Miroslav Humski ( drugi deo)

 Sviđale su mu se devojke koje plešu u šumi i na livadama, dok im venac od svežeg, šumskog cveća blista oko glave. Ta čista radost, bezazlena sreća zbog postojanja i novog dana, osmeh jer je sunce obasjalo zemlju ili pala kiša koju su očekivale zbog useva. Poštovali su se bogovi i boginje, slavila su se u određene dane njihova imena u domovima.

Svarog – nebeski tvorac, Perun – bog groma i pravde,
Veles – bog podzemlja, mudrosti i magije,
Mokoša – boginja sudbine i ženskih poslova,
Vida – boginja neba i izlaska sunca, zaštitnica braka i ljubavi,
Lada – boginja lepote i leta,
Vesna – boginja proleća i mladosti,
Zlata Maja – boginja gora,
Dana – boginja reka i potoka,

Danica – jutarnja zvezda.

Svi su potekli od istog izvora, pra-boga Roda.
Sa druge strane, Bogumili su verovali u nešto potpuno drugačije. Čvrsto su verovali u dva načela, odnosno dva „boga“, ali ne jednaka.

 Miroslav je voleo da se ponekad pojavi tamo gde oni govore o svojoj veri. Jednom prilikom otac mu je rekao da podseća na Iroda, koji je dolazio da sluša propovedanje Jovana Krstitelja. Nije bio njihove vere, ali je njegova druga strana osećala kome se želi prikloniti. Svi imamo dve strane – ljudsku i božansku. Svet i jeste tama i svetlo, materija i duh. Cilj je očistiti materiju od tame, preobraziti je. Zavidi nije smetalo što se Miroslav zbližavao sa miroljubivim ljudima koji nisu imali interesa ovog sveta. Pomalo se pričalo među Vukanovićima da će biti jeretik, da ga Vizantija neće hteti i da od njega neće biti ratnika. Njegova lepa figura mladog plemića uopšte se nije uklapala u te predrasude. Uostalom, Vukanovići su se vrlo često borili za prevlast međusobno, pa razlike u verama nisu bile presudne.

 

I sada, 1165. godine, Miroslav je morao da se priseti jednog divnog dana, kada je zastao kraj potoka da napoji konja, dok su bogumilski i pravoslavni sveštenik prijateljski razgovarali. Pravoslavni sveštenik želeo je da malo bolje upozna tu veru, koja je mnoge stanovnike razbacanih srpskih zemalja privlačila. Bogumil, obučen u siromašnu, okrpljenu tuniku, govorio je kao da je u zanosu:

„Učenje je sačuvano samo za one koji traže svetlost iza vela sveta.
Znaš li, brate moj, da postoje dva načela, dva tvorca, dve sile koje stoje u temelju svega što postoji?

Prvi je Dobri Bog, nevidljiv i neizmeran, gospodar carstva duha.

Njegovo je sve što je svetlo, tiho i čisto. On je stvorio anđele, duše, nebeski poredak koji ne poznaje ni vreme ni raspadanje.
Njemu se ne podižu kamene kuće, jer On prebiva jedino u srcu koje je spremno da Ga primi.

Drugi je Satanael, tvorac sveta od prašine i bola.
On je oblikovao zemlju, telo, glad, vlast i rat. Sve što ima težinu i što vene — njegovo je delo. Materija je zatvor koji je podigao kako bi u njega uhvatio duše koje su zaboravile svoje poreklo.

Čovek je anđeo zarobljen u telu.
Dok hoda stazama ovog sveta, on u sebi nosi tiho sećanje na svetlost iz koje je došao. Zato se bori, zato pati, zato oseća da pripada nečemu što ne vidi.

A Isus, Sin Svetlosti, sišao je ne kao telo, nego kao dah, kao reč, kao plamen koji ne baca senku. Došao je da podseti duše kako se vraćaju u visine.
Mi verujemo u put – u unutrašnje oslobađanje.
Onaj ko razume ove reči, već je načeo svoje lance.“**

Miroslav nije hteo da im se pridruži; ostavio ih je da razgovaraju, nadajući se da će ove teritorije zauvek ostati u miru kada su ovakva predanja u pitanju. Taj dan je odjahao do crkve, uznemiren i pun radoznalosti. Šta je istina? Setio se citata iz Jevanđelja po Jovanu: „Vaš otac je đavo.“ Da li je materijalni svet samo iskušenje, mučenje?

 

A voleo je pravoslavne hramove, plamen sveće i tiho pucketanje, miris tamjana, ikone koje su poput oživljenih likova. Voleo je da posmatra umetnike koji oslikavaju zidove hramova, voleo je da se moli pred oltarom. I svaki put kada bi video Sveto pismo u sveštenikovoj ruci, osetio bi sudbinsku povezanost. Jevanđelja su za njega bila dokumenta kao iz drugog sveta.

I svaki put bio bi rastrzan kada bi izašao iz pravoslavnog hrama i osetio zemlju pod nogama, miris cveća, čuo šum vode... Bogumili su vredno radili u svojim zajednicama; njihova imanja bila su prekrivena voćnjacima i povrćem, a životinje nisu jeli. Siromašno odeveni, bili su bogati kada je pismenost i umetnost u pitanju. Miroslava je fasciniralo što ih je viđao kako klešu tajanstvene figure i geometriju u kamenu, kako prepisuju svoje spise, podučavaju decu. I nipošto nije želeo da poveruje da su opasni po život. Bio je potpuno svestan da su opasni samo za velike sile — jer su imali nešto što ovi bogati nisu imali.

I sada, dok je beznadežno gledao svu lepotu jednog jutra, ništa više nije bilo dobro. Crno nebo nadvilo se nad sve tri vere. Car Manojlo Komnin želeo je teritorije bez jeresi i pokušao je pridobiti za sebe Nemanju. Poklonio mu je poverenje i teritorije koje nije trebalo da dobije, s obzirom na to da je Tihomir veliki župan. Jasno se videlo kuda taj put vodi — do istrebljenja svakoga ko ne prihvata vizantijsku crkvu.

Nemanja nije želeo progon svog stanovništva niti stradanje nevinih. Ali je želeo da ujedini srpske zemlje i oslobodi ih od Vizantije. Bio je svestan da mora početi kao vazal cara Manojla, nesvestan da će od njega tražiti sve ili ništa. Jasno se videlo da ne želi preoteti vlast Tihomiru, ali da voli da radi na svoju ruku. Među braćom se stvorio strah, dugoočekivani loš ishod, briga da će se ostvariti najgore rešenje za nezavisnost srpskih zemalja.

„Manojlo želi preko tebe da uništi polovinu našeg naroda. Ne dozvoljavam ti da sam odlučuješ o svojim teritorijama. Kada gradiš hramove, biće to zajednički sa braćom!“ – naredio je Tihomir Nemanji, ali kao da je sudbina već odredila šta će se desiti. Stracimir je isto tako oštro reagovao na mlađeg brata. „Ne možeš da budeš njegov sluga i činiš ono što traži od tebe, a da mi to ne znamo! Kaznićemo te!“

Miroslav nije umeo da se snađe u takvim situacijama. Njegova blaga narav i tužan pogled zaustavili su se na Nemanji, koji je prkosno sevnuo tamnozelenim očima.

„Ne budite ljubomorni, braćo! Neću nikome vlast preoteti, već imam zamisao kako da se oslobodimo tiranije vizantijske i budemo nezavisni.“

 

„To ne sme da znači ukidanje svake vere koja nije pravoslavna“, blagim glasom je Miroslav pokušao da mu skrene pažnju na veoma važno pitanje.

Tihomir je nastavio visokim tonom jednog vladara, kao da pred njim nije brat:

„Nemanja, niko još nije uspeo da očuva jeretike i stvori nezavisnost. Odrastao si u vojničkim uverenjima i nisi razumeo da se ratovi vode i zbog drugih pitanja. Bogumili na našim teritorijama pišu knjige koje ne odgovaraju ni Vizantiji ni Vatikanu. Bolje da ostanemo vazali nego da nam pola življa strada pod njihovim mačem. Upozorićemo ljude da svoju veru čuvaju krišom. Ako poželimo nezavisnost, sve će nas pregaziti.“

Ništa nije obećavalo da Nemanja razume braću. Dobre namere, a opasni izbori. I odluka je pala — najteža odluka u njihovoj porodici koju je iko doneo. Rešili su da ga zatvore u tu pećinu dok se ne predomisli ili ne umre.

I kada su Tihomir i Stracimir napustili to strašno mesto, Miroslav nije mogao da izbaci iz glave zbunjeno lice mlađeg brata. Kao da još uvek ništa nije razumeo. Zatvorili su ga da ne bi postao veliki župan i jednog dana dopustio genocid nad sopstvenim stanovništvom. A on to još nije razumeo. Neprestano je govorio da to nikada neće učiniti. Nije plakao — gledao ih je u neverici — ali Miroslav je sada ostao sam i zaspao sedeći na kamenu, dok su mu se suze slivale niz lice. Pitao se kojem bogu da se moli, koji je pravi.

„Pusti brata“, čuo je ispred sebe jasan muški glas. Potom se čuo i šum koraka kroz rosnu travu. Naslonjen laktom na kamenu ogradu, Miroslav podiže glavu i oseti paralizu celog tela. Ispred njega je stajao vojnik u zeleno-crvenoj uniformi, u zelenom ogrtaču, dok mu je za pojasom blistao mač poput zlata. Oči su mu svetlele jakom zelenom bojom, obrazi su mu svetlucali, kosa uvijena u lokne, crna poput uglja. Nije mogao da progovori, ali je razumeo da pred njim stoji Sveti Georgije.

„Tvoj brat imaće najmlađe dete koje mora ispuniti misiju. A to neće biti moguće ako ne bude imalo oca. I ti imaš misiju.“

Srce mu je lupalo poput doboša; Miroslav poverova da je umro, i bi mu drago. Vojnik je govorio blago i ozbiljno.

„Ti si… Sveti Đorđe! Oni hoće da iskoriste našeg brata za nešto što ne valja.“

„Sve ljudi mogu da izbegnu, ništa nije suđeno. Nemanja će biti vođen Božjom rukom i ponudiće spas onima kojima preti stradanje. Svi mogu u jednu veru ili da napuste zemlju. Neprijateljske horde uvek će vas juriti i nikada nećete moći da izbegnete sukobe.“

Na nebu je zagrmelo, a kiša se prosula kao iz vedra neba. Miroslav nije bio siguran da li sanja ili je sve java, ili nešto između. Iste večeri naredio je svojim vojnicima da u potaji puste Nemanju iz pećine. Kada su se opet videli, Nemanja je tvrdio da ga je posetio Sveti Đorđe i da će u njegovu čast podići crkvu.

(Nastavak sledi)