Vibracija

Nije magija u rečima već u osećaju koji nas vodi do tih reči. Magija je ono što u trenutku promeni sve u nama i oko nas. Vibracija koju šaljemo u Svemir, vraća nam se kao odgovor na zapovest, kao naš odraz u ogledalu. Čega nam je duša puna, vraća nam se iznova, opet i opet...

Kada pišeš na temu od koje ti podrhtavaju ruke i radost protiče kroz krv, kada uzbuđenje raste tokom stvaranja, to je vibracija koja ti se vraća i koja ti je odgovarala. Tvoje pravo Ja, budiš srž samoga sebe. Svako buđenje dolazi niotkuda, tu je negde bilo u tebi i oko tebe, čekalo dan i čas, poznalo je tačan delić sekunde kada će ti se uvući pod kožu. Kada se oslobađa Ja, nastaje magija  i budi se kreativnost, priroda čovečija cveta, stvara se ono što je ležalo uspavano i čekalo svoj dan.

Read More

KLJUČ ( Trinaesti deo, kraj)

Deo trinaesti

"Vratićeš me kući?"

"Moram. Videćemo se opet, znaš to i da ti ne pričam."

"Misliš, kad umrem? Valjda će mi sve ovo biti smešno, što sam sebi priredila. Isplanirati ludnicu za sebe. Dobro, odoh da pišem knjigu. Oprosti, nisam toliko spremna da sve prihvatim. I verujem ti, bar sam sve razumela. Kada te pozovem, bićeš tu i dalje?"

"Isto, kao i do sada. Ništa ja ne određujem, samo usmeravam. Širi ovu reč o duhovoj evoluciji, ne osvrći se na to koliko je teško. I ne zaboravi na smer kazaljki na satu. Dok nešto planiraš, neka ti emocije idu napred. "

"Vežbam odavno. Ništa jednostavnije i ništa teže."

Gledala je svu lepotu oko sebe i nije imala želju da se vrati kući. Bila je razočarana što opet sve na njoj ostaje i da joj se duhovni blizanac neće približiti sve dok  nosi u sebi negativnosti. Uporedila je to sa svojim odrazom u ogledalu. Ako je sebi ružna i ako plače, neće više želeti da se gleda. Blizanci su kao odraz jedno drugome u ogledalu, to nije uobičajen odnos i ne može ga razumeti ko nije doživeo. Dok tu osobu gledaš, osećaš strah i uznemirenost, koliko on u sebi ima nešto tvoje, što ti ne znaš opisati. 

"Molim te, što pre me vrati. Toliko mi se ostaje ovde, da me je strah."

"Nemoj me zaraziti tugom. Seti se belog ekrana, nemoj zabrljati." - rekao je tiho kroz osmeh i saosećanje. Zagrlio je Majdu i ponovo je poveo kroz plavu svetlost. Oboje su

osećali tugu neizbežnog rastanka. Anđeo je shvatio da ljudi imaju toliku moć i na njih same, da bi malo falilo i samom anđelu da postane čovek. Spoj energije i materije, stvorio je biće jedinstveno u svemiru. Sve oči uprte su u ljude. A ljudi su uspavani, jedni drugima postali su robovi. Jer su  u materijalnom telu pogrešno protumačili svoje postojanje i podelili se na "male" i "velike". Sada su u Vodoliji, u sazvežđu koje donosi buđenje. 

Ništa se nije promenilo za vreme Majdinog putovanja sa anđelom. Iz plave svetlosti izašla je u dvorište  i ponovo ga isto onako videla kao i prvi put. Bledeo je pred njenim očima poput plavičaste senke, vibrirao ljubavlju i gledao je beskrajno lepo. Pokušala je da ga dodirne i poslednji put, ali je povukla ruku sebi, jer je osećala veliku bol zbog rastanka. Nije htela da ga inficira patnjom, i onako će on i dalje biti u njenoj blizini. Okrenula se iza sebe i videla svoju mačku kako mirno sedi na klupi, dok je šolja kafe stajala netaknuta. Cilka je opet bila tu kao uteha i mir. Privukla je mačku na srce da čuje kako prede i oseti njenu toplinu. Suzdržavala je suze i uzbuđenje, svesna da ništa od ovoga nije san, niti je mogla da zamisli sebe u novom danu. Kao da je vreme stalo.
Setila se svih mesta gde je bila, svih sećanja, ali i onoga što je zatražio od nje. Učiniće to, napisaće knjigu, na čitaocima je ko će razumeti a  ko će se smejati. Njemu je najvažnije da se prenosi poruka o novoj evoluciji. Ne traži mnogo.

   Dva meseca kasnije

Centar za lični razvoj u Novom Sadu. Protiče prva promocija knjige "Razgovori sa anđelom." Pred stotinak ljudi, Majda je potpuno slobodno govorila o priči koju je ipak zamaskirala. Neće ljudima reći da je ovo njeno iskustvo, bitno je preneti poruku. Zbog važnosti sadržaja, nije pridavala pažnju što je knjižica imala svega 120 strana. Napisala je brzo, jer ništa joj više nije nepoznato, niti je morala tražiti odgovore. Njen anđeo kao da je sada govorio kroz nju. Nije ga videla ali je osećala njegovo prisustvo, neprestano. I u sebi je osećala transformaciju. Radila je ono što mora, sa voljom i nije očajnički  tražila Davora. Planirala je da opet ode kod njega i odnese mu knjigu. Ispisala je samo to, da je on njena inspiracija za novu temu i da se potpuno posvetila ezoteriji. Njegovi odgovori su bili kratki ili nikakvi. 

Sve češće je posećivala Centar za lični razvoj, jer je uz učitelje uspevala da dopre do mira u sebi i da neprestano uči kako se fokusirati na ono što voliš.  Samo tih nekoliko ljudi znalo je pravu istinu, o anđelu, Izvoru i belom ekranu. 

Nakon uspešne prve promocije, spremala se i za drugu. Ovo je već morala, više nego želela, jer je proleće uveliko stiglo i behar je ponovo mirisao. Pre nego što je krenula, popela se na potkrovlje i otkrila svoj kofer. Sećanje na najlepši dan dosadašnjeg života, bljesnu i pogodi je u mozak. Ništa nije moglo potpuno da je usreći. Ni anđeo ni ljudi, ni priča ni uspeh. Svukla je kofer dole, telefon zazvoni.

" Hej, gde si, jesi krenula? Imaćeš večeras više ljudi nego prošli put?"

" Krenula, stižem!"

Kao da ju je razbudio glas prijatelja koji je zaslužan za organizovanje promocija i reklame za knjigu. Na brzinu je izvukla odelo i u panici se oblačila. Kako je mogla dozvoliti sebi, umalo da zakasni? I dok se presvlačila, iz odela kao da sleti čuvena majica. Časovnik, ključevi... Ovakvo ubrzano lupanje srca nije odavno osetila, čak je pomislila i da će joj se anđeo pojaviti. Ovo je znak, prva poruka koju je dobila nakon misterioznog putovanja. Zbog toga je Majda na drugoj promociji još više govorila i zadivila čitaoce. Razgovarala je sa njima kao da je i sama trener za lični razvoj. Postala je učitelj a da nije toga bila ni svesna. 

Shvatila je samo jedno - utiče na ljude i njen anđeo je ponosan, zadovoljan.  Koga je briga za prisustvo koje joj nedostaje? Njega viš nikome i ne spominje.

Oblačila je svoju teksas jaknu i krenula kući, dok su joj prijatelji čestitali. 

" Majda, neki čovek te zove, hoće da kupi knjigu, zakasnio je na promociju." - začula je glas jedne drugarice.

" Neka uđe, nije strašno što je zakasnio."

" Kaže da nema vremena. Izađi, baš je neki stidljivko."

 Krenula je prema vratima i ponela jedan primerak. Nasmešila se pri pomisli da se čovek postideo ući unutra. Rešila je da mu pokloni svoju knjižicu. 

Umesto "stidljivka", Majdu zaslepi jaka svetlost ispred ulaza.

Kao kada gledaš u sunce....Aili unutrašnje sunce. Jer ova svetlost bila je iznutra i osvetlela je njenu unutrašnjost. Svaka delić materije i energije bio je osvetljen.

Događao se blizanački plamen. Davor je stajao ispred nje.

                                     KRAJ

Read More

KLJUČ ( Dvanaesti deo)

Deo dvanaesti 

Posmatrala je istinu i uzrok svega, setila se i svih svojih promašaja. Lakše je i njoj, kao i milionima stanovnika Zemlje, da zatraži poraz. Očekivala je da nema sreće ni u čemu, i to je Izvor i poslao. Ne smeš se ni odupirati nečemu,jer tako pojačavaš emocije koje ti to iznova šalju. Životi su igrice misli, sve je misao. Sve je u toj magnetičnosti, što su religije uporno pokušavale da objasne.

" Tačno misliš. Sve je misao. Kada su Abraham odlučili da vam pomognu, potrudili su se  da vam sve objasne na što lakši način. Imate fizičare koji će  sve više potvrđivati ovu istinu. Što u religiji zvuči glupo i nestvarno, to će nauka razjasniti. Kada se to dvoje spoje, konačno možete biti sigurni da znate istinu i svrhu svog postojanja. "
" A šta je sa drugim ključem? Na majici devojka drži dva ključa?"
" Znaš i sama, prvi ključ pronašla si u Abrahamovom učenju. Više se nisi pitala: Da li ću ga videti? Već si razmišljala: Idem da ga vidim. I posle si opet pala u ono što zovete depresijom, a ja ti kažem, pala si ponovo na nižu skalu, dok ti se nije pojavio novi učitelj. Idemo, pokret!"
Ponovo je prislonio dlan na njeno čelo i tako joj povratio emocije.




Nema sumnje, došao je trenutak da čuje zašto je ovde i čemu su poslužili svi  razgovori. Ubrzo su stigli na ono prvo mesto, istim putem, kroz plavu svetlost. Sedeli su na klupi pored jezera, a tu se opet nalazio beli ekran. Majda oseti nelagodnost.
"Imam utisak da je bajka prošla i da ću tek da poludim."
" Nećeš. Prvo da se prisetimo, kako si pred kraj prošle jeseni saznala drugu stranu priče o blizancima. Prošla si kroz sav taj bol i onda si saznala da tako treba da bude!"
" Našla sam se na putu bez kraja i početka. Ili je i jedno i drugo. Bila sam deo igre,koju obično ljudsko oko ne vidi. Jedne oktobarske večeri, ponovo sam osetila beskonačnu gorčinu i nemoć, jer smo opet prekinuli kontakt i ja sam srušila svoj plan, da tamo opet odem. Nisam smela. Kako ću kada mi se ne javlja, neću i ne želim više biti budala. I opet želja da me nema...Progonilo me to što osećam da smo blizanačke duše, jer baš to ne bi trebalo da mi dopusti da odustanem. Prelistavala sam po Fejsbuk grupi koja se bavi time i pronađem prevod jednog stranca ezoteriste, koji objašnjava o kakvom odnosu se radi, šta to može doneti. Reč je o "Beguncu" i "Gonitelju". Ko se prvi rodio, taj će da beži, ono drugo će ga juriti. Opisana je patnja kakva je moja i njegovo bekstvo, sve kako jeste. Po njemu, mnogi ljudi u današnje vreme doživljavaju isto, jer se nalazimo  u vremenu za koje je prorečeno da će se mnoge blizanačke duše sresti, mnogo veći broj nego što je ikada do sada. I da u tom odnosu oboje beže. Gonitelj juri za njim i beži od sebe, Begunac isto tako beži od sebe. Bol Gonitelja je nepodnošljiva, osećaj je strašan i odražava se na psihu i sve organe u telu. Jedino rešenje jeste prestati sa jurnjavom i samo  voleti. Samo čista ljubav može isceliti patnju i privući blizanca da nam se približi. Mislim da sam te noći imala košmare, deo istine je pukao pred očima. Sutradan, dok još se nisam povratila od utiska, pojavio mi se drugi učitelj. Ona divna žena koja se bavi rekonekcijom i problemom između duhovnih blizanaca. Slušala sam snimak koji je tek objavila i upravo o tome govori, o jurnjavi i bekstvu, ali je doživela isto, tako da je istraživanjem stigla do svrhe i odgovora. Kada se blizanačke duše sretnu, događa se taj blizanački plamen, za koji meni nije do sada bilo jasno ni šta je. Svetlost koja ti dopre do podsvesti, osvetli tvoju unutrašnjost, da počinješ prepoznavati pravog sebe i krećeš putem kojim do sada nisi išao. Menjaš se, u stvari, vraćas se sebi, shvataš i ljubav, šta jeste a šta nije, a u isto vreme, prosto te je strah dok gledaš u tu osobu, jer ona osvetljava tvoju podsvest i jer se plašiš da će ti pobeći To je sećanje na prvo razdvajanje. I problem je u tome, što je muškarac sklon logičnom razmišljanju, žena srcu. Od svega ovoga on će imati strah, počeće da se povlači a ona će da juri za njim. I za vreme te jurnjave, čini nešto vredno, preobražava se i koristi sav svoj prirodni dar. Dolazi do ovih istina i prenosi ih drugima, na razne načine, bilo da je umetnik, predavač, pisac...Dok sam slušala Svetlanu, plakala sam i osećala kako mi se koža ježi, i samo teme kao da mi je utrnulo. Slušala sam priču o sebi i njemu, posle toliko vremena i mučenja. I ona daje isti odgovor, da je ključ za sve ljubav, ali i ljubav prema sebi. Ako prihvatiš sve svoje emocije i oslobodiš se patnje, moraš ga ponovo sresti, jer to je plan Univerzuma?"
"A drugi plan?"
"Misliš na plan između duša dok se nisu rodili? Ne mogu da verujem,sebi sam ovako presudila."
" To i jeste krajnji odgovor na sve. Ljudi ne osećaju bol kada se oslobode tela i vrate se kući. Ali ih muči ona drama koju su dole započeli. Dve duše, nastale od jedne, žele se roditi dole da bi doprinele duhovnoj evoluciji čovečanstva. Za vašu planetu je postojao plan da bude savršenstvo, sklad materije i energije. Da se ljubav i u materiji oživi. Kada ste pogrešili i stvorili druge osećaje, koji su ovde bili nepoznati, mnogi od nas dobili su zadatak da vam pomažu. Ta harmonija materije i energije nije baš tako lako izvodljiva, kako je naš Tvorac zamislio. Vi, njegova deca, morali ste da ispravljate greške. A spoznali ste da se čovek kroz patnju najviše ohrabri. A jedna od najdubljih patnji jeste ako ti blizanac beži, ljubav čoveka natera da prevrne i nebo i zemlju. I to je tako. Dvoje izaberu gde će se roditi i kada, i ko će koju misiju imati. A sada ste u dobu koje nazivate Vodolijom i pogodno je da se ljudi osvešćuju. Rekao sam ti, dok ste ovde, ne osećate patnju, i onda se rodite i zaboravite na sve. Sretnete  blizanca, shvatite da je on vaša jedina želja i on se približi vama, potom se povuče. Nastaje jurnjava po planu, a nijedno toga nije svesno. Jer duša pokreće telo i krije se iz svega. Ispod svesti, ono što zovete podsvest. I ja sam tebe ovamo doveo, da bi ti o svemu ovome pisala i govorila. Nebitno što su se pre tebe pojavili i drugi, i ti si jedna od njih. Nastavi, nisi završila. Tvoje je da dopreš do ljudi."
"Hoćeš reći, njegovo je da i dalje beži? A ja bol osećam i dalje?! I u svemu tome, postoji nešto mnogo smešno, bar meni ljudskom biću, ako nije tebi. Davor ni u šta od ovoga ne veruje. Ili krije da veruje?!"
"To nije važno, već nešto drugo, nisam završio. Ako se umiriš i shvatiš, da ti sve ovo voliš, sve što ti se izdešavalo da nije tvoja propast već radost, možeš da preokreneš sve. Tvoja duša će osetiti dobre vibracije i ublažiće plan. Razumeš li me?"
"Ne znam. I ne znam u šta da verujem."
Pogledaj u ekran. 
"Beo je. Ne vidim ništa."
" Na tome zahvali sebi. Nisi samo izabrala plan, već i da nemaš sudbinu. Izabrala si put kroz koji ćeš učiti i odlučivati. To je tačno i veruj meni, jer i ja sam deo Abraham porodice! Samo osećaj ono što želiš, to si izabrala. Njegovo bekstvo te je preobrazilo i samo ti je ostalo da o razgovoru sa mnom napišeš poruku ljudima. Onda si slobodna. Sretali su ljudi svoje blizance i u prošlim vekovima na Zemlji, ali nisu imali od koga da prime znanje. Umirali su od patnje, oduzimali sebi život i vraćali se, da bi se stvorio plan za duhovnu evoluciju. Trenutno ste u vremenu kada ste mnogo jači."




Svaki put kada pokušamo pobeći od pravih emocija, ne onih koje su nejasne i površne, već duboke i utiču na našu svakodnevnicu, mi pokušavamo pobeći sami od sebe. Onda nas to juri kao senka, i u snu i na javi, pa konačno nekad i negde, desi se da ne možemo više izdržati i pobediti sebe. Volimo nekoga i gušimo se u pitanju da li to treba reći ili dokazati. Možda je ta emocija rođena u nama da bi je otkrili, bez obzira šta će se dogoditi dalje. (Jul, 2016.)
Doživiš i taj osećaj da više ne postojiš. Nema ni sveta oko tebe, sve je laž i nije te briga šta se dešava. Ili postaješ bezosećajno stvorenje, ne možeš više ni plakati a ni smejati se. Sutra ne vidiš, niti sanjaš i želiš, a sklanjaš se od ljudi, maštaš o šumi, livadi, pticama i planini. Dolaziš kući, spuštaš zavese i zatvaraš prozore, telefon na nečujno... Niko te više ne voli, osim kućnog ljubimca, ako ga imaš, i niko te ne pita šta ti je. Dolazi kraj, mrak je pao, gust, hodnici kojim koračaš su predugački, tražiš vrata kroz koja ćeš pobeći... Shvataš jezivu istinu, da se pretvaraš u čudovište. Ako je ostalo i malo svetla u nekom ćošku svesti, ona će se pojaviti, i to posle najgušćeg mraka. Jer čim se svetlo upali, u sobi više nema mraka, i to ga proguta u deliću sekunde. Nekima se ovo buđenje dogodi u vidu bezuslovne ljubavi. Shvatiš da toliko voliš nekoga, do te mere, da se ponovo preobražavaš iz čudovišta u ljudsko biće, a mračnih hodnika više nema, prošao si kroz vrata koja su se sama otvorila. Osećaš se plemenito, kao da ti oreol obasjava glavu. I ništa ne očekuješ, osim da to biće koje voliš bude srećno, i da toplina, koja se stvara od te ljubavi, potraje. I opet za sebe ne postojiš, već postoji samo taj neko drugi. Bezuslovna ljubav te menja, nije ti jasna, odakle se i kako stvorila, zašto je to tako, ali je osećaj ravan povratku u žive. Ta osoba postaje tvoja inspiracija i psihička snaga, jer si srećan što ipak postoji neko koga voliš. I želiš mu to reći, samo ne znaš kako, kroz koje reči i pokušaje. (Maj, 2015.)

                              Nastaviće se ...

Read More

KLJUČ ( Jedanaesti deo)

Deo jedanaesti

Nastade kratko zatišje. Majda je htela da kaže svom prijatelju da je to sve što je imala reći i da je vreme da on njoj kaže šta ima. Čekala je odgovor zašto je ovde sa njim. Svejedno, ćutala ili pitala glasno, on je znao koje su joj misli. Prišao je bliže i pružio joj ruku. 

"Idemo dalje."

"Kuda?"

" Po odgovore i zaključke.Ono što čekaš".

Lako je ustala i pružila mu šaku, dok je strujanje ispunjavalo celo telo.

"Kako vibriraš! A što mogu da osetim tvoju ruku ako nisi materijalan?"

"Zato što si i ti nefizičko biće u materiji. Tvoja svetlost oseća moju. Vodim te da nešto vidiš." 

Pritisnuo je dlan svoj desnice na njeno čelo.

"Ovo činim da te oslobodim treme i prevelikog uzbuđenja."

Nije stigla ni da progovori, njegov dodir je proizveo ponovo onu istu plavo belu svetlost, samo što je ovaj put ostala bez emocija. Toliku ravnodušnost nije nikada upoznala. Nije mogla ni razmišljati, baš ništa osim da gleda u svetlost. Putovanje je trajalo sve dok je osećala i strujanje po čelu, i dok nije ponovo videla anđela pred sobom. Ovaj put su se nalazili na ogromnom, belom  prostranstvu, kao na oblacima, prazan prostor. Nije mogla da zaključi jesu li na zemlji ili na nebu, ali je i dalje ostala onako ravnodušna.

"Ko zna šta će mi pokazati, kada me je ovako paralizovao da se ne uplašim."

"Morao sam.- reče on kada je čuo njeno razmišljanje. Sada ti pokazujem Izvor, pogledaj gore."

Iznad njih, poput planine, podizala se svetlost u svim postojećim bojama, i sve je u njoj svetlucalo i kretalo su u krug, u smeru kazaljki na satu. Bez ikakve buke, pojavilo se nešto ispred čega bi Majda pala u nesvest da je nije oslobodio emocija. Posmatrala je igru boja i linija koje prave krug, nestaju i ponovo se pojavljuju."

"Jesi li me doveo pred Mlečni put?"

" Ne, ovo je Izvor, za sve vas koji ste sišli dole. Deo Univerzuma koji radi po vašem naređenju, onaj tvoj glupi sluga, ili kako su ga nazvali Zakon privlačnosti. Ovo je krivac za sve. Povezan sa svim stanovnicima Zemlje, potvrdno odgovara na sve vaše misli praćene emocijama. Ovo je taj što ti po tvojoj veri daje, sve automatski, dar koji vam je Tvorac ostavio. Vaša osećanja  su magnet koja naruče ono što će vam on isporučiti. "

"Znači, bila sam u pravu. Sve je igra."

" I tu igru shvatite tek kada nam se vratite. Ova energija ne zna šta je dobro a šta loše, samo daje i daje, ono što iskreno osećaš i očekuješ. "

"Postoji li uopšte Raj i Pakao?"

"Pakao ne, a Raj, to je nefizički svet iz kog ste potekli i sišli dole. Pakao je sve loše što je čovek proizveo i ono na šta osudi sam sebe. Ili kazni. Kada završite jedan zemaljski život, vratite se kući shvatite šta ste se sve pogrešno učinili. Ničija duša nije loša, već tamna materijalna svest, to bi mogao da bude taj vaš demon o kojem raspredate priče vekovima. I kada duša shvati sve pogrešno što je učinila, izbira mesto i vreme gde će se ponovo roditi i koje lekcije naučiti. Da bi u novom ljudskom telu sama sebi platila sve loše učinjeno. A ništa od toga ne morate, toliko ste zakomplikovali. "

"Ko su bića Abraham?"

"Anđeli, poput mene. Posmatraju vas preko onog ekrana i pomažu vam koliko im je dozvoljeno. Kada ste vi, koji se zovete Božijom decom, počeli da silazite dole i gradite materijalni Svet, ovaj svet je neprestano sa vama. Poslali smo vam mnogo učitelja, mnogi su pokušali da vam objasne..."

" Razumem sve , osim jednog. Zašto je sve to tako? Zašto nam je dozvoljeno da privlačimo loše, da se u igri više pojavi loših igrača?"

"To ne možeš da znaš dok si još čovek. Tajnu svog postojanja ljudi ne smeju da znaju. Sva ostala znanja su dozvoljena. Toliko hiljada godina i toliko religija, toliko naših ukazanja i mešanja, ništa niste shvatili. Dobili ste Zemlju i sišli dole da kreirate, da osetite zadovoljstva materijalna i duhovna, spojena u jedno, da stvarate ljubavlju, kako je i Tvorac sve nas, uz ljubav stvorio. I onda su prvi ljudi napravili grešku. Počeli su ubijati životinje  i hraniti se njima, i tako je krenulo sve ono što je zlo. I to postoji samo dole, ovde nikakvo zlo ne postoji. U nefizičkom svetu samo je svetlost. A zašto vam je sve to dozvoljeno, ne pitaj me."

Majda je posmatrala ispred sebe beskrajan vrtlog boja, sve je bilo živo i pokretno, od Postanja do danas. Dok su ga ljudi shvatali, živeli su normalno, kada su zaboravili da on postoji, shvatili su loša osećanja kao stvarnost i takvu stvarnost su dobili. U ovom krugu svih mogućih boja, sve je treperilo, vibriralo, vrtelo se istom brzinom, neumorno, neuništivo. Tu su bili svi životi stanovnika Zemlje, sva osećanja koja su kreirala događaja, sva istorija, sve što su ljudi tražili i dobili. I sada, dok je gledala to čudo, krug je ispunjavao zapovesti svojih gospodara, nesvesnih, koji su zaboravili i sebe i njega. Svaka loša misao morala se ispuniti, svaki strah, svako iščekivanje, svaka radost, svaka ljubav ili tuga. Svaki očaj morao je biti materijalizovan, svaka snaga, radost, apsolutno sve...

Po veri tvojoj biće ti.

Traži i dobićeš.

Što seješ to ćeš i požnjeti.

Kako su sada ove reči bile savršeno jasne!

Tajna je istina. Ono što se zbilo  i što jeste, a nisu čule svačije uši. Original koji se kopira i "premazuje" na razne načine, u svim bojama  i u bezbroj reči. Tajna je ono pravo što se krije, a krije se jer bi stvarnost uništila svu lažnu dramu. Sve lažne dobročinitelje i prosvetitelje, sve je tajna, jer prava drama"treba" da ostane iza zavese, da se kontrolišu događaji i ljudski umovi.

Tajna je da čovek treba biti srećan.

Tajna je da svi imamo isti potencijal u sebi, samo je razlika u načinu življenja.

Tajna je da "čudo" ne postoji kao čudo, već je to najobičnija stvarnost. "Čudo" je ono što bismo sve mogli učiniti, da nije u tajnosti znanje, koje ne bi trebalo biti "tajna".

Tajna je da nas lažu i kriju "tajne" od nas.

"Nije za obične ljude da znaju sve."

"Neke tajne moraju ostati tajne".

Nastaviće se..

Read More

KLJUČ ( Deseti deo)

Deo deseti

Nosim tvoj lik istetoviran u krvi,

i u svakom atomu duha, nosim te u sebi kao svoju stvarnost i spoznaju,

držim te u predelu srca gde ničije oko zavirilo nije, gde je samo moj anđeo pročitao šifru,

ko sam i zašto sam ova koja jesam...nosim tebe u sebi i teret je pretežak, jer je to božanska ljubav, struji kroz mene i svetli prema tebi, u obliku tvoga imena.

Sanjala o tebi godinama, tražila po ulicama i u licima drugih ljudi, pružala ti ruku...jer ti si onaj moj razlog zbog čega su zaustavljene želje sve, ti si onaj skriveni odgovor kada me pitaju šta mi je...

Znaš li šta je božanska ljubav? Odgurneš me, ja te zagrlim, ujedeš me za srce, ja te i dalje volim, postaneš razlog moje želje za nestankom, i razlog želje za životom, ako mi samo jedan osmeh podariš. Ovo nije ljudska ljubav, dragi moj, ovo je ono što ti ne priznaješ, osećanje koje se vidi samo sa visine iznad bola, iznad svih granica ljudskog ega, ljudske logike i površnosti. Ovo je ono što pošalje Neko iznad nas i ja to odbaciti ne mogu, ovo je neograničeno, i nosi samo nežnost, ne vezivanje i uslovljavanje. Budi najgori, meni uvek najdraži, budi prepun mana, za mene uvek savršen...jer ovo nije ljudska ljubav. Toga nema u svakome  i nema kraja... ( Oktobar, 2016.)

"Nebrojeno puta sam pomislila kako ću ga pitati zašto me je toliko zezao, čemu izbegavanje, toliko puta srušena radost i dvoumljenje, lažno obećanje...Nikada i nije hteo da me izbegne sasvim, već da beži i da ga ja ponovo jurim. Kao da se hranio time. U dubini duše nisam nikada bila ozbiljno ljuta, jer sam znala da je on dobar čovek i da postoji neki neopisiv razlog zašto neće da me pusti u svoju blizinu. On i nije od muškaraca koji zavode, laskaju, koriste ljigave i vulgarne reči...shvatila sam da za njega žena nije predmet. Nisam znala odgovor ali sam se iznova vraćala zaključku da on beži od emocija."

"I ništa od toga nije više bilo važno kada si ga videla." 

"Da, tačno, sve je nestalo u jednom trenutku. Sva neograničena bol, sav bes i sva pitanja, sve je u vodu palo i samo je ostala ljubav. Kao i ona kiša praćena grmljavinom i vetrom, stala je i sve je bilo mirno, čak se i malo sunca pojavilo. Tako je i u meni sva oluja nestala. Još sa vrata je glasno rekao . "Evo me, posle svih ovih godina! Evo, da me vidiš!"

Pružio mi je ruku, ja se tog prvog dodira i ne sećam, samo se sećam da sam ga zagrlila  i poljubila u obraz, neprestano sam se smejala, pomilovala ga po obrazu. Gledao me je upitno, ali potpuno opušten, kao da nije nikada izbegavao devojku pred sobom. Poveo me je za ruku i pretrčali smo ulicu na crveno, kao da smo ponovo u onim godinama kada mi se uselio u srce.Rekao mi je: "Ako sam ja razlog tvog dolaska ovamo, našla si najgori razlog". I dalje se držao te gluposti, da on nije za moju naklonost. Konačno se dogodila i ta naša kafa, razgovor kojeg se jedva i sećam. Nisam se setila ničega da ga pitam što sam planirala, pričao mi je kako je onog davnog proleća napustio zemlju i kada se vratio. On uopšte nije muškarac koji se podsmeva mojim osećanjima, samo ih se plaši i smatra da ne treba da ga volim. Nekoliko puta se nasmešio gledajući u pikslu, kao da je sam, bio je to iskren osmeh, dokaz da njemu savršeno odgovara što sam tu. Način na koji je držao cigaretu, pokreti ruku, sve je bilo odraz njegovog unutrašnjeg stanja, i nemir i radost, i večita pitanja, jer je čovek koji podleže svom egu, i stalno u nešto sumnja...Nije navikao na lepo, ne može da se nosi sa tim. Jedna čudna stvar, pre nego što smo seli da pijemo kafu, bio je njegov predlog, koji me stvarno iznenadio:" Majda, kako ide pisanje? Piši sad novu knjigu, imaš materijal."

Prećutala sam, nije mi bilo jasno na šta misli. Tek sam kasnije razumela da on ili čita moje postove posvećene njemu ili je bukvalno hteo da mi kaže da je ovaj susret povod za novu knjigu.

Gledala sam mu oči, ruke, usne, kosu i razdeljak na kosi koji mi je oduvek bio krajnje simpatičan, primetila sam i posekotinu ispod brade, i graške znoja koju su mu izbijale iz čela. Jesam li toliko strašna da su mu i šiške bile mokre od znoja? I dalje je onako sladak, stariji i lepši, simpatičan, ima nešto čega se ja prosto uplašim, toliko mi sviđa ta harizma. Njegove svtlucave oči, tamno maslinaste boje, duguljasto bledo lice i tamno smeđa kosa, sada prošarana sedim dlakama, sve mi se svidelo, nisam bila u zabludi dok sam gledala fotografije, već je stvarno tako.

Zamolila sam ga da se slikamo i taj zagrljaj za sada mi je nešto najlepše od kada sam se rodila. Ponovo sam iskoristila da ga poljubim, pa opet kada sam odlazila. Osećala sam neopisivo olakšanje što nisam gubitnik u ovoj svojoj akciji, uspela sam. I  dok se tuga polako oslobađala, dok sam ga iz auta gledala, kako odlazi, okrenuo se i mahnula sam rukom, tako opušteno i nasmejano, kao da mi je potpuno svejedno što idem. Prikrila sam tugu. Nisam smela biti napadna i zvati ga ponovo, jer za ovo sam se borila dve godine. Da se vidimo ili da umrem. I baš kada je izgledalo nemoguće i čudo koje izmiče, dogodilo se. U maju, 2017.

Vratila sam se kući, nevoljno, jer je prirodno da sam želela ostati tamo gde mi se mnogo više sviđa i gde je on. Rešena da se vratim sebi, prvo sam napisala spisak aktivnosti kojima ću se isceliti u potpunosti. Bez obzira ako nismo u kontaktu, bez obzira hoće li mi se javiti ili ne, i kada ću ga opet videti, da ne patim više. Leto sam posvetila sebi, da samo živim u sadašnjem trenutku i da se iščistim od patnje koja me ispunjavala do ludila. Njemu bih se javila samo kada ne mogu da izdržim više. Pitala sam se, šta to još imam da naučim, jer i dalje nisam živela kako hoću. Vratila sam se svakodnevnici, ali nekako drugačija."

"Prešla si na sledeći nivo, penjala si se skalom, uspešno. Tvoja potraga da se duhovno uzdigneš i da rotiraš misli, izmenila te. Počela si svoju prošlost i sve oko sebe, da posmatraš sa strane. Počela si pisati tekstove kakve si ranije želela. Bila si spremna za novog učitelja i odgovore kojima je došlo vreme. 

Tvoja stvarnost 

To nije ono što ti drugi nameću, već kako osećaš u sebi sve ono što te okružuje.

Stvarnost može da se menja svake sekunde, svakog novog jutra, samo ako se pomeriš od svega što ti smeta. Ako ignorišeš tuđe reči i "savete" koji te nagovaraju da budeš kao drugi, ustajali, bezosećajni, podložni svemu. Ne rasipaj energiju u borbi protiv toga, samo ignoriši i misli o čemu želiš. Postaćeš jači/a i smireniji. Tvoje ignorisanje buke oko ničega, a ima je svakodnevno na svakom koraku, doneće ti mir koji drugačije ne možeš dobiti. Sve dok osećaš da želiš videti lepotu i doživeti posebno, nemoj "kuda svi, tu i ti." Skreni na svoju stranu.

Ne troši vreme na ljude koji čekaju pomoć a odbiće je. Ili ko ne razlikuje dobro od lošeg, nema garancije da ćeš mu objasniti. Svako mora da doživi ono što će ga naterati na razmišljanje i prosvetljenje. Ti, ako si dobar/a, poželećeš da budu svi dobri, ali ne zaustavljaj se pred njima na dugo. Ostani sa onima u kojima vidiš još veće dobro nego što je u tebi. Jedino što ne možeš izbeći je ljubav. Kada i kako će se roditi u tebi, nećeš moći da kontrolišeš. Ali tvoja stvarnost biće kako ćeš tu emociju doživeti i umeš li prihvatati i praštati, hoćeš li se prepustiti ili pokušati izbeći. 

Ne slušaj nikoga osim svoje stvarnosti, koja je u srcu, u stomaku, u onom osećaju koji nazivamo "predosećajem". Tamo si ti. ( Jun, 2017.)

  

                               Nastaviće se...

Read More

KLJUČ ( Deveti deo)

Deo deveti

Reč "vera" poistovećuje se sa religijom , da je to ono u šta verujete. I tako je vekovima. Ljudi je mahanički izgovaraju, a oni koji posećuju hramove imaju zajedničko ime "vernici". Podrazumevano je to, ako veruješ u Boga, da si "vernik", što i nije baš dovoljno definisano, jer čemu to, ako samo veruješ da božanstvo postoji?

Zato što vera nije samo smatrati da bogovi postoje, to je više shvatanje  i mišljenje. Ova reč ima značenje samo ako si nešto naumio, a to nije lako i potrebna ti je pomoć. I to ne ljudska, već ona nevidljiva, bilo da si je zatražio od Boga, svetitelja, anđela, ili od samog Univerzuma. 

Ukoliko si poverovao da te je to čulo, odmah ćeš početi da dobijaš razne poruke kroz simbole, znakove ili snove, razgovore... To što te je čulo, unapred zna da li je tvoja želja ili namera dobra za tebe. Ako nešto nije dobro, poslaće ti lošu intuiciju, prepreke, blokade koje nećeš moći preći. U tom slučaju, bolje odustati i sačekati da stvari krenu na bolje. 

Ako si na dobrom putu, toliko će te podržati, da ti neće dati mira.

Otvori neku knjigu, pročitaćeš rečenicu koja ima veze sa ispunjenjem tvoje želje, upali radio, čućeš pesmu koja te podseća na ono što hoćeš, ili ćeš je čuti negde kao "slučajno", sanjaćeš snove koji ti šalju putokaze, a neki tvoji sagovornici, izgovaraće reči koje kao da nisu iz njihove glave, već tvoj nevidljivi pomoćnik govori kroz njih. Ako si sujeveran i veruješ da pauk donosi sreću, biće na tvojoj ruci ili glavi, ako veruješ da plakanje u snu predskazuje radost, plakaćeš u snovima...Sa svih strane stizaće ohrabrenje...Oslušni onaj osećaj u stomaku i osetićeš samo prijatnost. Knjige koje će te obučavati, "same" će doći pred tvoje oči. To je to.

To, kome ili čemu si se obratio za pomoć, podržava te i očekuje od tebe da kreneš u akciju, da preuzmeš odgovornost. I tu dolazi do vere. Krenuti putem koji ti se ukazuje, verujući da je to dobro, bez obzira na strah ili mišljenje porodice, okoline.

Vera je "hodanje po žaru" uz osmeh.

Vera je kao hodanje kroz maglu, uz ignorisanje straha, jer znaš da stižeš gde si naumio. 

Vera je ignorisanje ovozemaljskih činjenica.

Prolaz kroz "vrata" iz nemogućeg u moguće. 

Vera je kada si hrabar i pored osećaja straha.

Kada veruješ da si dobio pomoć koju si tražio i kreneš.

"Hoćeš da ti priznam nešto? Iznenadila si me koliko si bila preobražena. Oduvek si bila plašljiva i od svega i svačega si imala tremu. Lebdeo sam za tobom i osećao od tebe mir koji nisi imala od rođenja. Rekoh sebi: " Svesna je da joj ne može pobeći, zato oseća mir i nadmoć. Konačno je situacija u njenim rukama."

"Ko zna, možda je to...Nisam tačno sigurna. Kada sam rekla taksisti gde da me vozi, izgleda, tek sam tad shvatila da ću ga videti. Izgovorila sam svoj cilj sa osmehom, dok se na nebu nešto zlokobno spremalo. Nebo je tamnilo, oblaci se zgušnjavali. Već na pola puta, taksista me čudno pogleda i ukaza mi na vremenske prilike. Znao je da sam došla kod njih kao turista i prosto se zamislio hoće li me oluja odneti. 

"Hoćeš da ja tebe vratim? Ovo se nešto opasno sprema."- predložio mi kada smo stigli. Imao je pravo, nebo je posivelo, vetar sve jači. 

"Neka, moram da se vidim sa nekim. Skloniću se ja."

Nisam ga baš uverila, pružio mi je vizit karticu i ponovio mi da ga pozovem.

Zahvalila sam se uz osmeh, dok sam se ponovo čudila šta mi je, odakle meni savršeni spokoj. Dok sam kući razmišljala da na ovakav način učinim taj susret stvarnim, imala sam neopisivu tremu da odem ispred zgrade gde on radi. Ogromna zgradetina, prvi put ću tamo doći, gde ću biti, kako ću ga čekati...Kao poslednja budala...

Sada je sve izgledalo drugačije. Osetila sam radost i još veći mir. Taksi me dovezao u parkić gde se nalazi njihova zgrada opštine, drveće i klupe. Sela sam ispod jednog drveta čija se krošnja belela od cveta. Tako je trebalo da bude, večito sam obožavala miris behara, ima za mene nešto mistično u granama tokom proleća. Zgrada je preko puta, sedela sam i gledala pravo. 

"I ja sam sedeo sa tobom. Kada su krenule poruke Univerzuma, koje ni ja nisam slao. Prva u vezi imena."

" Jeste, sve se sručilo u tih sat vremena, koliko sam ga morala čekati. Na drugoj klupi, sedi jedan par i čekaju nekoga. Momak više puta ponavlja i psuje: "Hajde, Damire, kiša će, dokle ćemo te čekati?!"  A ja se setim prošlosti, kako sam isprva pomešala njegovo ime sa imenom Damir. Nekoliko puta sam spomenula Teodori to ime, pa se lupila po čelu. 

Zatim sam izvadila broj telefona koji sam u novčaniku čuvala dve godine. Davor mi ga je ostavio i rekao mi da smo nas dvoje u kontaktu i da ga nazovem kada god poželim. Naravno, nakon toga prekidao je kontakt, neprestano. Konačno je došlo vreme da mi broj zatreba. Napisala sam da ga čekam dole, zamolila ga da izađe kada se završi emisija jer se sprema nevreme i ne mogu ga čekati još dugo. Slušala sam ga kako priča, dok se nevreme spremalo. Nebitno što je počela kiša, nego i jak vetar, grmelo je, sevalo, sve je potamnilo, siva boja sa neba se spustila. Raširila sam kišobran koji nije vredeo jer je udario najjači mogući pljusak. Srećom, ljudi su se sklanjali ispred onog objekta u parku, pa sam pobegla i ja. "

" Nisi se setila da si to vreme sama prizvala u svoje iskustvo."

" Tek posle dužeg vremena. Jesam, tačno je i to. Nekoliko meseci unazad,  na Fejsbuku sam objavila fotografije kafe za dvoje i napisala: Ti i ja jednog dana, srešćemo se, makar grmelo i sevalo, makar se sve sručilo, neka se sruči na moju glavu.

I tako jeste bilo. Tresla sam se od hladnoće, u jednoj majici na sebi, jer je sat vremena unazad bila skoro letnja temperatura. Od buke nisam čula kada mi je odgovorio na poruku, pa sam je videla, kao jedno od najdražih reči koje iskočiše iznenada pred moje oči. "Sačekaj me u tri i deset ispred zgrade".   Više me nije zanimalo nevreme, neka pada, znala sam da će prestati do tri. U stvari, ja sam, onog dana, kada je počeo da mi ruši radost i kada mi je dao broj telefona, kupila jednu majicu koja na sebi ima crtež časovnika i na njemu kazaljke pokazuju tri i deset. Osim toga, na majici je lik devojke, tigra i ključ. Snaga, odgovor, ključ...Mogla sam da pretpostavim da na toj majici postoji neki odgovor, i tačno je tako. "

"To sam ti ja uradio. Usmerio sam te prema toj majici, ali nisi unapred ništa ukapirala."

Majda se zabacila unazad od smeha, i legla u travu, ponovo iznenađena od svog pratioca. 

"Hoćeš reći da si zaustavio kišu u tri sata?"

"Ne, pre će biti da si to ti uradila. Sedeo sam sa tobom, gledao te kako se češljaš onim tvojim češljićem što nosiš u torbici, sklapaš kišobran i krećeš odlučno. "

"Hahaha, pa morala sam se očešljati, ona oluja me je raščupala totalno. Moram priznati ona buka na ulici me uplašila, ja sam iz malog grada. Pomislih u sebi, zar je moguće da će on sada izaći, za koji minut. Samo da pređem ulicu i sačekam ispred vrata. Više me nije bilo sramota, to sam želela. Posle dvadeset dve godine, biće preda mnom. Molila sam ga za to odavno, a sve je bilo tako jednostavno. Stajala samo ispred zgrade i gledala kako ljudi izlaze, svake sekunde iščekivala njegov lik. I dalje sam bila u miru i spokoju. Malo mi je prošla kroz glavu glupost da ga neću prepoznati, što nije moglo nikako biti tačno. Izašao je i osmehnuo se, a prvo što sam prepoznala, bio je osmeh u očima, ne samo na usnama. Njemu je ipak bilo drago što sam tu. 

                    

                    Nastaviće se...

Read More

KLJUČ ( Osmi deo)

Deo osmi

Priča starija od svih religija i čovečanstva

Svi vi, i vernici i ateisti, i oni što nisu opredeljeni, svi ste čuli za poznatu priču o Postanju.

"Na početku svega, On je stvorio čoveka i ženu po svom obličju." Ako ste ikada bili malo radoznali i pitali se šta vam nudi to učenje, došli biste i na drugu stranu.

Rodite se i sve vam se nametne.

Nametnu vam religiju.

Nametnu vam šta treba a šta ne, šta valja a šta je ružno.

Odrasli vas uče šta je  "svetinja", i da  niko drugi nije u pravu. 

Tuđi bogovi ne valjaju i pripadnici drugih vera nisu potpuno normalni.

I da se ipak distancirate od pripadnika druge nacionalnosti, što je sigurno, sigurno je.

I da sve morate učiniti po protokolu.

Da je samo važna materijalna sigurnost i da imate potomstvo. Nema veze sa kime ste u braku, jer je i to samo institucija i zajednički život pun problema. 

Uče vas da verujete u Boga i da su ateisti loši bezbožnici, a u isto vreme, govore vam da ljubav ne postoji.

Jednom rečju, napravili su od vas prazninu, jer ništa drugo nisu imali ni u svom odrastanju da nauče. Programirani, uspeli su i vas da programiraju, očekujući da nastavite.

Kada se neko pobuni i okrene glavu od nametanja, za njega kreće ustaljena priča: nešto mu/joj fali, sigurno je u nekoj sekti, čita neke čudne knjige, možda se drogira, možda ima neko ludilo u glavi...

Ako čujete ovakve reči o sebi, odlično, probudili ste se i krećete bukvalno putem srca. I gledate oko sebe čemer, ustaljenost i ljude koji glume da su srećni i presrećni. Pokušavate da se izvučete odatle, kako god znate i možete.

Da se vratimo na Početak.

Mnogi su danas  čuli za "Blizanačke  duše",  samo što retko koga zanima o čemu se tu radi. Dve duše, formirane iz iste suštine, rastavljeni kako bi se ponovo sreli i uspostavili duhovnu i fizičku ljubav. "Što Bog sastavi, to niko ne rastavi." Bolje rečeno, jedna duša, pocepana na dva dela, da bi se na Zemlji rodila u ženskom i u muškom telu. Veličanstvo, koje je Otac / Majka stvorio/la.Gle čuda, Bog nije samo muško, ima dva principa u sebi: i muški i ženski. Drugačije nije mogao stvoriti po svom obličju čoveka i ženu, on je i Otac i Mati!

Ovo učenje, Majda je prihvatila oduševljeno i sa tim osećanjem u stomaku, kada znate da slušate istinu. Dve godine pre nego što se Davor vratio u njen život, potražila je pomoć od ezoteriste, kako prizvati svog blizanca, da ga sretne i prepozna. Dobila je od njega tekst koji opisuje meditaciju. To je jedina meditacija koju je mogla da izvede.

Takođe je napisala stihove o  želji da ga pronadje.

Zajedno, od prvog dana. Od Postanja. Ti si Ja. Ja sam Ti.

Iz iste suštine stvoreni. Razdvojeni, da bi se ponovo spojili.

Iz života u život, od veka do veka, hiljadama godina ... Tražimo jedno drugo.

Vraćam se na početak. Očekujem tvoj lik u ogledalu.

I tražim ključ da ti to kažem.

Neću tražiti ništa osim ključa koji će otvoriti vrata. Da se Univerzum raduje našem povratku.

Ponovo jedno.

U to vreme nije imala dovoljno znanja šta se može desiti ako sretne svog blizanca. Još nije pronašla nikakav tekst da bi saznala koliko bola može izazvati. 

Vremenom je shvatila da ova ljubav nije slična nijednom drugom osećanju.

Da je to apsolutno i bezuslovno, da se pretvara u biće koje može da pruži toliko ljubavi drugom, a da i ne razmišlja hoće li biti uzvraćeno.

Po prvi put osećala je pravu sebe i da je energija u ljudskom telu od ključne važnosti, jer je izvor emocije.

Želela je da umre, po prvi put je dotle stigla. Ali svaka patnja dovela bi je do nekog novog saznanja o svojoj unutrašnjosti.

Izvor svega, cela drama u njoj, stvorena je iz osećaja da je ostavila jak utisak na njega. I da je on sebe predstavio kao dva u jednom, jer je svaki put pobegao. 

Tražila je put do njega i tako  je došla do sebe. Shvatila  je da je njen blizanac, ali nije mogla shvatiti zašto sve ide nizbrdo. Verovala je da je imao takvo loše iskustvo sa ženama da je odbijao da poveruje u samo postojanje jedne koja ga voli i traži. 

I svemu se narugala. Prestala je da ga juri. Više nije bilo nikakvih poruka a ni pitanja:  "Hoćeš da se vidimo?" Očigledno je to pitanje njega toliko uznemiravalo, da više nije ni pokušavala da shvati šta mu je. Kao da je imao neki strah od nje... više nije važno. 

Rešila je da ode sama. 

"Radovao sam se tvojoj odluci."- oglasio se anđeo dok je  devojka izlazila iz vode, i opet mokra sela na travu.

"Onda se sećaš mojih muka. Upisala sam odmor i rezervisala smeštaj, a  noćima sam se budila, sva u bunilu. Pitala sam se, da li sam  normalna jer ne cenim sebe, gde ću, da li znaš šta radim. .. Šta ako odbije da me vidi, šta ako dođem kući poražena? A što ga ne bih videla, šta je i ko je on, da ne mogu doći do njega? Što ja nemam pravo da ga vidim? Napunila sam trideset i devet godina a volela ga kao kada sam imala trinaest. Imam pravo da ga vidim, čak i ako mi ne dozvoljava. 

Moj unutrašnji glas mi je rekao da je sve u redu, imala sam potpuni mir u stomaku.

Svake noći sanjala sam da plačem, očekivala sam radost.

I tako podeljena, na  verovanjima i neugodnostima, umirila sam se tek onog jutra kada sam ustala da se oblačim. Gledala sam svoju  putnu torbu i osetila mir. Znala sam, sutra ili prekosutra, moram ga videti.

Lepo  je kada vas unutrašnji mir  vodi, sve se pretvara u radost.

Ja, koja sam oduvek lošije podnosila putovanja, hitro sam odjurila  do stanice i autobusa, kao da ću poleteti. Pokušala sam da ga zamislim pred sobom, nije mi više uspevalo. Sad sam sebi bila najvažnija. Ništa me neće sprečiti da ga vidim, čak ni on. A kad ste spremni i verujete da ste u pravu, onda vam Univerzum pomaže i šalje poruke.

Bila sam iznenadjena kada sam stigla tamo, posle gotovo pet sati putovanja. Toplo majsko popodne, ošamućena od vožnje  ili višom silom, ne znam tačno, ali osetila sam se beskrajno lepo, kao da sam došla kući. Mir i spokoj. Bila sam oduševljena smeštajem  i gradom, ljudi su mi odgovarali. Presvukla sam se i izašla napolje, osećala  slobodu, čula sam svoje misli mnogo bistrije, kada sam bila daleko od svakodnevnice i blizu njemu.

Te noći skoro nisam uspela da zaspim. Jutro je bilo toplo, otišla sam na doručak i razmišljala, ali sa malo panike. Ipak, priznajem, kada sam se probudila i pogledala kroz prozor, potvrdila sam: "Danas ću ga videti." A onda se ego  počeo buditi, bilo je  malo negativnosti  za njega, da se hrani i preživi. Bila sam umorna  od pitanja. Do podneva, dok mu nisam čula glas. Zahvaljujući aplikaciji preko telefona, mogu da slušam  radio preko interneta. Progovorio je i to je za mene bio alarm!  Pogledala sam sebe u ogledalu i govorila uznemirenoj da se smiri. Imam dva sata, samo je četiri kilometra daleko. U blizini su taksisti, nema potrebe za  panikom. Onda mi kroz misli proleti pitanje , šta ako zakasnim, ako izađe ranije?  

Mislim da sam se spremila za desetak minuta i istrčala napolje. Nisam znala šta da mu poklonim, pa sam ponela od kuće moje objavljenje romane. Ne mora da čita, nosim svoje najveće dragocenosti koje trenutno imam, deo sebe njemu na poklon. 

Sada se dešavalo oslobođenje kojem se nisam nadala. U momentu kada sam izašla napolje, više nije postojao strah, trema, sumnja, bilo kakvo pitanje. Jedino što sam znala da idem da ga vidim, i smešila sam se niz ulicu, vetrić je duvao, a ja sam imala osećaj da lebdim. Radost i mir. Bez treme i ubrzanog lupanja srca. 

                      Nastaviće se...

Read More

KLJUČ (Sedmi deo)

Deo sedmi

Nije potrebno samo proučavati i čitati o ljudskoj svesti i podsvesti. Bitno je saznati suštinu i oko čega se sve vrti. Ako  želiš nešto  razmišljaš kako to nemaš, privlačiš nemanje! Zastrašujuća i jednostavna istina. 

Svrha postojanja živih bića na Zemlji, jeste prizivanje  svega svojim mislima. Magnetični smo, hteli ili ne, i samo neprestanom rotacijom misli, sa loših na dobre, možemo izbeći negativna iskustva. Moglo bi se reći da je život na ovoj planeti igra na koju smo se pripremili dok smo još bili samo nefizička bića. "Spustili" smo se dole, da bi stvarali i doživljavali fizička iskustva kakva želimo, ali mnogo toga je krenulo naopako, zbog naše slobode. Stvoreni smo da biramo kakvi ćemo biti i tako smo zaboravili svoju pravu prirodu i cilj rođenja u fizičkom telu. 

Svoje viđenje svega toga, Majda je opisala na sledeći način.

Pod velikim utiskom knjige "Traži i dobićeš", nisam znala da je njihova druga, manje obimna knjiga, još jasnija i bolja. "Zakon privlačenja" je bukvalno traženi ključ za sve, apsolutno odgovor na sva moguća pitanja. 

Istina je zastrašujuća i jednostavna. Maštovito ću opisati svojim rečima, kakav sam zaključak donela nakon pročitane dragocenosti.

Na početku stvaranja Svemira, stvorena su mnoga duhovna bića, mnogi svetovi...Jedan deo takvih bića, stvoren je od Vrhovnog uma, sa darom ili zadatkom da budu tvorci, kreativci, ali slobodni. Mogu da izbiraju hoće li biti dobri ili loši, i to kroz svoje živote na planeti koja je za njih stvorena. Tako je nastao čovek. Namera tih bića da prožive drame na Zemlji, da se igraju, stvaraju, vraćaju se "kući" i ponovo rađaju u telu. Ono Vrhovno biće, koje ih je stvorilo, ostavilo im je neraskidiv deo sebe, magnetizam, da im se apsolutno događa sve čemu pridaju pažnju emocijama. A upravo je to bio povod njihovog fizičkog rađanja. Da se na prelepoj Zemlji igraju i stvaraju. A pošto protiv svoje prirode nisu mogli, stvaranje ćovečanstva je krenulo više po zlu, jer je u fizičkom telu lakše osetiti patnju nego radost. Stvorene su religije i nauke koje su sve učinile da se zaboravi priroda živih bića i namera stvaranja.

Počelo je sve da se događa po automatizmu, kako su objasnili nefizička bića Abraham.

Automatizam

To se može objasniti ukratko i komično. Stvoreni smo i ostavljeni sa moćnim i glupim slugom. On je neko jezgro moći i beskonačne energije, i bukvalno je zalepljen za nas, vučemo ga kao životinja svoj rep. Glup je zato što ne zna šta je dobro a šta loše i ne prepoznaje reč "NE".  Kod njega nema negiranja, samo potvrda. Sve čemu mi pridajemo pažnju, on oseti i automatski smatra da je to naša zapovest. I to nam šalje. I taj glupi, moćni sluga, poklon je od Vrhovnog da nas vodi dok smo na Zemlji, i sami da se nosimo sa njim kako znamo. U tome, što on ne zna za  negiranje, odgovor je zašto nam se dešavaju neželjeni situacije. Ako nešto ne želiš ili se toga plašiš, moraš te misli ignorisati, svako osećanje vezano za loše moraš rotirati na ono što je lepo, inače, sluga oseti čemu si poklonio pažnju i šalje ti. Čitaš loše vesti, o bolestima, ratovima, raznim tegobama i kažeš: "Neću to da mi se desi, baš sam se uplašio/la, ovo bi moglo i meni da se dogodi.." Ako ove misli pretvoriš u emocije i osetiš strah, tvoj moćni sluga poslaće ti ono što osećaš. Ne zanima ga ni želja, ni tuga, suze, pravda i nepravda. On je tu da ti manifestuje što si osetio. Jedini spas je poznavanje ovog zakona i neprestana rotacija, poklanjanje pažnje samo onome od čega se osećamo dobro. Ne odupirati se neželjenom  jer ga tako privlačiš.

Najveća kontraverza svemu, jeste to, da su svi ratovi, nesreće, bolesti, apsolutno sve nepravde, privučene od strane žrtve. Nikome se ništa nije desilo a da to nije privukao, automatizovano, nesvesno. Ljudi se pitaju zašto je Bog dopustio nepravde i zla na Zemlji. A šta ako je sve ovo što se dešava, iz onog drugog, nefizičkog sveta, samo jedna igra, koju oni gledaju drugim očima? "Ništa ne mora da bude loše" - ako je ovo njihova poruka, onda je jasno zašto je Isus govorio da donosi radosne vesti. Učio je ljude ko su i šta mogu. Da svako može imati svoje iskustvo kakvo želi i da mu to ne može neko drugi ugroziti. 

Što se tiče pomoći i saosećanja, i tu je odgovor od Abrahama potpuno drugačiji od očekivanog. Ako je neko nesrećan i želimo da mu pomognemo, pre svega moramo znati da je to njegovo iskustvo i da ga je privukao. Samo će biti gore ako se saosećamo sa tom osobom jer će se patnja samo povećati i privlačiti nova, negativna iskustva. Potrebno je da prijatelja zamišljamo vedrog i veselog, da ga uzdižemo svojim mislima i lepim rečima, da utičemo na njega da manifestuje sebi bolje iskustvo. 

Sve je drugačije.

Istina je mnogo jednostavnija.

Ljudi su stvorili dramu u drami, sve na Zemlji je ljudska izmišljotina i kreacija.

Na Zemlji smo jedina svetinja mi, a zaboravili smo to zbog prejakog stapanja sa fizičkim telom. 

Ako se moliš nekome u suzama, dobićeš još više suza, jer si sam sa svojim darom. Onaj "Glupi i moćni" na sve će potvrdno klimnuti glavom.  

Kada nam se desi nešto za šta smatramo da smo predosetili, nismo vidoviti, samo smo to osetili kao da se već dogodilo, pa nam  je i ispunjeno. 

Veličanstveno i poražavajuće.

"Bravo, odličan tekst! "- uzviknuo je anđeo radosno, dok je Majda gledala u beli ekran i čitala svoje ispisane reči, pre nekoliko meseci. Ekran se ponovo zabeleo i ona oseti ponos i samopouzdanje.
"Koliko je čovečanstvo propatilo zbog neznanja, zbog skrivene istine.Da su Hrišćani razumeli šta znači poruka "Božije carstvo je u vama", umesto što slepo poštuju običaje i kojekakve cermonije, bezbroj praznika..."
"Nije tvoje da se zamaraš time. Hajmo na još lepše mesto, zaslužila si. I da se prisetimo kako si uspela da stigneš do njega!"
Ponovo su leteli, više se nije plašila visine  i jedva je čekala da vidi još jedan poklon.Svežina vazduha ponovo je pročistila sva sećanja koja su izazivala loše emocije, i ona oseti radost u srcu, onu koja je izazvana sadašnjim trenutkom i saznanjem koliko vredi kada je doživela ovakvo iskustvo. 
Sleteli su nedaleko od jedne planine, ispod koje se nalazio mali vodopad, mnogo šumskog cveća, raznobojnog...Duvao je topao vetrić, sve je mirisalo na proleće, sve i jeste bilo proleće.
Sve je bila ljubav u više boja.
Anđeo je dopustio devojci da se divi i odmori od priče. Šetala je  i milovala sve ispred sebe, i cveće i travu, dodirivala tlo.  Ponovo je ušla u vodu, ispod vodopada. Svežina svetinje  sručila se na teme i slivala se niz telo, dok je osećala zahvalnost i lepotu postojanja. 
Kao i mnogo puta kada je osećala da je nešto vodi, bez obzira u kakvoj situaciji se nalazila.
Kao kada je ponovo zavolela maj i miris cveta na drvetu...
                 Nastaviće se...

Read More

KLJUČ (Šesti deo)

Deo šesti

"Tako ti je počelo, u stvari, nastavilo se. Oko mene se stvorio krug, obruč, sve me je upućivalo njemu. Znak za znakom, gde god sam se okrenula videla sam i čula ono što je vezano za njegov grad, za ljubav, za iznenađenje, za borbu, za duhovni rast, za hrabrost, za podršku Univerzuma. Nečija nevidljiva ruka gurala me je njemu, da krenem tim putem, ma koliko bolelo. Otvorilo mi se ono unutrašnje oko, a kada ti se desi, više nisi isti. Samo se drugima čini da ti se ništa ne dešava i da ti život stoji, a ti se pomeraš onom skalom, uzvodno, inače, ako odustaneš, padaš zanavek u provaliju. Shvatila sam poruku, da ne smem nazad!"

"Moja Majda, ja sam ti poslao skalu i svaki Znak. Morao sam da te ohrabrim, samo to mi je dozvoljeno. Samo toliko."

"Znam, jasno mi je. Od samog početka osećala sam da me neko prati i podržava, ali da je sve na meni. Nastavila sam da slušam najdraži glas, sada stariji za dvadeset dve godine, ali ja sam ga poznala. Ostalo je nešto mladalačko u tom tonu, nešto slatko što se ne može objasniti. Glas dečaka u odraslom čoveku. Shvatila sam da je veoma ozbiljan, bavio se raznim temama, naročito spoljnom politikom."

"A ono važnije?"- upita je anđeo uz osmeh.

" Misliš na svetsko čudo koje su ljudi izmislili, na društvenu mrežu? Razmišljala sam da li uopšte da ukucam njegovo ime. Preplavio me stid...Šta kog vraga tražim? Koga?  I onda prvo potražim tu osobu na Google. Iskočili su naslovi, njegov rad, diskusije, forumi..."

"Slike."

"Da, prvi put sam ga videla nakon više od dve decenije. Sklopila sam oči, iskreno sam se uplašila da neću preživeti taj trenutak, ili ću izludeti. "

"Pridržavao sam ti stolicu, da ne padneš." - potvrdi anđeo svoju istinu i pruži Majdi struk ruže. 
"Miriše na ljubav, jel da ?"
"Anđele, mi dole za ovakvo ponašanje kažemo da nas neko zeza." - rekla je u šali i prinela ružu obrazu i nozdrvama. Nikada nije osetila lepši miris. 
"Samo ti i dalje šaljem poruke da ništa loše nisi osetila i uradila.Gledala si u fotografije kao u najveće svetsko čudo, nisi znala koliko ti je pogled veličanstven. Hoćeš da vidiš?"
"Ne! Ne pali to ponovo. Oduševila sam se. On je uvek bio i ostao obožavani lik iz mašte, samo sam njega u svima tražila. Možda toga nisam ni bila uvek svesna. Sve dok nisam videla kakav je danas, pravi moj lik, moj voljeni lik! Kome to da objasnim?"
"I ne možeš nikome, niti je bitno. Nije u pitanju lik, već njegova duša, ti voliš njegovu dušu i zato ti njegov lik nije nešto obično. Njegovo lice za tebe je nešto neobično, najčudnije i nešto što..."
"Što me plaši! Plašim se da ga gledam, koliko u njemu nešto vidim! Saznala sam šta je, malo kasnije mi palo na pamet. Pre svega su došle nevolje...Pronašla sam ga na Fejsbuku, i naravno, nije me se odmah setio, ili je slagao. Još ne znam. Nekoliko meseci je prošlo, stigao je i kraj godine, a ja sam ćutala i ćutala, tiho ga obožavala i nisam smela da mu se javim. Bila sam zadovoljna i samom činjenicom da se vratio, da je pametan i uspešan, da i dalje nosi u sebi ono moje nešto...Samo moje, što samo ja mogu videti. Krenula je navala potisnutih emocija, gledala sam njegove fotografije i nekontrolisano plakala, oživela je i ljubav i tuga onog proleća, oživelo je sve u meni, da sam se pitala, gde sam to bila do sada..."
"Gledao sam te kako ljubiš njegov lik na slikama. I došao je kraj godine. "
"I početak drame. Čekala sam pet minuta posle ponoći, prvog januara, 2015. da pošaljem čestitku za Novu godinu, i bolje da nisam! Nije mi uzvratio, i tako je godina počela u suzama. Očekivala sam ujutru ili tokom dana, ali ništa. Držala sam telefon u rukama, sedela kraj laptopa, ali nije ga zanimalo. I tako je počela tiha patnja. Kada nastanu očekivanja, kreće i muka. Ali te u isto vreme, sve to natera da se pokreneš. Početkom marta, ono sunce i najava proleća, dadoše mi snagu da odlučim. Pitaću ga da se vidimo, ma šta god odgovorio. Imala sam šansu otići u njegov grad, pročitala sam na izlogu turističke agencije da se organizuje izlet. Predstaviću mu se i pitaću ga... Ukucala sam tog podneva poruku, predstavila sam se, u slučaju da me se ne seća, sa najdubljim poštovanjem, preozbiljno...Osetila sam kako mi se znoj cedi ispod pazuha, i da mi se vrat oznojio. Muka mi je bilo od sebe same. Šetala sam po sobi i gledala u napisanu poruku, ali ne i poslatu. "
"I onda si videla moju poruku upućenu tebi. Dva dana ranije, razmišljala si koju knjigu da uzmeš za čitanje, pa si je donela i bacila na sto, potpuno zaboravila i da postoji. I kada si tako šetala oko svoje neposlate poruke, pokazao sam ti da spustiš pogled na sto. Naslov knjige probudio ti je čula: Ljubavi, pronađi me.
"Bio je to jedan od najlepših iznanađenja koje si mi priredio. Toliko si me ohrabrio, da sa poruku poslala, i otišla na posao, prepuna utisaka. Znala sam da sam započela nešto i da sam pristala da imam veru. Postoje ljudi koji imaju vere ali je ne iskoriste. Vera je potencijal, ne slepo hodanje."
"Tako je. Dođi na čas. Ustani".
Ni sama nije stigla da shvati kada je krilato stvorenje obuhvatilo oko struka i podiglo u vazduh. "Šta to radiš?!"
"Malo te nagrađujem za veru u moje poruke koje si primala! Nemaju svi anđeli sreću da ih ljudi osete."
Majda se morala ponovo prepustiti, samo što je ovo putovanje bilo najlepše. Let iznad vrta čistio je njene misli od negativnosti. Anđeo je znao da loše vibracije iz bliske prošlosti ne smeju sada zasmetati. Kružili su sve dok se njen osmeh nije vratio, i dok nije osetio da je spremna na dalje sećanje. Ovaj put spustili su se pored šume, pored koje je proticala rečica. Spustili su se i seli na travu. Krila su mu bila ogromna, bela i okupana svetlo plavom bojom. Izgledao je moćno  i beskrajno jako, tajanstveno, a sedeo je pokraj nje kao da je čovek. Imao je na sebi nešto poput plavkaste haljine do zemlje, nije mu videla stopala. Gledala je u ogromne šake, slično ljudskim, samo savršeno izvajane i prefinjene, jer bio je od svetlosti i neke materije koja ne postoji u našem svetu.



Sada je bilo lakše nastaviti sa sećanjem. 
Pet dana nije bilo odgovora, što je dovelo do njenog besa i zaključka da je Davoru mrsko i kafu popiti sa njom. Ipak je vera nije napustila, u dubini stomaka imala je onaj predosećaj, posebno kada bi se setila naslova knjige koju nije slučajno donela kući.
Tako da je šestog dana, uveče, u trenutku kada nije očekivala, stigao potvrdan odgovor.
Umesto da joj kaže kako je se seća, on je iznenađen što se ona seća njega...Drugarske reči, bilo bi mu drago, samo neka se javi...
" Sećam se, telefon mi je vibrirao u ruci, stigla je poruka. Sav svet je izgledao drugačije, i ja sam sebi bila drugačija, i sve je bilo iznenađenje, i sve je bilo istinito! Odmah sam nazvala komšinicu sa kojom se družim, da joj kažem kako mi se javio! Morala sam sa nekim to da podelim, umalo da vrištim, skakala sam od sreće! Pa, on je pet dana razmišljao da li da pristane, a nije zaboravio da odgovori. "
"I onda je se desilo ono što nije smelo nikako. Odmah, u svojoj beskonačnoj radosti, posumnjala si da će ti se to stvarno desiti.Umesto da shvatiš kako ti je po tvojoj veri dato, ti si krenula stazom ljudske gluposti. Ona čuvena rečenica: "Ne može se to meni baksuzu ostvariti. Bolje da se ne radujem unapred."
"Jesam, priznajem. Ne možeš nešto graditi a misliti na rušenje. Zbog toga se taj susret desio tek posle dve godine i dva meseca." - izgovorila je i spustila šake u vodu. Rečica je žuborila, voda sveža i plava. 
"Shvatam da sam ti mnogo problema zadala. I samo ću te jedno pitati, da li je moralo ovako da bude?"
"Objasniću ti šta jeste a šta nije. I ne krivim te. Nisi odrastala u okruženju gde ljudi ne idu jednim putem. Idemo dalje..."

Nisam se prvi put naljutila, važno je da je pristao, pa pokušaću, rekla sam sebi. Javio mi je da neće te nedelje biti tu, napisala "nema veze". U stvari, imalo je veze. Nastavio se onaj plač i čežnja za njim, koji sam nasilno u sebi ugušila. I bio je to veliki početak mog buđenja i ličnog razvoja. Krenula sam sa proučavanjem Zakona privlačnosti, duhovnih blizanaca, Univerzuma, tajni neba  i zemlje. Iznedrila sam roman i na kratko sebe umirila. Kažem, na kratko, jer je želja da ga vidim, postala najjača želja, iznad svih. Živela sam i disala za taj trenutak. Samo sam zaboravila najvažnije - da volim sebe."

"Ubrzo se desila i druga šansa."

"Ne, nije to bila šansa, jer i nisam privukla susret, privukla sam iznenadnu bliskost. Kako sam slobodno maštala, bez očekivanja, da se dopisujemo, da se zbližimo na neki način, tako se i desilo. Krajem aprila, pozovem ga ponovo da se vidimo, negde na početku maja. Tada je Davor već bio neko drugi u odnosu na mene. Toliko su ga radovale moje poruke i moja naklonost, da mi je počeo pisati o svom životu, slatko, drugarski, iskreno. Mnogo puta je napisao "vidimo se, vidimo se..." Bila sam izgubljena u toj radosti, srećna, baš srećna...Osetila sam da se čudo može i meni dogoditi. U isto vreme, osetila sam da on ima unutrašnju borbu, sam protiv sebe, dok ja stradam. Sanjala sam jedne noći ogromne površine vode i znala sam...To su suze, od školskih dana isto me prati. Ako sanjam da plačem, to je u javi radost. Pripremala sam tog jutra šta ću obući, kupila sam nove patike i majicu, mada je još dosta vremena ostalo, nekih desetak dana. Stigla je poruka od njega, ne možemo se videti, putuje negde. Sećam se, stajala sam na pločniku ispred našeg tržnog centra, imala sam utisak da se i zgrada i nebo okreću u krug i da ću vrisnuti. Stegla sam usta i srce, u sekundi sam ga mrzela.

Tražio je moj broj, da se čujemo...

I šta da kažem? Jedan od najsrećnijih dana bio je i jedan od najtužnijih. Lebdim od radosti što pričam sa njim, propadam od tuge što se nećemo videti. Zvučao je isuviše iskreno, isuviše i zbunjeno, približavao mi se i bežao u isto vreme. Toliko mu je bilo stalo da se ne ljutim, a osećala sam da me laže. Dominirao je u razgovoru, ali je njegova unutrašnjost bila uplašeno dete. Odbijao je da shvati da ga neko voli. Palo je obećanje da ćemo se kad - tad videti, on će pronaći način. Nisam shvatila zašto komplikuje, nismo u ratu da bi našli način. Jedva sam se iščupala iz tuge, na poslu sam se sklanjala po ćoškovima, da plačem, jer suze nisu mogle da se zaustave. Lagala sam da mi nije ništa, kamo sreće da sam shvatila da tugom privlačimo novu tugu. I onda, podignem se iz pepela ponovo, i krenem dalje. Mojim putem do njega. Tek sam onda shvatila šta znači želja, prava želja. Zatim sam shvatila i šta znači kada te neko povredi do srži, da misliš kako nema šanse da preživiš. Na jesen, on je ponovo bio onako sladak i dobar, otvoren, ponovo smo se dogovarali. Stvarno se ne mogu više sećati poraza i svoje naivnosti. On je ponovo učinio isto što i prethodna dva puta. Pala sam u bunilo, nisam znala kako da prestanem da ga volim, šta da učinim od sebe, kuda sa sobom kada si toliko povređen da se ne možeš više nasmejati nikome i ničemu, kada se budeš sa neopisivom tegobom. Tražila sam odgovore, ovaj put ozbiljnije. Dok je on, očigledno shvatio koliko mi je patnju naneo, pa je sasvim prestao da se javlja. "

"Onda sam ja nastupio, da pomognem i spasem koliko dopuštaš. Stupila si u kontakt sa osobama koje su ti preporučile šta da čitaš i proučavaš, i tako si počela jednim delom da shvataš.

Ma šta god uradio, to je njegov problem, i on je u tvom životu ono što se zove "učitelj". Svaki put kada bi te povredio, ti si nešto novo naučila. Jednom rečju, bila si na putu do sebe same, dok si pokušala stići do njega. Samo jaki ostaju na tom putu. Upoznavanje sa istinom nije nikako lak proces. Dok si tragala za odgovorom kako ispuniti želju, ti si proučavala čitav Univerzum. A to je jedna od ključnih uloga u ovozemaljskom životu. Osetila si kako je oprostiti, jedno od najvažnijih osobina! "

" I zašto sam pala na ispitu, ponovo?! Došlo je novo proleće, nova šansa  i novo razočarenje. Novi ispit koliko mogu izdržati. Ako nas viša sila iskušava koliko možemo podneti, stvarno nije fer. Ne znam šta mu se tako teško dogodilo baš tog proleća, ali je sav bes iskalio na meni preko poruka. Uvredila sam ga, i potom sam poželela da umrem. Nisam neko ko bi skupio hrabrost i oduzeo sebi život, ali sam iskreno poželela da odem. Ovaj život naneo mi je toliko udaraca i više nije bilo mesta da shvatim.  Ne samo da je odbio sastanak sa mnom, nego je preko noći napisao da može, pa sutradan ponovo da ne zna. Molila sam se Mariji Magdaleni da mi pomogne, bila sam sigurna da me čuje, bez obzira što sam protiv takve vrste molitve, kroz patnju i suze. Sutradan, osoba koja sebe predstavlja pod imenom Marija Magdalena, potražila me je na društvenoj mreži. Prihvatila sam njeno prijateljstvo, napisala sam joj: "Ne znam ko si, ali znam da te je Ona poslala" Ispisah joj svoj problem. Slala mi je utešne reči i molila me da izdržim. Čudo.

Od tada, nastupile su Poruke od Magdalene. Verovala sam da se moje srce povezalo sa njom. Iznenada, drugarica me pozvala da idemo na more. Taj odmor me je malo izlečio. Jedini smeštaj koji sam pronašla na brzinu, nosio je ime "Ruža", a znala sam da je to bio nadimak za Magdalenu. Bila je uz mene."

"Jeste. Tvoja molitva je toliko bila moćna, da je probila dimenzije."

"A da li bih ja nju mogla ovde videti?"

"Ne, ona je na mnogo višim dimenzijama. Mi nismo tamo, ti i ja, ovo je prostor između, nebitno. Ne možeš da je vidiš jer si još uvek ljudsko, materijalno biće. I to su, ujedno, bili poslednji najteži dani. "

Majda se nasmeja i mahnu rukom.

"Zaboravio si da me je odbio još jednom. Ali ja ga tada više nisam mogla ni prezirati, ni ljutiti se. Kada me je slagao to što jeste, sasula sam tako mnogo poruka, da me je posle bilo stid. Pisala sam puna četiri sata, sve što mi je palo na pamet. Očigledno nije više imao snage da se raspravlja sa mnom. Bila sam isuviše iskrena, isuviše u pravu. Tražila sam jedan dan, a šta se njemu u duši desilo zbog toga, to samo on zna. Njegova uznemirenost oduzimala mi je pamet, ali sam iznova učila i vraćala se sebi. Posle tih poruka  ja sam se osećala poprilično rasterećeno, ispraznila sam se."

"I vi opet obnovite kontakt, kao da nikakve svađe nije bilo. Malo po malo, ponovo si ga nešto zapitkivala i on više nije ćutao od tebe. "- reče anđeo i oči mu bljesnuše. 

"Bila si, konačno blizu Ključa. Ti si tražila Ključ, sve vreme. Zašto se sve dešava tako i tako, šta mora a šta ne mora. Na red je došao "Abraham". Znala si čuvenu rečenicu: Učitelj dolazi kada je učenik spreman."

Majda se razvedri i lagano se primače svom prijatelju. Prešli su mučan period i ono što je nju još uvek dovodilo do velike radoznalosti jeste planetarni fenomen "Abrahamova učenja". Saznala je za knjige bračnog para Ester i Džeri Hiks. Jedna od njih je nosila snažnu poruku, kako da ostvarimo svoje želje. Nisu u pitanju afirmacije, nisu u pitanju nikakve komplikovane tvrdnje, već samo jednostavna i "zastrašujuća istina". Nema potrebe da se na silu smejemo i da teramo sebe na tu pozitivu, reč je o rotaciji misli. Sve je misao propraćena emocijom, ništa nam se ne događa a da nismo privukli! 

    Nastaviće se...

Read More