Priče u krug

  U našem društvu skoro svi smo odgojeni tako da se "uozbiljimo" kada odrastemo i da živimo ogoljeni crno - beli život. Sve dok ti ne bude dosta i osetiš da može drugačije... Mašta nije budalaština već staza do realnosti u koju nismo juče verovali. Kada odrastao čovek mašta, dešava se uvod u moguću kreaciju, u novu stvarnost koju će stvoriti. - Dok mašta, čovek diše slobodnije, zbog toga što razume da je vlasnik svojih misli i sposobnosti. - Mašta otrkriva šta sve želimo i šta bismo mogli, šta nam se sviđa a da nismo bili ni svesni. - Mašta daje odgovore kako i kada nešto možemo učiniti. - Kako možemo rešiti probleme ili ih zaobići na putu do željenog cilja. - Kreativna mašta odvodi odrasle na pravi put, pokazuje olakšice i svetliju stranu svega. - Tek tada shvatamo šta bismo mogli, ako maštu pretvorimo u plan. Ne maštu da odemo na mesec, već da nešto posedujemo, da se borimo za nešto valjano ili odemo negde. Biramo načine srcem i mozgom, prelistavamo mogućnosti.     - M...

  Svet je naopak, nešto ne valja ovde. Kada se smeješ, ljudi se pitaju šta ti je. Kada vidiš lepotu i diviš se, kažu da si glup i smešan. Ako si bezazlen i raduješ se sitnicama, pričaju da si kao dete. Naopak je ovaj svet koji lepotu ne voli i radostima se ruga, ljubav menja za gorčinu. Svet stvoren da bude naopak i traži sam u sebi smisao svog propadanja.  I kada nemaš ništa a hoćeš sve, i u svemu tome što je ništa stvaraš najbolje što može biti. Voliš sebe dok cvetaš i opet potoneš. I sve u krug. Do svitanja, a mora jednom da svane.          

  Selo Ras, 1165. Krupna kapljica kiše, poput kuglice, na detelini od četiri lista, rosa i topli zraci sunca. Šta može čovek više poželeti za jedno jutro? Osim ako nije nesrećnik ili heroj, zavisno od situacije… Miroslav je posmatrao tu jednostavnu lepotu dok su ljudi baš sve komplikovali. Naročito ako si sudbinom predodređen da budeš vladar. Imaš dva izbora: put oholosti ili put dobročinstva. Ponekad istorija može zapisati pogrešno neke događaje. Ako si imao dobre namere, negde će vekovima ostati zapisano da si učinio zlo. Knez Miroslav Zavidović sedeo je na kamenoj ogradi pored crkve Svetih Apostola Petra i Pavla. Nije želeo više nikoga da vidi u ovom, najtežem danu svog života. Nedaleko od crkve, gore na brdu, u pećini, ostavio je zarobljenog brata, Stefana Nemanju. I dok su druga dva brata odlučno stajala pri svojoj hladnoj odluci, on je ostao sam, pitajući se šta je ispravno, koliko je grešan u nastojanju da spreči moguća stradanja. Tihomir i Stracimir su dostojanstveno uz...

U hladnim pećinama iznad mora, dok su vetrovi gonili talase o hercegovačke stene, knez Miroslav Zavidović sedeo je nad pergamentima obasjanim svetlošću uljanih lampi. Govorilo se da nije bio običan vladar — više mudrac nego ratnik, više tragalac nego knez. Jedne noći, u njegov dvor u Stonu došao je nepoznat monah iz Hilandara, noseći svitak zamotan u crnu svilu. U svitku je bila samo jedna rečenica, ispisana rukom koju ni današnji majstori ne mogu da protumače: „Ko razume svetlost između redova, znaće istinu o vremenu.“ Od te noći knez je zapovedio da se napiše knjiga — Jevanđelje koje neće biti samo zapis reči, već i ključ . Zadužio je svoje najbolje pisare i slikare, ali niko nije znao odakle dolaze njihove slike. Kažu da su noću crtali prizore koje nikad nisu videli, gradove s kupolama od stakla, zvezde koje se pretvaraju u oči, i anđele što drže kugle sa zlatnim nitima vremena. U marginama Jevanđelja pojavili su se crteži koje ni danas nauka ne ume da objasni — matematički simb...

  U vreme kada su srpski vladari još nosili krune od zlata i tuge, a manastiri svetlucali kao zvezde u kamenu, postojala je dolina podno Crvene Stene, gde se govorilo da zmaj spava u srcu planine. Zmaj nije bio čudovište, već duh starog božanstva—čuvar zakletvi, istine i krvi. Njegovo disanje je pokretalo vetrove, a njegove suze su padale kao kiša na polja ratnika. U selu podno stene rođen je dečak po imenu Vidan. Bio je siroče, ali nosio je na grudima beleg u obliku kruga sa krilima. Starci su šaptali da je „označen za zmaja“. Kad je napunio sedamnaest godina, nebo se zacrvenelo, a iz planine se začuo krik koji je probudio uspavane rune.     Vidan je krenuo ka steni, noseći samo mač koji mu je darovao slepi monah iz Studenice. Na vrhu planine, zmaj mu se ukazao ne kao zver, već kao čovek sa očima punim plamena i krilima od dima. „Znaš li zašto si pozvan?“ upita zmaj. „Da se borim?“ reče Vidan. „Ne. Da se setiš.“ Zmaj mu pokaza vizije prošlih života—viteza koji je izdao k...

  U starom gradu Hum, podno planine koja je uvek izgledala kao da nešto skriva, živela je žena po imenu Darja. Bila je tkalja snova—ne od konca, već od svetlosti i senki. Njene tapiserije nisu krasile zidove, već duše onih koji su ih dotakli. Jedne večeri, dok je sumrak sipao plavičasti prah po krovovima, Darja je pronašla ogledalo u napuštenoj crkvi . Nije bilo obično: u njemu se nije videlo lice, već trenutak kada je srce prvi put zadrhtalo od istine. Svake noći, Darja je gledala u ogledalo i videla fragmente prošlih života—ženu koja je čekala sina iz rata, dečaka koji je ukrao knjigu iz manastira, monaha koji je spalio sopstveni rukopis da ga ne bi zloupotrebili. Sve su to bili delovi nje same, rasuti kroz vekove. Jedne večeri, Darja je ugledala lice koje nije bilo njeno—muškarca sa očima punim tuge, koji je držao ključ od svetilišta. Bio je to njen brat iz prošlog života, izdanik koji je spalio knjige mudrosti da bi sačuvao ljubav. Ogledalo je zatreperilo, a iz njega su izašle ...

 Vidiš li, kako se tama pretvara u svetlo? Sporo je, teško je, ali je sigurno. Izgleda kao nemoguća priča, fikcija, san. Ipak je preobražaj moguć. Znaš li zašto? Jer smo rođeni u telu da bi to dokazali. Osećaš li, kako se gustina tame kreće oko nas, kako nas mrzovoljno posmatra i samo jednu želju ima? Da nas obuzme, da nas osvoji, ukrade nas od Ljubavi. Tama želi da preobrazi sve nas koji nismo njeni. I upravo je to ono što je nemoguće. Mi smo ovde rođeni da joj se odupremo. Mi smo jaki, tama je samo mračna. I tama je naš zadatak. Ne da je oteramo, već da upalimo svetlo i da se dogodi preobražaj!     

  Postoji zabluda da su glupi ljudi nevini. Da ne znaju bolje. Da nisu imali sreće, obrazovanja, prilike. Ali istina je mnogo dublja i surovija: glupost nije nedostatak inteligencije, nego odbijanje da se misli. Nema pomilovanja za one koji biraju slepilo dok im je istina pred očima. Glup čovek ne mora biti neuk. Često je to onaj koji je sve čuo, ali ništa nije razumeo. Ko ponavlja rečenice drugih, a nikada se ne usudi da sumnja. Ko zna sve citate, ali ne ume da pogleda u sebe. Glupost nije u glavi — ona stanuje u srcu koje se zatvorilo za istinu. Mudrost ne dolazi iz knjiga, nego iz unutrašnje borbe. Iz one tačke gde priznaješ sebi da si možda grešio, da si možda pogrešno verovao, da si dozvolio da te programiraju, uplaše, ućutkaju. A glup čovek to ne može. On uvek zna sve. Njegova istina je jedina, njegovo mišljenje sveto, njegovo slepilo čvrsto kao vera u idol.       Zato za glupe nema pomilovanja. Ne zato što ih neko kažnjava, nego zato što se oni sami ne žele os...

    Jesen govori: "Nije lepoti kraj, samo sazreva i odmara. Spremajmo se za nove početke, obojene i umirujuće. U prirodi sve se vrti savršeno u krug. I najlepše boje nastale su iz promene, kada je zahladnilo, svetlost je izbila na površinu. Osvrni se na trenutke, lepši su nego što možeš zamisliti."   Jesen ima tu posebnu mirnoću koja nastane kada se priroda konačno umori od dokazivanja. Nema više blještavila, nema takmičenja u bojama i mirisima, kao u proleće i leto. Samo tišina i svedenost. Drveće odbacuje lišće bez drame — kao da kaže: „Ne treba mi više ništa suvišno.“ U tome je njena lepota. Jesen ne pokušava da nas impresionira. Ona postoji u svom ritmu, u prizoru u kojem se sve vraća jednostavnosti. Dana je manje, ali su jasniji. Vazduh je hladniji, ali je čistiji. Priroda se povlači da bi se obnovila, i ne pravda se nikome zbog toga. Možda je to najveća lekcija jeseni — da je sasvim u redu pustiti stvari da odu, smiriti se i napraviti prostor za ono što tek ...

  Koliko je potrebno za otplaćivanje duga sebi jer nismo sebi verovali? Koliko dana je potrebno za samopouzdanje jer smo dopustili da drugi utiču? Dok vraćamo vreme unazad, ne vidimo danas ni sutra. Kao da nema ničega osim pitanja. I dok se pitanja vrte, zlo nam se smeje, i vrti nas dok pojma nemamo šta se dešava. Iza mraka još je gušći mrak, gde nema vremena ni sata.   Spazi trenutak Zabeleži momenat Možda nešto neobično bude Možda samo lepota bezazlena...

  Iščekivanje - tihi neprijatelj koji razara, dok se ne pretvori u glasnu katastrofu. Glasni neprijatelj koji postane teret i teror, patnja i korak unazad. Nebitno da li iščekujemo dobor ili loše , iščekivanje je teret. I bude nam žao kada shvatimo  da smo napeto živeli. Umesto da budemo u datom trenu i danu. Zato što nas nema nigde osim u tački gde trenutno jesmo. Ničega nema osim sada i ovde. Iščekivanjem vrlo često čekamo sebe. I nismo toga svesni sve dok se ne izgubimo. Lavirint uvek ima izlaz ali dok čekamo , ne vidimo ništa.       Čekanje nas uči da su zidovi lavirinta samo senke naših strahova. Kada stanemo i oslušnemo tišinu trenutka, vidimo da vrata nisu zaključana – mi smo ti koji ih držimo zatvorenim. U sadašnjem dahu skriva se celina, i sve što tražimo već čeka u nama. Tek kada prestanemo da čekamo, život počinje da nas nalazi.

Probudih se u lucidnom snu...  Sve je tako stvarno i nebitno, jer ne postoji. Stvarnost je trenutna i sve dokle odlučim da tako bude. Smejurija, iznenađenje, ironija...Gle, zaista je kao stvarnost, a nije. I osećam sebe i oko sebe, a spavam i san je.   Godine prođoše i čujem : "Sve je možda iluzija " , " Stvarno je samo iskustvo " , " Probudimo se "!  Da li je ova java samo isuviše ozbiljan san? Igra gde smo se poistovetili sa likovima koje smo stvorili? Polako prisećam se lucidnog sna i zavesa postaje vidljiva. Istina je da nešto nije u redu. Ovde gde se naši strahovi ostvaruju brzo i gde želje teško dolaze na red kao ispunjene, gde vlada materija... Nije li nešto krenulo po zlu?  Ko nas je naučio da gradimo kule od straha, da verujemo u nevidljivo što nas kažnjava, da sebe vidimo kao male i loše figurice koje nisu dostojne ničega? Ko je našim ćelijama naredio da se ponašaju protiv nas, ko je od nas napravio loše glumce bez prava na svoju volju? Svet, č...

  Zamisli da postoji tajna formula za sreću. Ne ona koju obećavaju reklame, ni ona koju ti društvo nameće, već formula koja dolazi iz samog univerzuma. Formula koju su naučnici nagoveštavali, a mudraci i proroci oduvek znali – da je sreća stanje svesti koje se može razumeti, naučiti i primeniti. Sreća nije slučajna. Ona nije nešto što se „desi“ samo nekim ljudima, dok drugi ostaju uskraćeni. Sreća je rezultat energije koju nosimo, načina na koji mislimo i osećamo, i fokusa koji dajemo stvarima oko sebe.     Zahvaljujući otkrićima kvantne fizike, danas znamo da univerzum funkcioniše po zakonima energije i vibracije. Sve u našem životu – od odnosa koje imamo, do uspeha i zdravlja – povezano je sa načinom na koji mislimo i kakvu energiju odašiljemo. Drugim rečima: ono što zračiš, to i privlačiš. Sreća je i nauka i umetnost: nauka, jer ima svoje principe koji se mogu dokazati; umetnost, jer svako od nas u njoj pronalazi svoj lični izraz.     Energija misli i em...

  Na vrhu planine , gde je vazduh bio tanak i svež, a šuma šaptala drevne pesme, došla je jedna devojka — pisac. Nije ponela mnogo, samo svesku od debelog papira, olovku i mali ranac sa stvarima koje je smatrala dovoljnim za novi početak.  Grad, u kojem je do juče živela, bio je prepun buke, obećanja koja su se raspadala i reči koje niko nije zaista slušao. A ona je oduvek osećala da pisac mora da pronađe svoje mesto tišine, da bi mogao da čuje ono što drugi ne umeju.  Na planini, dani su tekli drugačije. Ujutru ju je budio miris smole i zova ptica , uveče su joj društvo pravile zvezde koje su svetlele kao reči neizgovorene pesme. Sedela bi ispred male drvene kućice koju je pronašla, i počinjala da piše. Nije znala kome piše, ali rečenice su dolazile kao da ih neko šapuće kroz vetar.  Prvo su to bile jednostavne slike: kamenje pod mahovinom, zvuk izvora, svetlost koja se preliva preko snežnih vrhova. A onda, polako, u njenim tekstovima su se pojavljivali ljudi koje ...

  Probudila sam se ujutru, ali osećaj nije bio isti. Sunce je obasjavalo zidove moje sobe, a ipak… sve je izgledalo kao senka stvarnog sunca. Čak i zvuk ptica koji je dolazio kroz prozor delovao je ponovljen, kao stara ploča koja se neprimetno zaglavila. Pravila sam kafu. Para je izlazila iz šoljice, ali dok sam je posmatrala, imala sam utisak da se dim kreće po šablonu, kao program koji je neko ispisao, a ja ga tek sada uočavam. Sve mi je šaputalo: „Ovo nije stvarnost, ovo je scenografija .“ Kroz glavu su mi prolazile misli – odakle dolazimo, ko nas je ovde postavio, da li smo svi glumci u predstavi koju neko režira iza zavesa. Ljudi su, činilo mi se, uvek u žurbi, zauzeti svojim malim rutinama. Niko ne primećuje da dani liče jedan na drugi kao iskopirani, kao beskonačna traka koja se ponavlja. Na ulici sam zastala. Lica su bila prazna, kao maske. Razgovori koje sam čula delovali su unapred ispisani, mehanični. A onda sam pogledala iznad zgrada i spazila mrežu – ne očima, već u...

  Slučajnost  - nametnuta drama da bi iz nje izvukli poruku. Slučajnost nije uvek slučajna i postoji tamo gde su sitnice. Kada je slučajnost podudarnost, onda je tema između redova. Slika koja se čita intuicijom i po kojoj se pruža prava staza.          Crno - bela svest .  Iznutra sijam i sve je u redu. Spoljašnost i površina - haos i učmalost , ponavljanje istoga. Potraga za brigom i kada je nema, praznoverje i strahovi .  Čovek - energija i materija , raj i pakao , svetlo i mrak, borba od Postanja .          Bitka u tišini . To je vulkan koji čeka svoje vreme.  Nakon borbe između misli i srca, ostaje ili nula ili lava .   

  Postoje prividna svetla, kada mislimo da je nešto dobro a nije. I shvatimo da nije dobro svetlo gde nema ljubavi.Postoje mračna svetla, kada je nešto navodno dobro a vodi do sloma. Pravo svetlo je kada se dešava pravi luksuz u životu, a to je kada nam se dešava što volimo i kada radimo šta i kako volimo. Jedino svetlo je Ljubav.   Misli su mi rekle da su beznačajne i da ima je dosadno sa mnom.Kažu da sam ja njih zvala , nisu došle same. Očekuju da ih preobrazim da bi mi donele neke lepše dane.    

    Gledam u jutro, gledam u dan, posmatram noć, hodam kroz san.  Nema zareza ni tačke, sve se ponavlja. Šta je istina ovog sveta, ako je ona ništa? Stvarnost, zovimo je "Skrivena". Jer je uklonjena iza "sedam mora i sedam gora".  Gledam u zoru i mislim da sviće, a isto svitanje bilo je i juče. Sve je osećaj, proživljeno iskustvo. Sve je zaborav. Kako igru promeniti? I pravo svitanje dolazi kada se sečanje vrati.  

  Kada konačnica dođe a sve ide ka njoj i ona jeste svrha... Nevidljiva, večita rasprava , ona je kraj ove iluzije. Kada svetlo obasja pozornicu i pocepa se zavesa, kada se vidi šta je iza scene. Iznenađenje, šok, buđenje... Idejni, pravi svet naspram iluzije i zatvora.  Jesmo li mogli bolje?  Onda ponovo zaborav, tamnica, iskušenje, iskustva , "popravka". I tako sve dok se ne setimo da smo u snu. Dok ne počnemo budni hodati, svesni svega tamo i ničega ovde. Jer ovde sve je ništa i to je najveće ludilo. Istina je iskustvo .  Cilj je konačnica i pre konačnice, "smrt" pre smrti, buđenje pre buđenja. Kraj igre i pre kraja.    

  Godina je 1889. Vila Vintergrov, ponosna na svojih šest dimnjaka i vrtove u stilu kraljice Viktorije, skriva nešto više od starog nameštaja i porodičnih portreta. Gospođa Lavinija Četvud, udovica baroneta i poznata po večerama sa svećama i oštrom jeziku, pozvala je u goste šest osoba: svog nećaka Henrija, nećaku Sabinu, lokalnog sveštenika, staru prijateljicu iz internata, svog advokata i novu sluškinju. Razlog okupljanja: čitanje testamenta. Njen kraj, tvrdila je, bio je „neizbežan i vrlo verovatno blizak“.  Veče je bilo tmurno, kiša je lila, a vatra je pucketala u velikom kaminu Ružičastog salona. Nakon večere, Lavinija se povukla u biblioteku. Jedan sat kasnije – pronađena je mrtva. Naizgled – srčani udar. Ali mlada sluškinja, Ivi, rekla je nešto što je svima sledilo krv u žilama: "Gospođa je držala šolju čaja u ruci, ali nikada nije pila čaj posle šest popodne! Govorila je da u to vreme čaj ubija! A onda baš tako umre!"      Inspektor Teofil Grivz, po pozi...

  Sunce se razliva po Indijskom okeanu kao zlatno mleko. Na drvenom molu, okruženom palmama koje se ljuljaju poput uspavanki, stoji Lea. Njen avion je sleteo pre dva dana, ali vreme ovde ne teče kao kod kuće—ono diše. Svaki talas briše tragove jučerašnjice. Došla je sama. Ne iz tuge, već iz potrebe da prestane da trči. Da sedne. Da sluša. Prvi put u godinama, isključila je telefon. Poneseni tereti ostali su na aerodromu, zajedno sa starim verzijama sebe. Lea svakog jutra odlazi na istu plažu, gde lokalni starac, ribar po imenu Kavi, popravlja mreže. Ne priča mnogo, ali pogledi mu imaju težinu okeana. Jednog dana, pruži joj školjku i kaže: „Nosi je sa sobom u vodu. Ako čuješ tišinu, spremna si da čuješ sebe.“ Zvučalo je kao metafora, ili kao šifra iz sna. Ali sledećeg jutra, Lea zaranja s tom školjkom. Talasi je obavijaju, a svet ispod postaje bezvremen. U toj tišini—bez signala, bez ljudi, bez zahteva—ona čuje nešto važno: sopstveni glas. Ne savršen. Ne potpuno siguran. Ali istinit...