Sivo - roze ( Treći deo)

                                                           

Upoznavanje

Tog jutra je sebi obećala da neće razmišljati o svojim pitanjima na koja nema odgovor. Imala je mogućnost da ostane u ovom mestu i duže od sedam dana, smeštaj nije bio skup a osim dva obroka, njoj ništa drugo nije trebalo, za sada. Nije znala šta će dalje biti, gde će potražiti posao i da li će ga uopšte naći. Za sutra je isplanirala da ode u centar Grada i pogleda oglase za posao. Mogla je po ceo dan da pešači, bila je odmorna, obučena u tanku trenerku i sa rancem na ramenima. Samo je u jedno bila sigurna - da ne želi otići odavde. Želi postati stanovnik prelepog naselje o kojem je potajno maštala i ranije. Sve ono iza i nije bio njen život već gluma, imitacija. Zahvalila se sebi što je prelomila i odlučila sve u jednom danu. Evo je sada ovde, slobodna i diše punim plućima. Konačno je obratila pažnju na svoje disanje i čula je svoje misli. 

Zašla je dosta dalje od šetališta, u želji da osmotri najgušće naseljenu oblast. I sve je bilo baš onako kao što je videla u časopisima i preko interneta. Skoro sve kuće su bile montažne, neke male, neke dosta široke, dvorišta prekrasna, uglavnom ograđena belom ogradom. Proleće je izvelo ljude napolje, kosili su, žene su sređivale cveće, deca se igrala i vozila bicikle. Videla je da su u nekim dvorištima postojale montažne radnjice, razlog zašto su ljudi poput Darka, smatrali ovaj kraj staromodnim. Ali je za nju ovde sve bilo prelepo i zanimljivo. Iz jednog dvorišta začula je nešto kao struganje drveta. Veliko dvorište sa malom kućom, zlatasto braon boje i stolarska radnja ispred koje su bile izložene police i stočići za prodaje. Primakla se malo bliže ogradi i zastala da vidi proizvode od drveta. Zadivila se što je sve bilo uredno, videlo se da neko ovde s ljubavlju radi. Iz radnje se čuo zvuk mašine dok iz kuće niko nije izlazio. U dvorištu je bilo samo jedno veliko drvo, Anita bi rekla  da je trešnja,  i ispod nje  drveni sto sa četiri stolice. Taman je pomisila da ovde živi jedna srećna porodica, osetila je oko nogu nešto nežno i toplo. Bilo je to malo mače, belo sa žutim i crnim šarama, mazilo se uz nogavicu njene trenerke. Anita se obradovala jer je volela mačke oduvek. Glasno se nasmejala i radosno podigla mače, dok je ono prelo i umiljavao se na ramenu. 

"Koji si ti, maleni, odakle si došao? Kako si samo sladak!" - govorila je mačetu i miovala ga, ne primećujući da se iz radnje više ne čuje zvuk mašine. Trgla se iznenađeno kada je ispred ograde videla poznati lik od juče. Stolar je isti onaj muškarac od juče koji je sedeo ispred kioska i posmatrao je krišom. Sada mu pogled nije bio stidljiv nego iznenađen, dok je Anita bila ta koja se postidela. Izgledala je kao devojčica sa mačetom na ramenu. On je dobroćudno posmatrao taj prizor i osmehivao se prijateljski. Imao je na sebi teget majicu i pantalone, izlizane i prašnjave od posla, na rukama radne rukavice. 

Foto: https://www.thumbtack.com/

" Dobar dan." - ljubazno se obratio.

"Dobar dan. Zastala sam da pogledam ove police i videla mače oko nogu."

"Moje je, u stvari, neko ga je ostavio, pa sam ga morao uzeti. Postoje kreteni iz obližnjih gradova koji nam ostavljaju ovde životinje."

"Dobro je, inače sam se pitala šta ću ako krene za mnom. Mnogo sam osetljiva na životinje a tu sam u hotelu, ne bih mogla da ga ponesem."

On se milo osmehnuo i Anita oseti kako ima osećaj da se poznaju odavno. Umela je da prepozna dobre ljude i ko će joj za kratko vreme postati blizak.

"Mislim da smo se videli juče, kupovali ste knjige. Ja sam sedeo kod prijatelja koji radi tamo."

"Da, sećam se. Tek sam juče i stigla, prvi put sam ovde."

On je skinuo rukavice  bacio ih na jednu od polica , prišao i pružio ruku. 

"Ja sam Uglješa, drago mi je". 

"Anita, i meni je drago. Ovo su vaše kreacije?"

"Pa, hoćete li sesti, da popijemo kafu i porazgovaramo?Ovde ljudi pomažu jedni drugima, možda se i vama može pomoći. Nemojte misliti da sam neki zavodnik ili da će žena izleteti iz kuće. Živim sam, samo imam ovu igračku koja mi noću spava na glavi."

"Može, skuvajte kafu. I dobro će mi doći što nekoga poznajem. "

Srdačno je otvorio kapiju i Anita uđe u to dvorište samca koje je bilo tako toplo i pozitivno. Doneo je kafu i dve čaše vode, dok je mače dremalo na drugoj stolici, pored Anite.  Lako mu je ispričala svoju prošlost a da on to uopšte nije tražio. Odgovaralo je to što su vršnjaci što je i on imao dugu vezu iza sebe, vezu koja je bila kao vanbračna zajednica, dok želja za zajedničkim životom nije izbledela. Roditelji su očekivali od njega da se oženi kao da je to nešto najlakše na svetu, brat mu je profesor književnosti, oženjen i ima dvoje dece. Tako da se Uglješa osećao poput viška u porodici i rešio da pobegne od svega. Sada je srećan i svoj na svome. Imao je smisao za humor i bio veoma omiljen u komšiluku, jer su mu se mnogi sa ulice javili ili bar mahnuli, dobacili koju šalu. Nije  hteo da se udvara i bude nametljiv. Obećao je da će joj javiti ako čuje da negde traže radnika, ali nije tražio telefon već da će je zvati na recepciju prenoćišta. Tako da se ona osećala krajnje sigurno u ovakvom, tek začetom prijateljstvu, bez laži i skrivenih namera. I nije krila od sebe da joj se mnogo sviđa i kao muškarac. Zaprepastila se koliko je imao sve što ona želi.

"Da, ja sam stolar i ovamo sam se doselio da počnem od nule. Kao u knjigama ili filmu. Skoro sam dve godine stanovnik ovog mesta." 

"Blago vama. Iskrena da budem, i ja imam želju da ostanem, ako to bude moguće."

"Te reči sam i ja izgovorio kada sam pobegao. Došao sam u prenoćište isto tako, ali mi je pomogao prijatelj kojeg ste juče videli. Pronašao mi je posao u Gradu, radio sam u jednoj piceriji i stanovao u nekom podrumu. Ubrzo sam pronašao još dva posla, radio sam od jutra do mraka, i tako skoro godinu dana. Srećom, nisam imao kada novac da trošim i bio sam uporan, dovoljno da za godinu dana podignem kredit i kupim ovu kućicu sa dvorištem. Vlasnici su rešili da se presele negde preko, tako da je nisu mnogo zacenili. Radnju sam napravio sam."

Slušala ga je zadivljeno i osećala neobjašnjivu toplinu koja joj se širila oko srca i u stomaku. Bio je tak iskren i jednostavan. 

Nervozno se počešao po glavi i pomilovao mače koje je i dalje ležalo na njenom ramenu.

"Čujte, ja vas ovde zamaram svojom pričom. A ovo malo se ugnezdilo kao da je  prišiveno za vas. Dajte mi ga, zatvoriću ga u kuću, da ne luta po ulici."

Ona mu se dražesno osmehnula i predala mu mače. "Niste me zamorili, ja vam se divim. I sama sam u nekoj vrsti bekstva. Razvela sam se i pobegla od lažnog života i tuđih uticaja. Ovo mesto sam i ranije obožavala, tako da sam bez razmišljanja spakovala kofer i krenula."
Nastaviće se...

Foto: Pinterest