Nema pomilovanja za glupe – jer glupost je izbor, ne sudbina

 

Postoji zabluda da su glupi ljudi nevini. Da ne znaju bolje. Da nisu imali sreće, obrazovanja, prilike. Ali istina je mnogo dublja i surovija: glupost nije nedostatak inteligencije, nego odbijanje da se misli. Nema pomilovanja za one koji biraju slepilo dok im je istina pred očima.

Glup čovek ne mora biti neuk. Često je to onaj koji je sve čuo, ali ništa nije razumeo. Ko ponavlja rečenice drugih, a nikada se ne usudi da sumnja. Ko zna sve citate, ali ne ume da pogleda u sebe. Glupost nije u glavi — ona stanuje u srcu koje se zatvorilo za istinu.

Mudrost ne dolazi iz knjiga, nego iz unutrašnje borbe. Iz one tačke gde priznaješ sebi da si možda grešio, da si možda pogrešno verovao, da si dozvolio da te programiraju, uplaše, ućutkaju. A glup čovek to ne može. On uvek zna sve. Njegova istina je jedina, njegovo mišljenje sveto, njegovo slepilo čvrsto kao vera u idol.

 

 

 

Zato za glupe nema pomilovanja. Ne zato što ih neko kažnjava, nego zato što se oni sami ne žele osloboditi. Kazna gluposti je život u tami — život u kojem sve znaš, ali ništa ne razumeš. U kojem vidiš svet, a ne vidiš sebe.

Mi nismo rođeni glupi. Mi postajemo glupi kad prestanemo da tragamo. Kad nam je lakše da budemo deo mase nego da postavimo pitanje. Kad mislimo da su odgovori već gotovi i uredno upakovani u tuđe istine.

Ko se budi, ko sumnja, ko preispituje — taj ima šansu. On može pasti, lutati, grešiti, ali on raste.

Ko spava u svom samozadovoljstvu — taj vene. I zato, nema pomilovanja za glupe, jer glupost nije nesreća nego izbor da se ne vidi.