KLJUČ (Šesti deo)

Deo šesti

"Tako ti je počelo, u stvari, nastavilo se. Oko mene se stvorio krug, obruč, sve me je upućivalo njemu. Znak za znakom, gde god sam se okrenula videla sam i čula ono što je vezano za njegov grad, za ljubav, za iznenađenje, za borbu, za duhovni rast, za hrabrost, za podršku Univerzuma. Nečija nevidljiva ruka gurala me je njemu, da krenem tim putem, ma koliko bolelo. Otvorilo mi se ono unutrašnje oko, a kada ti se desi, više nisi isti. Samo se drugima čini da ti se ništa ne dešava i da ti život stoji, a ti se pomeraš onom skalom, uzvodno, inače, ako odustaneš, padaš zanavek u provaliju. Shvatila sam poruku, da ne smem nazad!"

"Moja Majda, ja sam ti poslao skalu i svaki Znak. Morao sam da te ohrabrim, samo to mi je dozvoljeno. Samo toliko."

"Znam, jasno mi je. Od samog početka osećala sam da me neko prati i podržava, ali da je sve na meni. Nastavila sam da slušam najdraži glas, sada stariji za dvadeset dve godine, ali ja sam ga poznala. Ostalo je nešto mladalačko u tom tonu, nešto slatko što se ne može objasniti. Glas dečaka u odraslom čoveku. Shvatila sam da je veoma ozbiljan, bavio se raznim temama, naročito spoljnom politikom."

"A ono važnije?"- upita je anđeo uz osmeh.

" Misliš na svetsko čudo koje su ljudi izmislili, na društvenu mrežu? Razmišljala sam da li uopšte da ukucam njegovo ime. Preplavio me stid...Šta kog vraga tražim? Koga?  I onda prvo potražim tu osobu na Google. Iskočili su naslovi, njegov rad, diskusije, forumi..."

"Slike."

"Da, prvi put sam ga videla nakon više od dve decenije. Sklopila sam oči, iskreno sam se uplašila da neću preživeti taj trenutak, ili ću izludeti. "

"Pridržavao sam ti stolicu, da ne padneš." - potvrdi anđeo svoju istinu i pruži Majdi struk ruže. 
"Miriše na ljubav, jel da ?"
"Anđele, mi dole za ovakvo ponašanje kažemo da nas neko zeza." - rekla je u šali i prinela ružu obrazu i nozdrvama. Nikada nije osetila lepši miris. 
"Samo ti i dalje šaljem poruke da ništa loše nisi osetila i uradila.Gledala si u fotografije kao u najveće svetsko čudo, nisi znala koliko ti je pogled veličanstven. Hoćeš da vidiš?"
"Ne! Ne pali to ponovo. Oduševila sam se. On je uvek bio i ostao obožavani lik iz mašte, samo sam njega u svima tražila. Možda toga nisam ni bila uvek svesna. Sve dok nisam videla kakav je danas, pravi moj lik, moj voljeni lik! Kome to da objasnim?"
"I ne možeš nikome, niti je bitno. Nije u pitanju lik, već njegova duša, ti voliš njegovu dušu i zato ti njegov lik nije nešto obično. Njegovo lice za tebe je nešto neobično, najčudnije i nešto što..."
"Što me plaši! Plašim se da ga gledam, koliko u njemu nešto vidim! Saznala sam šta je, malo kasnije mi palo na pamet. Pre svega su došle nevolje...Pronašla sam ga na Fejsbuku, i naravno, nije me se odmah setio, ili je slagao. Još ne znam. Nekoliko meseci je prošlo, stigao je i kraj godine, a ja sam ćutala i ćutala, tiho ga obožavala i nisam smela da mu se javim. Bila sam zadovoljna i samom činjenicom da se vratio, da je pametan i uspešan, da i dalje nosi u sebi ono moje nešto...Samo moje, što samo ja mogu videti. Krenula je navala potisnutih emocija, gledala sam njegove fotografije i nekontrolisano plakala, oživela je i ljubav i tuga onog proleća, oživelo je sve u meni, da sam se pitala, gde sam to bila do sada..."
"Gledao sam te kako ljubiš njegov lik na slikama. I došao je kraj godine. "
"I početak drame. Čekala sam pet minuta posle ponoći, prvog januara, 2015. da pošaljem čestitku za Novu godinu, i bolje da nisam! Nije mi uzvratio, i tako je godina počela u suzama. Očekivala sam ujutru ili tokom dana, ali ništa. Držala sam telefon u rukama, sedela kraj laptopa, ali nije ga zanimalo. I tako je počela tiha patnja. Kada nastanu očekivanja, kreće i muka. Ali te u isto vreme, sve to natera da se pokreneš. Početkom marta, ono sunce i najava proleća, dadoše mi snagu da odlučim. Pitaću ga da se vidimo, ma šta god odgovorio. Imala sam šansu otići u njegov grad, pročitala sam na izlogu turističke agencije da se organizuje izlet. Predstaviću mu se i pitaću ga... Ukucala sam tog podneva poruku, predstavila sam se, u slučaju da me se ne seća, sa najdubljim poštovanjem, preozbiljno...Osetila sam kako mi se znoj cedi ispod pazuha, i da mi se vrat oznojio. Muka mi je bilo od sebe same. Šetala sam po sobi i gledala u napisanu poruku, ali ne i poslatu. "
"I onda si videla moju poruku upućenu tebi. Dva dana ranije, razmišljala si koju knjigu da uzmeš za čitanje, pa si je donela i bacila na sto, potpuno zaboravila i da postoji. I kada si tako šetala oko svoje neposlate poruke, pokazao sam ti da spustiš pogled na sto. Naslov knjige probudio ti je čula: Ljubavi, pronađi me.
"Bio je to jedan od najlepših iznanađenja koje si mi priredio. Toliko si me ohrabrio, da sa poruku poslala, i otišla na posao, prepuna utisaka. Znala sam da sam započela nešto i da sam pristala da imam veru. Postoje ljudi koji imaju vere ali je ne iskoriste. Vera je potencijal, ne slepo hodanje."
"Tako je. Dođi na čas. Ustani".
Ni sama nije stigla da shvati kada je krilato stvorenje obuhvatilo oko struka i podiglo u vazduh. "Šta to radiš?!"
"Malo te nagrađujem za veru u moje poruke koje si primala! Nemaju svi anđeli sreću da ih ljudi osete."
Majda se morala ponovo prepustiti, samo što je ovo putovanje bilo najlepše. Let iznad vrta čistio je njene misli od negativnosti. Anđeo je znao da loše vibracije iz bliske prošlosti ne smeju sada zasmetati. Kružili su sve dok se njen osmeh nije vratio, i dok nije osetio da je spremna na dalje sećanje. Ovaj put spustili su se pored šume, pored koje je proticala rečica. Spustili su se i seli na travu. Krila su mu bila ogromna, bela i okupana svetlo plavom bojom. Izgledao je moćno  i beskrajno jako, tajanstveno, a sedeo je pokraj nje kao da je čovek. Imao je na sebi nešto poput plavkaste haljine do zemlje, nije mu videla stopala. Gledala je u ogromne šake, slično ljudskim, samo savršeno izvajane i prefinjene, jer bio je od svetlosti i neke materije koja ne postoji u našem svetu.



Sada je bilo lakše nastaviti sa sećanjem. 
Pet dana nije bilo odgovora, što je dovelo do njenog besa i zaključka da je Davoru mrsko i kafu popiti sa njom. Ipak je vera nije napustila, u dubini stomaka imala je onaj predosećaj, posebno kada bi se setila naslova knjige koju nije slučajno donela kući.
Tako da je šestog dana, uveče, u trenutku kada nije očekivala, stigao potvrdan odgovor.
Umesto da joj kaže kako je se seća, on je iznenađen što se ona seća njega...Drugarske reči, bilo bi mu drago, samo neka se javi...
" Sećam se, telefon mi je vibrirao u ruci, stigla je poruka. Sav svet je izgledao drugačije, i ja sam sebi bila drugačija, i sve je bilo iznenađenje, i sve je bilo istinito! Odmah sam nazvala komšinicu sa kojom se družim, da joj kažem kako mi se javio! Morala sam sa nekim to da podelim, umalo da vrištim, skakala sam od sreće! Pa, on je pet dana razmišljao da li da pristane, a nije zaboravio da odgovori. "
"I onda je se desilo ono što nije smelo nikako. Odmah, u svojoj beskonačnoj radosti, posumnjala si da će ti se to stvarno desiti.Umesto da shvatiš kako ti je po tvojoj veri dato, ti si krenula stazom ljudske gluposti. Ona čuvena rečenica: "Ne može se to meni baksuzu ostvariti. Bolje da se ne radujem unapred."
"Jesam, priznajem. Ne možeš nešto graditi a misliti na rušenje. Zbog toga se taj susret desio tek posle dve godine i dva meseca." - izgovorila je i spustila šake u vodu. Rečica je žuborila, voda sveža i plava. 
"Shvatam da sam ti mnogo problema zadala. I samo ću te jedno pitati, da li je moralo ovako da bude?"
"Objasniću ti šta jeste a šta nije. I ne krivim te. Nisi odrastala u okruženju gde ljudi ne idu jednim putem. Idemo dalje..."

Nisam se prvi put naljutila, važno je da je pristao, pa pokušaću, rekla sam sebi. Javio mi je da neće te nedelje biti tu, napisala "nema veze". U stvari, imalo je veze. Nastavio se onaj plač i čežnja za njim, koji sam nasilno u sebi ugušila. I bio je to veliki početak mog buđenja i ličnog razvoja. Krenula sam sa proučavanjem Zakona privlačnosti, duhovnih blizanaca, Univerzuma, tajni neba  i zemlje. Iznedrila sam roman i na kratko sebe umirila. Kažem, na kratko, jer je želja da ga vidim, postala najjača želja, iznad svih. Živela sam i disala za taj trenutak. Samo sam zaboravila najvažnije - da volim sebe."

"Ubrzo se desila i druga šansa."

"Ne, nije to bila šansa, jer i nisam privukla susret, privukla sam iznenadnu bliskost. Kako sam slobodno maštala, bez očekivanja, da se dopisujemo, da se zbližimo na neki način, tako se i desilo. Krajem aprila, pozovem ga ponovo da se vidimo, negde na početku maja. Tada je Davor već bio neko drugi u odnosu na mene. Toliko su ga radovale moje poruke i moja naklonost, da mi je počeo pisati o svom životu, slatko, drugarski, iskreno. Mnogo puta je napisao "vidimo se, vidimo se..." Bila sam izgubljena u toj radosti, srećna, baš srećna...Osetila sam da se čudo može i meni dogoditi. U isto vreme, osetila sam da on ima unutrašnju borbu, sam protiv sebe, dok ja stradam. Sanjala sam jedne noći ogromne površine vode i znala sam...To su suze, od školskih dana isto me prati. Ako sanjam da plačem, to je u javi radost. Pripremala sam tog jutra šta ću obući, kupila sam nove patike i majicu, mada je još dosta vremena ostalo, nekih desetak dana. Stigla je poruka od njega, ne možemo se videti, putuje negde. Sećam se, stajala sam na pločniku ispred našeg tržnog centra, imala sam utisak da se i zgrada i nebo okreću u krug i da ću vrisnuti. Stegla sam usta i srce, u sekundi sam ga mrzela.

Tražio je moj broj, da se čujemo...

I šta da kažem? Jedan od najsrećnijih dana bio je i jedan od najtužnijih. Lebdim od radosti što pričam sa njim, propadam od tuge što se nećemo videti. Zvučao je isuviše iskreno, isuviše i zbunjeno, približavao mi se i bežao u isto vreme. Toliko mu je bilo stalo da se ne ljutim, a osećala sam da me laže. Dominirao je u razgovoru, ali je njegova unutrašnjost bila uplašeno dete. Odbijao je da shvati da ga neko voli. Palo je obećanje da ćemo se kad - tad videti, on će pronaći način. Nisam shvatila zašto komplikuje, nismo u ratu da bi našli način. Jedva sam se iščupala iz tuge, na poslu sam se sklanjala po ćoškovima, da plačem, jer suze nisu mogle da se zaustave. Lagala sam da mi nije ništa, kamo sreće da sam shvatila da tugom privlačimo novu tugu. I onda, podignem se iz pepela ponovo, i krenem dalje. Mojim putem do njega. Tek sam onda shvatila šta znači želja, prava želja. Zatim sam shvatila i šta znači kada te neko povredi do srži, da misliš kako nema šanse da preživiš. Na jesen, on je ponovo bio onako sladak i dobar, otvoren, ponovo smo se dogovarali. Stvarno se ne mogu više sećati poraza i svoje naivnosti. On je ponovo učinio isto što i prethodna dva puta. Pala sam u bunilo, nisam znala kako da prestanem da ga volim, šta da učinim od sebe, kuda sa sobom kada si toliko povređen da se ne možeš više nasmejati nikome i ničemu, kada se budeš sa neopisivom tegobom. Tražila sam odgovore, ovaj put ozbiljnije. Dok je on, očigledno shvatio koliko mi je patnju naneo, pa je sasvim prestao da se javlja. "

"Onda sam ja nastupio, da pomognem i spasem koliko dopuštaš. Stupila si u kontakt sa osobama koje su ti preporučile šta da čitaš i proučavaš, i tako si počela jednim delom da shvataš.

Ma šta god uradio, to je njegov problem, i on je u tvom životu ono što se zove "učitelj". Svaki put kada bi te povredio, ti si nešto novo naučila. Jednom rečju, bila si na putu do sebe same, dok si pokušala stići do njega. Samo jaki ostaju na tom putu. Upoznavanje sa istinom nije nikako lak proces. Dok si tragala za odgovorom kako ispuniti želju, ti si proučavala čitav Univerzum. A to je jedna od ključnih uloga u ovozemaljskom životu. Osetila si kako je oprostiti, jedno od najvažnijih osobina! "

" I zašto sam pala na ispitu, ponovo?! Došlo je novo proleće, nova šansa  i novo razočarenje. Novi ispit koliko mogu izdržati. Ako nas viša sila iskušava koliko možemo podneti, stvarno nije fer. Ne znam šta mu se tako teško dogodilo baš tog proleća, ali je sav bes iskalio na meni preko poruka. Uvredila sam ga, i potom sam poželela da umrem. Nisam neko ko bi skupio hrabrost i oduzeo sebi život, ali sam iskreno poželela da odem. Ovaj život naneo mi je toliko udaraca i više nije bilo mesta da shvatim.  Ne samo da je odbio sastanak sa mnom, nego je preko noći napisao da može, pa sutradan ponovo da ne zna. Molila sam se Mariji Magdaleni da mi pomogne, bila sam sigurna da me čuje, bez obzira što sam protiv takve vrste molitve, kroz patnju i suze. Sutradan, osoba koja sebe predstavlja pod imenom Marija Magdalena, potražila me je na društvenoj mreži. Prihvatila sam njeno prijateljstvo, napisala sam joj: "Ne znam ko si, ali znam da te je Ona poslala" Ispisah joj svoj problem. Slala mi je utešne reči i molila me da izdržim. Čudo.

Od tada, nastupile su Poruke od Magdalene. Verovala sam da se moje srce povezalo sa njom. Iznenada, drugarica me pozvala da idemo na more. Taj odmor me je malo izlečio. Jedini smeštaj koji sam pronašla na brzinu, nosio je ime "Ruža", a znala sam da je to bio nadimak za Magdalenu. Bila je uz mene."

"Jeste. Tvoja molitva je toliko bila moćna, da je probila dimenzije."

"A da li bih ja nju mogla ovde videti?"

"Ne, ona je na mnogo višim dimenzijama. Mi nismo tamo, ti i ja, ovo je prostor između, nebitno. Ne možeš da je vidiš jer si još uvek ljudsko, materijalno biće. I to su, ujedno, bili poslednji najteži dani. "

Majda se nasmeja i mahnu rukom.

"Zaboravio si da me je odbio još jednom. Ali ja ga tada više nisam mogla ni prezirati, ni ljutiti se. Kada me je slagao to što jeste, sasula sam tako mnogo poruka, da me je posle bilo stid. Pisala sam puna četiri sata, sve što mi je palo na pamet. Očigledno nije više imao snage da se raspravlja sa mnom. Bila sam isuviše iskrena, isuviše u pravu. Tražila sam jedan dan, a šta se njemu u duši desilo zbog toga, to samo on zna. Njegova uznemirenost oduzimala mi je pamet, ali sam iznova učila i vraćala se sebi. Posle tih poruka  ja sam se osećala poprilično rasterećeno, ispraznila sam se."

"I vi opet obnovite kontakt, kao da nikakve svađe nije bilo. Malo po malo, ponovo si ga nešto zapitkivala i on više nije ćutao od tebe. "- reče anđeo i oči mu bljesnuše. 

"Bila si, konačno blizu Ključa. Ti si tražila Ključ, sve vreme. Zašto se sve dešava tako i tako, šta mora a šta ne mora. Na red je došao "Abraham". Znala si čuvenu rečenicu: Učitelj dolazi kada je učenik spreman."

Majda se razvedri i lagano se primače svom prijatelju. Prešli su mučan period i ono što je nju još uvek dovodilo do velike radoznalosti jeste planetarni fenomen "Abrahamova učenja". Saznala je za knjige bračnog para Ester i Džeri Hiks. Jedna od njih je nosila snažnu poruku, kako da ostvarimo svoje želje. Nisu u pitanju afirmacije, nisu u pitanju nikakve komplikovane tvrdnje, već samo jednostavna i "zastrašujuća istina". Nema potrebe da se na silu smejemo i da teramo sebe na tu pozitivu, reč je o rotaciji misli. Sve je misao propraćena emocijom, ništa nam se ne događa a da nismo privukli! 

    Nastaviće se...