KLJUČ ( Osmi deo)

Deo osmi

Priča starija od svih religija i čovečanstva

Svi vi, i vernici i ateisti, i oni što nisu opredeljeni, svi ste čuli za poznatu priču o Postanju.

"Na početku svega, On je stvorio čoveka i ženu po svom obličju." Ako ste ikada bili malo radoznali i pitali se šta vam nudi to učenje, došli biste i na drugu stranu.

Rodite se i sve vam se nametne.

Nametnu vam religiju.

Nametnu vam šta treba a šta ne, šta valja a šta je ružno.

Odrasli vas uče šta je  "svetinja", i da  niko drugi nije u pravu. 

Tuđi bogovi ne valjaju i pripadnici drugih vera nisu potpuno normalni.

I da se ipak distancirate od pripadnika druge nacionalnosti, što je sigurno, sigurno je.

I da sve morate učiniti po protokolu.

Da je samo važna materijalna sigurnost i da imate potomstvo. Nema veze sa kime ste u braku, jer je i to samo institucija i zajednički život pun problema. 

Uče vas da verujete u Boga i da su ateisti loši bezbožnici, a u isto vreme, govore vam da ljubav ne postoji.

Jednom rečju, napravili su od vas prazninu, jer ništa drugo nisu imali ni u svom odrastanju da nauče. Programirani, uspeli su i vas da programiraju, očekujući da nastavite.

Kada se neko pobuni i okrene glavu od nametanja, za njega kreće ustaljena priča: nešto mu/joj fali, sigurno je u nekoj sekti, čita neke čudne knjige, možda se drogira, možda ima neko ludilo u glavi...

Ako čujete ovakve reči o sebi, odlično, probudili ste se i krećete bukvalno putem srca. I gledate oko sebe čemer, ustaljenost i ljude koji glume da su srećni i presrećni. Pokušavate da se izvučete odatle, kako god znate i možete.

Da se vratimo na Početak.

Mnogi su danas  čuli za "Blizanačke  duše",  samo što retko koga zanima o čemu se tu radi. Dve duše, formirane iz iste suštine, rastavljeni kako bi se ponovo sreli i uspostavili duhovnu i fizičku ljubav. "Što Bog sastavi, to niko ne rastavi." Bolje rečeno, jedna duša, pocepana na dva dela, da bi se na Zemlji rodila u ženskom i u muškom telu. Veličanstvo, koje je Otac / Majka stvorio/la.Gle čuda, Bog nije samo muško, ima dva principa u sebi: i muški i ženski. Drugačije nije mogao stvoriti po svom obličju čoveka i ženu, on je i Otac i Mati!

Ovo učenje, Majda je prihvatila oduševljeno i sa tim osećanjem u stomaku, kada znate da slušate istinu. Dve godine pre nego što se Davor vratio u njen život, potražila je pomoć od ezoteriste, kako prizvati svog blizanca, da ga sretne i prepozna. Dobila je od njega tekst koji opisuje meditaciju. To je jedina meditacija koju je mogla da izvede.

Takođe je napisala stihove o  želji da ga pronadje.

Zajedno, od prvog dana. Od Postanja. Ti si Ja. Ja sam Ti.

Iz iste suštine stvoreni. Razdvojeni, da bi se ponovo spojili.

Iz života u život, od veka do veka, hiljadama godina ... Tražimo jedno drugo.

Vraćam se na početak. Očekujem tvoj lik u ogledalu.

I tražim ključ da ti to kažem.

Neću tražiti ništa osim ključa koji će otvoriti vrata. Da se Univerzum raduje našem povratku.

Ponovo jedno.

U to vreme nije imala dovoljno znanja šta se može desiti ako sretne svog blizanca. Još nije pronašla nikakav tekst da bi saznala koliko bola može izazvati. 

Vremenom je shvatila da ova ljubav nije slična nijednom drugom osećanju.

Da je to apsolutno i bezuslovno, da se pretvara u biće koje može da pruži toliko ljubavi drugom, a da i ne razmišlja hoće li biti uzvraćeno.

Po prvi put osećala je pravu sebe i da je energija u ljudskom telu od ključne važnosti, jer je izvor emocije.

Želela je da umre, po prvi put je dotle stigla. Ali svaka patnja dovela bi je do nekog novog saznanja o svojoj unutrašnjosti.

Izvor svega, cela drama u njoj, stvorena je iz osećaja da je ostavila jak utisak na njega. I da je on sebe predstavio kao dva u jednom, jer je svaki put pobegao. 

Tražila je put do njega i tako  je došla do sebe. Shvatila  je da je njen blizanac, ali nije mogla shvatiti zašto sve ide nizbrdo. Verovala je da je imao takvo loše iskustvo sa ženama da je odbijao da poveruje u samo postojanje jedne koja ga voli i traži. 

I svemu se narugala. Prestala je da ga juri. Više nije bilo nikakvih poruka a ni pitanja:  "Hoćeš da se vidimo?" Očigledno je to pitanje njega toliko uznemiravalo, da više nije ni pokušavala da shvati šta mu je. Kao da je imao neki strah od nje... više nije važno. 

Rešila je da ode sama. 

"Radovao sam se tvojoj odluci."- oglasio se anđeo dok je  devojka izlazila iz vode, i opet mokra sela na travu.

"Onda se sećaš mojih muka. Upisala sam odmor i rezervisala smeštaj, a  noćima sam se budila, sva u bunilu. Pitala sam se, da li sam  normalna jer ne cenim sebe, gde ću, da li znaš šta radim. .. Šta ako odbije da me vidi, šta ako dođem kući poražena? A što ga ne bih videla, šta je i ko je on, da ne mogu doći do njega? Što ja nemam pravo da ga vidim? Napunila sam trideset i devet godina a volela ga kao kada sam imala trinaest. Imam pravo da ga vidim, čak i ako mi ne dozvoljava. 

Moj unutrašnji glas mi je rekao da je sve u redu, imala sam potpuni mir u stomaku.

Svake noći sanjala sam da plačem, očekivala sam radost.

I tako podeljena, na  verovanjima i neugodnostima, umirila sam se tek onog jutra kada sam ustala da se oblačim. Gledala sam svoju  putnu torbu i osetila mir. Znala sam, sutra ili prekosutra, moram ga videti.

Lepo  je kada vas unutrašnji mir  vodi, sve se pretvara u radost.

Ja, koja sam oduvek lošije podnosila putovanja, hitro sam odjurila  do stanice i autobusa, kao da ću poleteti. Pokušala sam da ga zamislim pred sobom, nije mi više uspevalo. Sad sam sebi bila najvažnija. Ništa me neće sprečiti da ga vidim, čak ni on. A kad ste spremni i verujete da ste u pravu, onda vam Univerzum pomaže i šalje poruke.

Bila sam iznenadjena kada sam stigla tamo, posle gotovo pet sati putovanja. Toplo majsko popodne, ošamućena od vožnje  ili višom silom, ne znam tačno, ali osetila sam se beskrajno lepo, kao da sam došla kući. Mir i spokoj. Bila sam oduševljena smeštajem  i gradom, ljudi su mi odgovarali. Presvukla sam se i izašla napolje, osećala  slobodu, čula sam svoje misli mnogo bistrije, kada sam bila daleko od svakodnevnice i blizu njemu.

Te noći skoro nisam uspela da zaspim. Jutro je bilo toplo, otišla sam na doručak i razmišljala, ali sa malo panike. Ipak, priznajem, kada sam se probudila i pogledala kroz prozor, potvrdila sam: "Danas ću ga videti." A onda se ego  počeo buditi, bilo je  malo negativnosti  za njega, da se hrani i preživi. Bila sam umorna  od pitanja. Do podneva, dok mu nisam čula glas. Zahvaljujući aplikaciji preko telefona, mogu da slušam  radio preko interneta. Progovorio je i to je za mene bio alarm!  Pogledala sam sebe u ogledalu i govorila uznemirenoj da se smiri. Imam dva sata, samo je četiri kilometra daleko. U blizini su taksisti, nema potrebe za  panikom. Onda mi kroz misli proleti pitanje , šta ako zakasnim, ako izađe ranije?  

Mislim da sam se spremila za desetak minuta i istrčala napolje. Nisam znala šta da mu poklonim, pa sam ponela od kuće moje objavljenje romane. Ne mora da čita, nosim svoje najveće dragocenosti koje trenutno imam, deo sebe njemu na poklon. 

Sada se dešavalo oslobođenje kojem se nisam nadala. U momentu kada sam izašla napolje, više nije postojao strah, trema, sumnja, bilo kakvo pitanje. Jedino što sam znala da idem da ga vidim, i smešila sam se niz ulicu, vetrić je duvao, a ja sam imala osećaj da lebdim. Radost i mir. Bez treme i ubrzanog lupanja srca. 

                      Nastaviće se...