Sivo - roze ( Četvrti deo)

                                               
                                                         

Posao

Neočekivano prijateljstvo, začeto brzo i sa puno topline, Anitu je izbacilo iz ravnoteže. Želela je jedno vreme da bude sama i polako stiče prijatelje, ali ovo je nešto čemu se najmanje nadala. Lep i vredan muškarac, jednostavan, bez ikakvih trikova i psovki, sa manirima gospodina i životom običnog zanatlije. Ali ne, on nije običan stolar, on je umetnik, kreativac. Njegove police i stočići, stolice na kojima su sedeli, sve je to bilo više od veštine u umeća. Iznad svega, veliko poštovanje prema ženi koja se tek tako ispovedila da je nakon razvoda uzela stvari i pobegla od svega. 

Kilometrima je pešačila i divila se Gradu, naročito njegovom novom delu sa sveže obojenim zgradama i živopisnim parkovima. Marketi i tržnice su mamili, pijace i šetališta. Prijavila se na tri mesta za posao: u jednu agenciju za čišćenje stanova i kancelarija, u lokal brze hrane i u jednoj štampariji. Zaključila je da nije loše za početak i da će tako svakodnevno tragati dok je negde ne zaposle. I javila se Darku da bi mu se zahvalila na novčanoj pomoći od koje je trenutno zavisila. On se nije zahvalio što ga je oslobodila od sebe ali je drugarski napisao da mu je drago ako je njoj lepo. Roditeljima se javila kratkom porukom, da je srećna i ništa više. Znala je da su još ljuti na nju što su dokazali svojim ćutanjem.

Te večeri bacila su u krevet, nakon dugih šetnja i uzbuđenja, ali san i nije dolazio lako. Uglješin lik ostao je ispred u očiju, njegove reči i osmeh. Borila se protiv želje da opet provede neko vreme sa njim. Bilo je isuviše naglo niti je on pokazivao bilo koji znak da je zainteresovan za nju kao za ženu. Shvatila je da joj je to poremetilo mir i ravnotežu, ali svakako je bilo prijatno i lepo osećanje. Sutradan je imala osećaj da je tu već desetaka dana a ne tek treći. Ponela je knjigu i ranac sa sitnicama i izabrala mali park iza šetališta, mirno mesto na blagom uzvišenju sa klupicama i uskim stazicama za šetnju. Uglavnom su tu dolazile majke sa malom decom ili vlasnici sa svojim kućnim ljubimcima. Cvrkut ptičica je vratio mir u dušu i jako majsko sunce. 

Foto: https://www.pexels.com/@espinozafotos

Verovala je da je ništa neće naterati da još dugo ode odavde jer je u ovom parku odmor siguran, tišina i lepota za oči gde god pogledaš. Ali život je rešio da ubrza neke događaje. Kada je rešila da se malo protegne i prošeta do ljuljaške koja je konačno ostala prazna, videla je kako joj u suret ide žena sa recepcije. Njen osmeh i način na koji je mahnula Aniti, naveo je da veruje kako je sve u redu, ali joj ipak ima nešto reći.

" Gospođo, dobro je što ste ovde, morala sam da vas tražim! Imate poziv od jednog prijatelja."

" Koji?"

" Uglješa, tako se  predstavio. Ostavio vam je ovaj broj da mu se javite. Kaže da je važno."

Pružila  joj je parče papira na kojem je pisao broj mobilnog telefona. Odmah je znala do joj je verovatno našao posao. I sam pogled na brojke, uneo je toplinu oko srca i u stomaku. 

"Mnogo vam hvala. Upoznala sam ga juče, on je stolar, dole u naselju. Svidele su mi se njegove police. Ali nismo razmenili telefone."

"Nema na čemu, nije mi bilo teško da vas potražim. Obično gosti ovamo dolaze da čitaju i uživaju. Prijatno!"

" Prijatno, vidimo se."

Pomalo su joj drhtale šake kada je nazvala Uglješu, ali on joj tu tremu rasterao jer je ton u njegovom glasu bio isuviše opušten i čisto drugarski. Kratko ju je obavestio da bi prodavac sladoleda na šetalištu, onaj stariji čovek kojeg je već morala videti, hteo radnika za pet radnih dana. On želi da se odmori i radio bi samo vikendom. 

" To bi ti moglo biti privremeno, dok se ne nađe nešto drugo. Ako hoćeš, javi mu se, on je i danas tamo i reci mu da sam te poslao. Pa se vidimo."

Pristala je bez namere da razmišlja a kamoli odbije. U znak zahvalnosti, odmah je otišla do hotela i ostavila ranac koji je nosila za sobom kao da ide na izlete i uputila se na šetalište. 

Onaj dobroćudni čovek upoznao se sa njom na očinski način, a puno je značilo i što je ona Uglješina drugarica. Govorio je da je penzioner koji ovako dodatno zarađuje, ali da više ne želi ispunjavati svoje vreme na poslu i da će je menjati vikendom i dolaziće da puni automat. Prezadovoljna Anita, lako je prihvatila ponudu da prodaje sladoled na punjenje, čak joj je bilo i zanimljivo. Mirno i prelepo mesto a nije mnogo daleko od Uglješine kuće. Napisala mu je poruku kako već sutra ujutru počinje i sa osmehom gledala u njegovu sliku na Viberu. Bila je to slika dragog muškarca koji na ramenu drži šareno, plavooko mače.

Nastavak sledi...