KLJUČ ( Deseti deo)

Deo deseti

Nosim tvoj lik istetoviran u krvi,

i u svakom atomu duha, nosim te u sebi kao svoju stvarnost i spoznaju,

držim te u predelu srca gde ničije oko zavirilo nije, gde je samo moj anđeo pročitao šifru,

ko sam i zašto sam ova koja jesam...nosim tebe u sebi i teret je pretežak, jer je to božanska ljubav, struji kroz mene i svetli prema tebi, u obliku tvoga imena.

Sanjala o tebi godinama, tražila po ulicama i u licima drugih ljudi, pružala ti ruku...jer ti si onaj moj razlog zbog čega su zaustavljene želje sve, ti si onaj skriveni odgovor kada me pitaju šta mi je...

Znaš li šta je božanska ljubav? Odgurneš me, ja te zagrlim, ujedeš me za srce, ja te i dalje volim, postaneš razlog moje želje za nestankom, i razlog želje za životom, ako mi samo jedan osmeh podariš. Ovo nije ljudska ljubav, dragi moj, ovo je ono što ti ne priznaješ, osećanje koje se vidi samo sa visine iznad bola, iznad svih granica ljudskog ega, ljudske logike i površnosti. Ovo je ono što pošalje Neko iznad nas i ja to odbaciti ne mogu, ovo je neograničeno, i nosi samo nežnost, ne vezivanje i uslovljavanje. Budi najgori, meni uvek najdraži, budi prepun mana, za mene uvek savršen...jer ovo nije ljudska ljubav. Toga nema u svakome  i nema kraja... ( Oktobar, 2016.)

"Nebrojeno puta sam pomislila kako ću ga pitati zašto me je toliko zezao, čemu izbegavanje, toliko puta srušena radost i dvoumljenje, lažno obećanje...Nikada i nije hteo da me izbegne sasvim, već da beži i da ga ja ponovo jurim. Kao da se hranio time. U dubini duše nisam nikada bila ozbiljno ljuta, jer sam znala da je on dobar čovek i da postoji neki neopisiv razlog zašto neće da me pusti u svoju blizinu. On i nije od muškaraca koji zavode, laskaju, koriste ljigave i vulgarne reči...shvatila sam da za njega žena nije predmet. Nisam znala odgovor ali sam se iznova vraćala zaključku da on beži od emocija."

"I ništa od toga nije više bilo važno kada si ga videla." 

"Da, tačno, sve je nestalo u jednom trenutku. Sva neograničena bol, sav bes i sva pitanja, sve je u vodu palo i samo je ostala ljubav. Kao i ona kiša praćena grmljavinom i vetrom, stala je i sve je bilo mirno, čak se i malo sunca pojavilo. Tako je i u meni sva oluja nestala. Još sa vrata je glasno rekao . "Evo me, posle svih ovih godina! Evo, da me vidiš!"

Pružio mi je ruku, ja se tog prvog dodira i ne sećam, samo se sećam da sam ga zagrlila  i poljubila u obraz, neprestano sam se smejala, pomilovala ga po obrazu. Gledao me je upitno, ali potpuno opušten, kao da nije nikada izbegavao devojku pred sobom. Poveo me je za ruku i pretrčali smo ulicu na crveno, kao da smo ponovo u onim godinama kada mi se uselio u srce.Rekao mi je: "Ako sam ja razlog tvog dolaska ovamo, našla si najgori razlog". I dalje se držao te gluposti, da on nije za moju naklonost. Konačno se dogodila i ta naša kafa, razgovor kojeg se jedva i sećam. Nisam se setila ničega da ga pitam što sam planirala, pričao mi je kako je onog davnog proleća napustio zemlju i kada se vratio. On uopšte nije muškarac koji se podsmeva mojim osećanjima, samo ih se plaši i smatra da ne treba da ga volim. Nekoliko puta se nasmešio gledajući u pikslu, kao da je sam, bio je to iskren osmeh, dokaz da njemu savršeno odgovara što sam tu. Način na koji je držao cigaretu, pokreti ruku, sve je bilo odraz njegovog unutrašnjeg stanja, i nemir i radost, i večita pitanja, jer je čovek koji podleže svom egu, i stalno u nešto sumnja...Nije navikao na lepo, ne može da se nosi sa tim. Jedna čudna stvar, pre nego što smo seli da pijemo kafu, bio je njegov predlog, koji me stvarno iznenadio:" Majda, kako ide pisanje? Piši sad novu knjigu, imaš materijal."

Prećutala sam, nije mi bilo jasno na šta misli. Tek sam kasnije razumela da on ili čita moje postove posvećene njemu ili je bukvalno hteo da mi kaže da je ovaj susret povod za novu knjigu.

Gledala sam mu oči, ruke, usne, kosu i razdeljak na kosi koji mi je oduvek bio krajnje simpatičan, primetila sam i posekotinu ispod brade, i graške znoja koju su mu izbijale iz čela. Jesam li toliko strašna da su mu i šiške bile mokre od znoja? I dalje je onako sladak, stariji i lepši, simpatičan, ima nešto čega se ja prosto uplašim, toliko mi sviđa ta harizma. Njegove svtlucave oči, tamno maslinaste boje, duguljasto bledo lice i tamno smeđa kosa, sada prošarana sedim dlakama, sve mi se svidelo, nisam bila u zabludi dok sam gledala fotografije, već je stvarno tako.

Zamolila sam ga da se slikamo i taj zagrljaj za sada mi je nešto najlepše od kada sam se rodila. Ponovo sam iskoristila da ga poljubim, pa opet kada sam odlazila. Osećala sam neopisivo olakšanje što nisam gubitnik u ovoj svojoj akciji, uspela sam. I  dok se tuga polako oslobađala, dok sam ga iz auta gledala, kako odlazi, okrenuo se i mahnula sam rukom, tako opušteno i nasmejano, kao da mi je potpuno svejedno što idem. Prikrila sam tugu. Nisam smela biti napadna i zvati ga ponovo, jer za ovo sam se borila dve godine. Da se vidimo ili da umrem. I baš kada je izgledalo nemoguće i čudo koje izmiče, dogodilo se. U maju, 2017.

Vratila sam se kući, nevoljno, jer je prirodno da sam želela ostati tamo gde mi se mnogo više sviđa i gde je on. Rešena da se vratim sebi, prvo sam napisala spisak aktivnosti kojima ću se isceliti u potpunosti. Bez obzira ako nismo u kontaktu, bez obzira hoće li mi se javiti ili ne, i kada ću ga opet videti, da ne patim više. Leto sam posvetila sebi, da samo živim u sadašnjem trenutku i da se iščistim od patnje koja me ispunjavala do ludila. Njemu bih se javila samo kada ne mogu da izdržim više. Pitala sam se, šta to još imam da naučim, jer i dalje nisam živela kako hoću. Vratila sam se svakodnevnici, ali nekako drugačija."

"Prešla si na sledeći nivo, penjala si se skalom, uspešno. Tvoja potraga da se duhovno uzdigneš i da rotiraš misli, izmenila te. Počela si svoju prošlost i sve oko sebe, da posmatraš sa strane. Počela si pisati tekstove kakve si ranije želela. Bila si spremna za novog učitelja i odgovore kojima je došlo vreme. 

Tvoja stvarnost 

To nije ono što ti drugi nameću, već kako osećaš u sebi sve ono što te okružuje.

Stvarnost može da se menja svake sekunde, svakog novog jutra, samo ako se pomeriš od svega što ti smeta. Ako ignorišeš tuđe reči i "savete" koji te nagovaraju da budeš kao drugi, ustajali, bezosećajni, podložni svemu. Ne rasipaj energiju u borbi protiv toga, samo ignoriši i misli o čemu želiš. Postaćeš jači/a i smireniji. Tvoje ignorisanje buke oko ničega, a ima je svakodnevno na svakom koraku, doneće ti mir koji drugačije ne možeš dobiti. Sve dok osećaš da želiš videti lepotu i doživeti posebno, nemoj "kuda svi, tu i ti." Skreni na svoju stranu.

Ne troši vreme na ljude koji čekaju pomoć a odbiće je. Ili ko ne razlikuje dobro od lošeg, nema garancije da ćeš mu objasniti. Svako mora da doživi ono što će ga naterati na razmišljanje i prosvetljenje. Ti, ako si dobar/a, poželećeš da budu svi dobri, ali ne zaustavljaj se pred njima na dugo. Ostani sa onima u kojima vidiš još veće dobro nego što je u tebi. Jedino što ne možeš izbeći je ljubav. Kada i kako će se roditi u tebi, nećeš moći da kontrolišeš. Ali tvoja stvarnost biće kako ćeš tu emociju doživeti i umeš li prihvatati i praštati, hoćeš li se prepustiti ili pokušati izbeći. 

Ne slušaj nikoga osim svoje stvarnosti, koja je u srcu, u stomaku, u onom osećaju koji nazivamo "predosećajem". Tamo si ti. ( Jun, 2017.)

  

                               Nastaviće se...