KLJUČ ( Deveti deo)

Deo deveti

Reč "vera" poistovećuje se sa religijom , da je to ono u šta verujete. I tako je vekovima. Ljudi je mahanički izgovaraju, a oni koji posećuju hramove imaju zajedničko ime "vernici". Podrazumevano je to, ako veruješ u Boga, da si "vernik", što i nije baš dovoljno definisano, jer čemu to, ako samo veruješ da božanstvo postoji?

Zato što vera nije samo smatrati da bogovi postoje, to je više shvatanje  i mišljenje. Ova reč ima značenje samo ako si nešto naumio, a to nije lako i potrebna ti je pomoć. I to ne ljudska, već ona nevidljiva, bilo da si je zatražio od Boga, svetitelja, anđela, ili od samog Univerzuma. 

Ukoliko si poverovao da te je to čulo, odmah ćeš početi da dobijaš razne poruke kroz simbole, znakove ili snove, razgovore... To što te je čulo, unapred zna da li je tvoja želja ili namera dobra za tebe. Ako nešto nije dobro, poslaće ti lošu intuiciju, prepreke, blokade koje nećeš moći preći. U tom slučaju, bolje odustati i sačekati da stvari krenu na bolje. 

Ako si na dobrom putu, toliko će te podržati, da ti neće dati mira.

Otvori neku knjigu, pročitaćeš rečenicu koja ima veze sa ispunjenjem tvoje želje, upali radio, čućeš pesmu koja te podseća na ono što hoćeš, ili ćeš je čuti negde kao "slučajno", sanjaćeš snove koji ti šalju putokaze, a neki tvoji sagovornici, izgovaraće reči koje kao da nisu iz njihove glave, već tvoj nevidljivi pomoćnik govori kroz njih. Ako si sujeveran i veruješ da pauk donosi sreću, biće na tvojoj ruci ili glavi, ako veruješ da plakanje u snu predskazuje radost, plakaćeš u snovima...Sa svih strane stizaće ohrabrenje...Oslušni onaj osećaj u stomaku i osetićeš samo prijatnost. Knjige koje će te obučavati, "same" će doći pred tvoje oči. To je to.

To, kome ili čemu si se obratio za pomoć, podržava te i očekuje od tebe da kreneš u akciju, da preuzmeš odgovornost. I tu dolazi do vere. Krenuti putem koji ti se ukazuje, verujući da je to dobro, bez obzira na strah ili mišljenje porodice, okoline.

Vera je "hodanje po žaru" uz osmeh.

Vera je kao hodanje kroz maglu, uz ignorisanje straha, jer znaš da stižeš gde si naumio. 

Vera je ignorisanje ovozemaljskih činjenica.

Prolaz kroz "vrata" iz nemogućeg u moguće. 

Vera je kada si hrabar i pored osećaja straha.

Kada veruješ da si dobio pomoć koju si tražio i kreneš.

"Hoćeš da ti priznam nešto? Iznenadila si me koliko si bila preobražena. Oduvek si bila plašljiva i od svega i svačega si imala tremu. Lebdeo sam za tobom i osećao od tebe mir koji nisi imala od rođenja. Rekoh sebi: " Svesna je da joj ne može pobeći, zato oseća mir i nadmoć. Konačno je situacija u njenim rukama."

"Ko zna, možda je to...Nisam tačno sigurna. Kada sam rekla taksisti gde da me vozi, izgleda, tek sam tad shvatila da ću ga videti. Izgovorila sam svoj cilj sa osmehom, dok se na nebu nešto zlokobno spremalo. Nebo je tamnilo, oblaci se zgušnjavali. Već na pola puta, taksista me čudno pogleda i ukaza mi na vremenske prilike. Znao je da sam došla kod njih kao turista i prosto se zamislio hoće li me oluja odneti. 

"Hoćeš da ja tebe vratim? Ovo se nešto opasno sprema."- predložio mi kada smo stigli. Imao je pravo, nebo je posivelo, vetar sve jači. 

"Neka, moram da se vidim sa nekim. Skloniću se ja."

Nisam ga baš uverila, pružio mi je vizit karticu i ponovio mi da ga pozovem.

Zahvalila sam se uz osmeh, dok sam se ponovo čudila šta mi je, odakle meni savršeni spokoj. Dok sam kući razmišljala da na ovakav način učinim taj susret stvarnim, imala sam neopisivu tremu da odem ispred zgrade gde on radi. Ogromna zgradetina, prvi put ću tamo doći, gde ću biti, kako ću ga čekati...Kao poslednja budala...

Sada je sve izgledalo drugačije. Osetila sam radost i još veći mir. Taksi me dovezao u parkić gde se nalazi njihova zgrada opštine, drveće i klupe. Sela sam ispod jednog drveta čija se krošnja belela od cveta. Tako je trebalo da bude, večito sam obožavala miris behara, ima za mene nešto mistično u granama tokom proleća. Zgrada je preko puta, sedela sam i gledala pravo. 

"I ja sam sedeo sa tobom. Kada su krenule poruke Univerzuma, koje ni ja nisam slao. Prva u vezi imena."

" Jeste, sve se sručilo u tih sat vremena, koliko sam ga morala čekati. Na drugoj klupi, sedi jedan par i čekaju nekoga. Momak više puta ponavlja i psuje: "Hajde, Damire, kiša će, dokle ćemo te čekati?!"  A ja se setim prošlosti, kako sam isprva pomešala njegovo ime sa imenom Damir. Nekoliko puta sam spomenula Teodori to ime, pa se lupila po čelu. 

Zatim sam izvadila broj telefona koji sam u novčaniku čuvala dve godine. Davor mi ga je ostavio i rekao mi da smo nas dvoje u kontaktu i da ga nazovem kada god poželim. Naravno, nakon toga prekidao je kontakt, neprestano. Konačno je došlo vreme da mi broj zatreba. Napisala sam da ga čekam dole, zamolila ga da izađe kada se završi emisija jer se sprema nevreme i ne mogu ga čekati još dugo. Slušala sam ga kako priča, dok se nevreme spremalo. Nebitno što je počela kiša, nego i jak vetar, grmelo je, sevalo, sve je potamnilo, siva boja sa neba se spustila. Raširila sam kišobran koji nije vredeo jer je udario najjači mogući pljusak. Srećom, ljudi su se sklanjali ispred onog objekta u parku, pa sam pobegla i ja. "

" Nisi se setila da si to vreme sama prizvala u svoje iskustvo."

" Tek posle dužeg vremena. Jesam, tačno je i to. Nekoliko meseci unazad,  na Fejsbuku sam objavila fotografije kafe za dvoje i napisala: Ti i ja jednog dana, srešćemo se, makar grmelo i sevalo, makar se sve sručilo, neka se sruči na moju glavu.

I tako jeste bilo. Tresla sam se od hladnoće, u jednoj majici na sebi, jer je sat vremena unazad bila skoro letnja temperatura. Od buke nisam čula kada mi je odgovorio na poruku, pa sam je videla, kao jedno od najdražih reči koje iskočiše iznenada pred moje oči. "Sačekaj me u tri i deset ispred zgrade".   Više me nije zanimalo nevreme, neka pada, znala sam da će prestati do tri. U stvari, ja sam, onog dana, kada je počeo da mi ruši radost i kada mi je dao broj telefona, kupila jednu majicu koja na sebi ima crtež časovnika i na njemu kazaljke pokazuju tri i deset. Osim toga, na majici je lik devojke, tigra i ključ. Snaga, odgovor, ključ...Mogla sam da pretpostavim da na toj majici postoji neki odgovor, i tačno je tako. "

"To sam ti ja uradio. Usmerio sam te prema toj majici, ali nisi unapred ništa ukapirala."

Majda se zabacila unazad od smeha, i legla u travu, ponovo iznenađena od svog pratioca. 

"Hoćeš reći da si zaustavio kišu u tri sata?"

"Ne, pre će biti da si to ti uradila. Sedeo sam sa tobom, gledao te kako se češljaš onim tvojim češljićem što nosiš u torbici, sklapaš kišobran i krećeš odlučno. "

"Hahaha, pa morala sam se očešljati, ona oluja me je raščupala totalno. Moram priznati ona buka na ulici me uplašila, ja sam iz malog grada. Pomislih u sebi, zar je moguće da će on sada izaći, za koji minut. Samo da pređem ulicu i sačekam ispred vrata. Više me nije bilo sramota, to sam želela. Posle dvadeset dve godine, biće preda mnom. Molila sam ga za to odavno, a sve je bilo tako jednostavno. Stajala samo ispred zgrade i gledala kako ljudi izlaze, svake sekunde iščekivala njegov lik. I dalje sam bila u miru i spokoju. Malo mi je prošla kroz glavu glupost da ga neću prepoznati, što nije moglo nikako biti tačno. Izašao je i osmehnuo se, a prvo što sam prepoznala, bio je osmeh u očima, ne samo na usnama. Njemu je ipak bilo drago što sam tu. 

                    

                    Nastaviće se...