske i jeretičke vere budu i dalje negovale.
Knez Miroslav je osetio najgore moguće zlo, ono koje se prosto namiriše u vazduhu. Poznavao je Nemanju u dušu i jasno video da sve ovo nevoljno izgovara, da su mu oči zakrvavile, da nije noćima spavao i da mu je glas promukao. Bio je nesrećan, gnevan, nemoćan... Na bogumile se moglo urlati, ali oni zaista kao da nisu bili sa ovog sveta. Poput hrišćanskih mučenika, stajali su mirno i izdizali se iznad svih strahota koje su bile na pragu.
„Molim vas, pokrstite se i nastavite u svojim kućama da verujete u šta želite…“ — obraćao se Miroslav molećivo bogumilskim vođama. Bili su iznenađeni što je županov brat sasvim drugačiji od onoga što su očekivali. Uspaničeno im je saopštio da je vizantijska vojska opkolila Rašku i da nema pomilovanja osim ako se pokrste. Nije smeo da im spominje knjige. Ali jedan bogumilski sveštenik stao je pred njega i poklonio se:
„Kneže Miroslave, hvala što ste mnoge naše primili u Zahumlje. Hvala i banu bosanskom. Mi drugu veru nećemo primiti, jer je ova vera prava, nasleđena od učitelja Isusa. Sklonićemo se, jer naši životi čuvaju tajne.“
„Jeste li sklonili tajne na bezbedno? Ne plaši se, nisam neprijatelj. Načuo sam da Vizantija želi nešto vaše.“
Ovaj nije pokazao iznenađenje, već mirno nastavio: „Niste jedini koji je obavešten o tome. Sve naše neće biti njihovo, već pripada ljudskom rodu. Napustićemo ovu zemlju teška srca, jer mi smo vaš narod. Izgradićemo zajednice u Hercegovini. Ako je naša sudbina stradanje, prihvatićemo.“
„Požurite, sklanjajte ljude odmah! Već danas bežite svi koji ste ostali! Bar u šumu i one vaše pećine. Nemojte ni trena posle ovoga da ostanete, postradaćete svi.“
Bogumil je, suznih očiju i prebledelog lica, ponovo poklonio svoju glavu pred Miroslavom. Njegova tunika bila je jednostavna, bez obeležja, dok su duga kosa i duga brada podsećale na pravoslavne sveštenike. Čist i uredan, blag i dobroćudan čovek — primer kakvi su bili i ostali u zajednici. Miroslav je osetio užas od pomisli da se za ove ljude pričalo kako su prljavi, u pocepanoj odeći, ludi…
Još gori užas osetio je pri pomisli da bi na zverski način mogli biti ubijeni ljudi koji nisu ni životinju zaklali.
Noć je donela najveću strahotu i sramotu koju je Srbija mogla imati u svom postojanju. Dok su se spremali da odgovore na zahteve crkve i župana — da li će se pokrstiti ili napustiti zemlju — dok su pakovali svoje skromne stvari da zauvek napuste ognjišta, vizantijska vojska je tokom noći napala bogumilske zajednice. Tutnjava konja, povici zlih vođa koji su predvodili mračnu vojsku, jauci, vriska, urlici, vapaj, krv, plamen, sečivo... Zversko istrebljenje ljudi na tlu jedne zemlje.
Miroslav je tu noć zapamtio kao najgoru u životu, kao pakao na zemlji gde đavoli rade šta žele. Sva ta buka probudila ga je u gluvo doba noći, dok je pokušavao da razume — ima li ponovo viziju ili je budan. Čuo je Rastkov plač u susednoj sobi, plač odrasle dece i Aninu molbu kroz jecaj. Zvala ih je da svi budu u jednoj sobi i da se smire. Knez je upalio sveću na svom stolu i potražio Nemanju. Veliki župan Raške klečao je pred ikonom Bogorodice i plakao.
„Šta to radiš? Brani svoj narod! Gde ti je vojska?!“
Nemanja nije mogao da podigne glavu dok mu je čelo bilo priljubljeno uz pod.
„Jesi li znao za ovo? Hteli su da beže, meni su priznali!“
„Nisam znao. Sinoć mi je stiglo pismo. Svi ste već usnili dok sam ga čitao. Naređeno je da se naša vojska ne sme suprotstaviti, jer je njih deset puta više, i da će nam pobiti sav narod koji imamo, bez obzira na veru.“
„I ti si pristao! Ostaćeš upamćen kao istrebitelj! Žao mi je što te nisam pustio da umreš u onoj pećini!“
Nemanja je polako podigao glavu i uspravio se pred bratom, gledajući ga skoro beživotno. Plakao je neutešno.
„Evo ti prilike. Ubij me. Nizašto i nisam.“
„Neka te neko drugi ubije! Ja neću — zbog Ane i dece! Ali imao sam bolju priliku. Nećeš više imati uticaj na Zahumlje. Ako ikada pošalješ vojsku tamo, moji vitezovi će dočekati tvoje kukavice! Da li ti je jasno?“
„Miroslave, Bog mi je svedok da sam sabor sazvao da ih uplašim i oteram. Vizantija želi ono što oni imaju, sam si rekao. Ubijaju ih i pale njihove kuće da bi spalili tragove! Istina je što govoriš.“
„I šta ćemo? Tvoja deca plaču po hodnicima i misle da si ti ovo učinio.“
„Nastaviću da se borim za nezavisnost. Celu bi našu zemlju spalili da smo se odupirali. Kada ovaj đavolji car ne bude više na tronu, tada ćemo dobiti šansu da se oslobodimo tiranije.“
Više ništa nije mogao da oseti osim užasa i nemoći. Poželeo je da i sam klekne i pomoli se, ali je osetio gnev prema Bogu koji je ovo dopustio. Crnilo se nadvilo bez ijednog zraka sunca; iskonsko zlo je trenutno vladalo napolju. Da li je ovo sudbina ili ljudski nemar? Pitao se, dok je pokušavao da opravda Nemanju. Toliko vremena bogumili su imali da se sklone ili prihvate pravoslavlje, a čekali su poslednji trenutak.
Narednih nekoliko dana srpska vojska je čuvala dvorac u Rasu. U strahu od Vizantije niko nije izlazio napolje. Tamo se dešavao pokolj — neviđeno varvarsko zverstvo. Unakažena i spaljena tela jeretika pokopavali su po šumama, bacali u reke, dok je ostali srpski narod u strahu bežao iz svojih domova. Više se nije znalo ko je kome kriv.
Vizantijski vojnici tražili su nešto danima. Pretresali su i spaljivali sva mesta bogumilskih zajednica, nalazili pećine gde su se skrivali i molili, prekopavali njihove njive.
A tajna je nestala.
Нема коментара:
Постави коментар