U hladnim pećinama iznad mora, dok su vetrovi gonili talase o hercegovačke stene, knez Miroslav Zavidović sedeo je nad pergamentima obasjanim svetlošću uljanih lampi. Govorilo se da nije bio običan vladar — više mudrac nego ratnik, više tragalac nego knez.
Jedne noći, u njegov dvor u Stonu došao je nepoznat monah iz Hilandara, noseći svitak zamotan u crnu svilu. U svitku je bila samo jedna rečenica, ispisana rukom koju ni današnji majstori ne mogu da protumače:
„Ko razume svetlost između redova, znaće istinu o vremenu.“
Od te noći knez je zapovedio da se napiše knjiga — Jevanđelje koje neće biti samo zapis reči, već i ključ. Zadužio je svoje najbolje pisare i slikare, ali niko nije znao odakle dolaze njihove slike. Kažu da su noću crtali prizore koje nikad nisu videli, gradove s kupolama od stakla, zvezde koje se pretvaraju u oči, i anđele što drže kugle sa zlatnim nitima vremena.
U marginama Jevanđelja pojavili su se crteži koje ni danas nauka ne ume da objasni — matematički simboli koji su postojali tek vekovima kasnije, i figure koje izgledaju kao planete u savršenom poretku.
Pred smrt, knez Miroslav je naredio da se knjiga sakrije. Rekao je:
„Ovo nije knjiga o Bogu, nego o njegovom sećanju. Ko je pročita do kraja, razumeće gde počinje vreme, i gde se završava čovek.“
Kada su ga sahranjivali, munje su se obrušavale po planinama, a monasi su tvrdili da su u crkvi videli senku čoveka koji prepisuje po svetlosti, ne po pergamentu.
Danas, vekovima kasnije, Jevanđelje stoji u muzejima — osvetljeno, divljeno, proučavano. Ali niko ne primećuje ono što je knez znao: da su boje u minijaturama drugačije kad ih gledaš pod mesečinom.
Tada se pojavi lik čoveka sa perom u ruci — i čeka da neko pročita ono što je zapisano između redova.
Коментари
Постави коментар