KLJUČ ( Trinaesti deo, kraj)

Deo trinaesti

"Vratićeš me kući?"

"Moram. Videćemo se opet, znaš to i da ti ne pričam."

"Misliš, kad umrem? Valjda će mi sve ovo biti smešno, što sam sebi priredila. Isplanirati ludnicu za sebe. Dobro, odoh da pišem knjigu. Oprosti, nisam toliko spremna da sve prihvatim. I verujem ti, bar sam sve razumela. Kada te pozovem, bićeš tu i dalje?"

"Isto, kao i do sada. Ništa ja ne određujem, samo usmeravam. Širi ovu reč o duhovoj evoluciji, ne osvrći se na to koliko je teško. I ne zaboravi na smer kazaljki na satu. Dok nešto planiraš, neka ti emocije idu napred. "

"Vežbam odavno. Ništa jednostavnije i ništa teže."

Gledala je svu lepotu oko sebe i nije imala želju da se vrati kući. Bila je razočarana što opet sve na njoj ostaje i da joj se duhovni blizanac neće približiti sve dok  nosi u sebi negativnosti. Uporedila je to sa svojim odrazom u ogledalu. Ako je sebi ružna i ako plače, neće više želeti da se gleda. Blizanci su kao odraz jedno drugome u ogledalu, to nije uobičajen odnos i ne može ga razumeti ko nije doživeo. Dok tu osobu gledaš, osećaš strah i uznemirenost, koliko on u sebi ima nešto tvoje, što ti ne znaš opisati. 

"Molim te, što pre me vrati. Toliko mi se ostaje ovde, da me je strah."

"Nemoj me zaraziti tugom. Seti se belog ekrana, nemoj zabrljati." - rekao je tiho kroz osmeh i saosećanje. Zagrlio je Majdu i ponovo je poveo kroz plavu svetlost. Oboje su

osećali tugu neizbežnog rastanka. Anđeo je shvatio da ljudi imaju toliku moć i na njih same, da bi malo falilo i samom anđelu da postane čovek. Spoj energije i materije, stvorio je biće jedinstveno u svemiru. Sve oči uprte su u ljude. A ljudi su uspavani, jedni drugima postali su robovi. Jer su  u materijalnom telu pogrešno protumačili svoje postojanje i podelili se na "male" i "velike". Sada su u Vodoliji, u sazvežđu koje donosi buđenje. 

Ništa se nije promenilo za vreme Majdinog putovanja sa anđelom. Iz plave svetlosti izašla je u dvorište  i ponovo ga isto onako videla kao i prvi put. Bledeo je pred njenim očima poput plavičaste senke, vibrirao ljubavlju i gledao je beskrajno lepo. Pokušala je da ga dodirne i poslednji put, ali je povukla ruku sebi, jer je osećala veliku bol zbog rastanka. Nije htela da ga inficira patnjom, i onako će on i dalje biti u njenoj blizini. Okrenula se iza sebe i videla svoju mačku kako mirno sedi na klupi, dok je šolja kafe stajala netaknuta. Cilka je opet bila tu kao uteha i mir. Privukla je mačku na srce da čuje kako prede i oseti njenu toplinu. Suzdržavala je suze i uzbuđenje, svesna da ništa od ovoga nije san, niti je mogla da zamisli sebe u novom danu. Kao da je vreme stalo.
Setila se svih mesta gde je bila, svih sećanja, ali i onoga što je zatražio od nje. Učiniće to, napisaće knjigu, na čitaocima je ko će razumeti a  ko će se smejati. Njemu je najvažnije da se prenosi poruka o novoj evoluciji. Ne traži mnogo.

   Dva meseca kasnije

Centar za lični razvoj u Novom Sadu. Protiče prva promocija knjige "Razgovori sa anđelom." Pred stotinak ljudi, Majda je potpuno slobodno govorila o priči koju je ipak zamaskirala. Neće ljudima reći da je ovo njeno iskustvo, bitno je preneti poruku. Zbog važnosti sadržaja, nije pridavala pažnju što je knjižica imala svega 120 strana. Napisala je brzo, jer ništa joj više nije nepoznato, niti je morala tražiti odgovore. Njen anđeo kao da je sada govorio kroz nju. Nije ga videla ali je osećala njegovo prisustvo, neprestano. I u sebi je osećala transformaciju. Radila je ono što mora, sa voljom i nije očajnički  tražila Davora. Planirala je da opet ode kod njega i odnese mu knjigu. Ispisala je samo to, da je on njena inspiracija za novu temu i da se potpuno posvetila ezoteriji. Njegovi odgovori su bili kratki ili nikakvi. 

Sve češće je posećivala Centar za lični razvoj, jer je uz učitelje uspevala da dopre do mira u sebi i da neprestano uči kako se fokusirati na ono što voliš.  Samo tih nekoliko ljudi znalo je pravu istinu, o anđelu, Izvoru i belom ekranu. 

Nakon uspešne prve promocije, spremala se i za drugu. Ovo je već morala, više nego želela, jer je proleće uveliko stiglo i behar je ponovo mirisao. Pre nego što je krenula, popela se na potkrovlje i otkrila svoj kofer. Sećanje na najlepši dan dosadašnjeg života, bljesnu i pogodi je u mozak. Ništa nije moglo potpuno da je usreći. Ni anđeo ni ljudi, ni priča ni uspeh. Svukla je kofer dole, telefon zazvoni.

" Hej, gde si, jesi krenula? Imaćeš večeras više ljudi nego prošli put?"

" Krenula, stižem!"

Kao da ju je razbudio glas prijatelja koji je zaslužan za organizovanje promocija i reklame za knjigu. Na brzinu je izvukla odelo i u panici se oblačila. Kako je mogla dozvoliti sebi, umalo da zakasni? I dok se presvlačila, iz odela kao da sleti čuvena majica. Časovnik, ključevi... Ovakvo ubrzano lupanje srca nije odavno osetila, čak je pomislila i da će joj se anđeo pojaviti. Ovo je znak, prva poruka koju je dobila nakon misterioznog putovanja. Zbog toga je Majda na drugoj promociji još više govorila i zadivila čitaoce. Razgovarala je sa njima kao da je i sama trener za lični razvoj. Postala je učitelj a da nije toga bila ni svesna. 

Shvatila je samo jedno - utiče na ljude i njen anđeo je ponosan, zadovoljan.  Koga je briga za prisustvo koje joj nedostaje? Njega viš nikome i ne spominje.

Oblačila je svoju teksas jaknu i krenula kući, dok su joj prijatelji čestitali. 

" Majda, neki čovek te zove, hoće da kupi knjigu, zakasnio je na promociju." - začula je glas jedne drugarice.

" Neka uđe, nije strašno što je zakasnio."

" Kaže da nema vremena. Izađi, baš je neki stidljivko."

 Krenula je prema vratima i ponela jedan primerak. Nasmešila se pri pomisli da se čovek postideo ući unutra. Rešila je da mu pokloni svoju knjižicu. 

Umesto "stidljivka", Majdu zaslepi jaka svetlost ispred ulaza.

Kao kada gledaš u sunce....Aili unutrašnje sunce. Jer ova svetlost bila je iznutra i osvetlela je njenu unutrašnjost. Svaka delić materije i energije bio je osvetljen.

Događao se blizanački plamen. Davor je stajao ispred nje.

                                     KRAJ