Danas je već bio knez Zahumlja, postavljen od strane vizantijskog cara Manojla 1162. godine. Vladao je oblastima istočne Hercegovine, južne Dalmacije i zapadne Bosne. Njegov zamak nalazio se u gradu Stonu. Ston je bio političko i duhovno sedište Zahumlja, dok je grad Hum predstavljao srce zaleđa — tiho, ali značajno uporište kneževske vlasti i narodne duše.
Ston je bio prestonica Zahumlja, strateški smešten na poluostrvu Pelješcu, na spoju kopna i mora. Njegova geografska pozicija činila ga ključem za kontrolu trgovačkih puteva i solana, koje su bile izvor bogatstva i političke moći. Miroslav je stolovao u Stonu, odakle je upravljao Zahumljem i održavao veze sa Dubrovnikom, Raškom i Bosnom. Ston je bio kulturno i duhovno središte, mesto gde su se ukrštale vizantijska, srpska i dalmatinska tradicija.
Za razliku od Stona, grad Hum (verovatno u zaleđu današnjeg Mostara) bio je manje urbanizovan, ali duboko ukorenjen u narodnu tradiciju. To je bio grad zaleđa, gde se kneževska vlast oslanjala na narod, zemlju i duhovne korene.
Nije bilo progona jeretika, bez obzira na to što je sve bilo pod Vizantijom. Ljudi su još uvek mogli verovati kako žele. Miroslavu nije smetalo što bogumilske zajednice žive na tlu njegovih oblasti; voleo je da posećuje mesta gde su njihovi umetnici klesali figure i geometrijske oblike u kamenju.
Još uvek neoženjen, imao je jake veze sa bosanskom vlastelom, gde je stekao prijateljstvo sa Kulinom i njegovom sestrom. Upravo ta devojka bila je njegova ambicija i potajna želja. Kulin je za Miroslava bio poput četvrtog brata — i više od toga. Verovao je da mu je duhovni brat. Blaga narav, sklonost ka umetnosti i želja da se održi sloboda i mir.
Gnušao se podele ljudi na prave i lažne vere, i upiranja prstom u one koje su nazivali jereticima. Nije voleo vlast, ali je govorio: ako ikada bude bosanski ban, kultura i ljubav cvetaće u toj zemlji. Mnogo knjiga imao je Kulin, mnogo znanja i svetla u sebi. Interesovalo ga je i hrišćanstvo i slovenska mnogobožačka religija. Bogumile je posećivao i slušao njihovo učenje, a sa Miroslavom je odlazio u pravoslavne hramove. Tvrdio je da je Bog ljubav i da je svaka vera lepa na svoj način.
„A ja sam svoju sestru nazvao Vesna, jer je to boginja proleća. Vesna je rođena u proleće — i isto tako je lepa“, govorio je Kulin, dok su Miroslavu oči dobijale poseban sjaj.
„Biće moja žena. Ako me voli. Proleće ima slobodu da bira“, odgovorio je stidljivo, znajući da mu je to „proleće“ suđeno.
Tih dana, kada se kroz Rašku pročulo da je Stefana Nemanju čudom oslobodio Sveti Đorđe iz pećine, Stracimir i Tihomir su se povukli, u potaji znajući da je samo jedna osoba mogla biti uzrok. A Miroslav se povukao u svoj Ston, postavljajući sebi mnoga pitanja. Tihomir je još uvek bio veliki župan Raške, Stracimir je upravljao oblastima oko Zapadne Morave, dok je Nemanja, po volji cara Manojla, dobio Toplicu i Ibar.
I nešto je u svemu bilo skriveno. Kao da je Manojlo želeo građanski rat između braće — i zatim, preko najmlađeg, doći do nečega što nije ni teritorija, ni blago, ni vlast. Sve je to već imao. Car je želeo nešto drugo.
(Nastavak sledi)
Нема коментара:
Постави коментар