Tajna Doctora Who

Nastala u produkciji BBC-ja 1963.godine, serija je prerasla u legendu, stvaralo je više autora, 12 glavnih uloga, i još uvek se snima i popularnost ne prestaje. 

Doctor Who je više od naučne fantastike, jer nije nalik nijednoj drugoj, poslednji serijali nose jake emocije, naročito onaj sa desetim ( Dejvid Tenant) i jedanaestim doktorom ( Met Smit). I najveća misterija u vezi ovog lika jeste ta da on ima moć koja je najveća moć nad čovečanstvom. To je vremenski putnik čija je planeta nestala u ratu sa drugim vanzemaljskim silama, ali je u svojoj vremenskoj mašini koju zove "Tardis", ostao da luta kroz Svemir i kroz vreme. Najviše je zavoleo planetu Zemlju, tako da se obavezao pomagati ljudima kroz vreme, mešajući se u tokove istorije i spašavujući život na planeti od najezde zla iz Svemira. Sve što se izmeniti može on će to i uraditi, ako je potrebno, ali  neće pokušavati da promeniti ono za šta smatra da se ne sme dirati i tako mora biti. I besmrtan je, tako što se regeneriše, iz jednog tela u drugo, poput uvele biljke, koja ponovo iznikne iz zemlje. Serija je krajnje zanimljiva, kada je prvi put pogledate, ostaćete verni pratilac, ali postoje jako čudne stvari, tajne koje otvaraju pitanje, da li se kroz seriju možda provlači nešto o čemu nismo razmišljali.
Doctorovo, navodno pravo ime jeste Vremenski Lord. On tvrdi da ih je još bilo na njegovoj rodnoj planeti, što znači da je to kao poseban dar ili nacija, rasa.  To nije lično ime, ali  on sebe predstavlja kao Doktora. Pravo ime ostaje tajna.  
U stanju je menjati i tuđe sudbine, tako što vraća ljude u prošlost ili ih odvodi u budućnost, spašava situacije prolaskom kroz vreme. Mogao bi imati moći samoga Boga, jer niko nije iznad njegove moći.
Doctor ima neopisivu dobrotu u sebi, njegove biće je potpuno dobro, bez trunke sebičnosti i zla. U stanju je se žrtvovati za nečije dobro i ići do kraja kako bi nekoga spasao ili učinio dobro. 
Raduje se sreći drugih ljudi kao da je njegova sopstvena.
Često menja saputnike i ostaje na kraju sam, jer je svestan da će ljudi koje voli, umreti, a on će ostati isti ili će promeniti izgled i dalje živeti.
Ne pripada nijednom vremenu, pripada celom čovečanstvu.
Za "Tardis" tvrdi da je živ organizam.
Poseduje neopisivo jako oružje u ruci, mali štapić poput olovke, kojim je u stanju uništiti neprijatelje oko sebe i pomeriti mnoge stvari. 

Foto:https://weheartit.com/

U jednoj od epizoda u kojima glumi Dejvid Tenant, pojavljuje se sporedni lik koji izgovara najzagonetniju rečenicu u seriji : "Ti dobro znaš koje je tvoje ime." Smrtno ozbiljan Doctor nije progovorio ni reč, kao da je u pitanju tajna koja se ne sme odati. 

Doctor Who nije samo vanzemaljac i saosećajni pomagač ljudima, on je tajna od kraja do početka. U seriji prikazan kao uzročnik mnogih događaja, voljen i obožavan, anđeo čuvar, za drevne narode božanstvo. Lik koji je daleko jači i od Supermena, Betmena, ili bilo kog drugog nastalog u naučnoj fantastici. Doctor može biti sveprisutan, mnogo toga sprečiti i podstaći...Gledajući seriju uz razmišljanje šta stoji iza ove priče, tajna je sve dublja i njegov lik sve uticajniji i voljeniji.

Read More

Sviđaš mi se

Takav kakav jesi, i ti koji si, za mene si najdraži, najbolji, najlepši.Volim tvoje nesavršenstvo, volim tvoje postojanje i tvoju pojavu, volim tvoje ime. Poseban si u mojoj priči, u najposebnijem deliću duše čuvam te, pokušavam da opišem rečima i ne uspeva mi.

Sviđaš mi se ti koji si za sebe najgori, meni si najslađi, bez ikakve zamene i utehe, bez ikakve šanse da neko drugi bude "moj najdraži". Sviđaš mi se najviše od svih stvorenja a da te ne veličam i ne kujem u zvezde, ne uzdižem te u nebo a opet volim te i više od svakog savršenstva i svake druge lepote.

Ne pitaj me šta me toliko privuklo na tebi, jer to nije obično, nije ni jednostavno, niko ovakav osećaj opisao ne bi. Možda si mi dodeljen kao sudbina, možda sam te sama odabrala, možda se sviđamo Svemiru, ti i ja, u Njegovoj zamisli, možda i ne znam da ispričam.

Svidela mi se blizina tvoja i tvoj dodir, svidela mi se toplina koja me ispunila i unutrašnje sunce koje me obasjalo. Svideo mi se spokoj i blaženstvo koje sam osetila kada sam te videla, bez treme, straha, nervoze i ubrzanog lupanja srca. Sviđaš mi se kakav jesi, pravi ti, moja duša te voli.

Imaš nešto moje u sebi, što volim najviše i što mi oživljava celo biće. To ja objasniti ne znam da bi tebi bilo jasno, jer ne znam opisati ni sebi do kraja.

Tvoj lik je odraz mojih emocija i svega neobičnog u meni.

Tvoj lik je ono što pokreće sve u meni i stvara mi neobičnu radost, uzbuđenje ni nalik bilo čemu drugom.

Ti si ono moje u tebi, ono što nisam tražila nego znala da postoji i čekala da mi zakuca na vrata. Nisam ja tebe našla, ti si meni nesvesno došao, poslat u vreme kada je trebalo.

I ti si ono što čega se i plašim, jer je odraz svih mojih najdubljih emocija.

Ti si živi dokaz da sam upoznala pravu ljubav u sebi.

I ako me opet pitaš, šta me to privuklo na tebi, ponoviću ti, nejasno i tebi, nejasno i meni:

Imaš u meni nešto moje što volim najviše.

Read More

Radila sam u supermarketu u "vreme prve korone"

Da se razumemo, poštujem svačiju profesiju i svako je za nešto zaslužan. Ne  pišem ovaj post da bi nas neko hvalio zbog tog perioda. Niko nas nije naterao. I doktori i sestre su mogli otvoriti bolovanja ili dati  otkaze u strahu za život. Svako može da pobegne, nismo u Srednjem veku. Ali morali smo da sačuvamo posao. Hoću da opišem dve paralelne stvarnosti i da se priupitamo koliko je država bila ozbiljna. 

Negde oko desetog marta

Radim u kolektivu koji je toliko jak i dobar, da održava market od hiljadu kvadrata i kada nas je i manje od desetoro u smeni. Verujem da u ovoj kompaniji nema boljih. 

Jedva smo čekali proleće jer za ovaj posao najgori je zimski period. Iznad nas je kineska robna kuća. Nekoliko dana pre vanrednog stanja, Kinez je jedne večeri toliko namirnica odneo, u više navrata po puna kolica. Samo se smeškao i nije ništa rekao kada smo ga pitali da li on to nešto zna što mi ne znamo. Ja radim na svežoj liniji, stigle su nam ogromne zalihe mleka od Imleka. Nije prijatno kada polako shvataš da se nešto ozbiljno sprema. Jedino što je građanima Srbije u to doba bilo poznato jeste da ima troje - četvoro obolelih. Za dan ili dva, desilo se da je u jednoj smeni market bio pun ljudi koje ne poznajemo i jasno se vidi da su naši iz inostranstva. Masovno su pobegli od epidemije i počele su velike gužve. Sećam se da je kod mene nestalo kvasca i da su opustošili rafove sa brašnom. Ludilo vezano za spremanje zaliha krenulo je i pre vanrednog stanja. 

Vanredno stanje

"Gospode Bože, šta to bi?" - napisala mi je u poruci drugarica iz Beograda. Verujem da je najmanje milion ljudi bilo isprepadano nastupom predsednika kada je saopštio da uvodi vanredno stanje. Ležala sam i buljila u televizor dok mi je neka hladnoća oblivala telo. Hoćemo li padati mrtvi po ulicama, hoće li to biti gore od svake kuge? Osećala sam se slično kao 1999. kada je Milošević najavio ratno stanje. Što rekao naš narod, utrnula sam.

Kreće agonija izazvana strahom. O koroni se mislilo i kada nećeš, pričalo se i kada ne želiš. Posle svake smene, sedela sam u našoj bašti iza kuće i pokušavala samo da osetim sadašnji trenutak i da čujem ptice umesto vesti. Ali vesti su bile svuda, i preko malih ekrana i preko interneta, i na radiju i u štampanim medijima. Bilo je noći kada sam umišljala da imam  povišenu temperaturu a nisam je imala deset godina. Najveća fobija bila je od prehlade jer sam ja oduvek bila često prehlađena od jeseni do leta. Sada je i svaka prehlada bila mogući znak za koronu, a kada su se pojavile slike kreveta na Sajmu, narod se još više uplašio. Ne sumnjam u dobre namere države kada su u pitanju te bolnice, u pitanju je nešto drugo. Kako da se ponaša osoba koja radi u gužvi u vreme epidemije i pri povratku kući  sluša vesti o paralelnoj stvarnosti? Koga to država štiti a koga zeza? Postojimo li mi na spisku građana, mi koji nismo u državnom sektoru? Firma nam je obezbedila zaštitu, i maske i rukavice, i sredstva za dezinfekciju, ali država je bila ta koja je morala da naredi koliko ljudi sme ući u market i mogla je da smanji radno vreme prodavnica. Jedne ljude si zatvorio i zaštitio a na druge si namerno zažmurio. Istrčavala sam u uniformi ako mi je nešto trebalo u maloj pošti preko puta nas, jer je radila od 09h do 13h. I za sve to vreme narod je stajao u redu na ulici, večita gužva jer je velika pošta zatvorena. Pa zašto je njihovo zdravlje važnije od našeg? Iz kog razloga nisu radili puno radno vreme, pa bi i redovi bili manji? Ruku na srce, svi smo izašli zdravi jer smo pazili i mi i mušterije. Ogroman obim posla, "čovek na čoveku", bez mogućnosti socijalne distance, ali nisam nijednom čula da je neko kinuo ili se nakašljao. Vreme straha i panike je zavladalo. Izlazim napolje posle smene i čujem razglas policije: "Odmaknite se dva metra, odmaknite se dva metra!" Kolena mi klecaju, pitam se hoću li zaraziti kući roditelje koji imaju više od 65 godina? Šta će biti sa nama u  onoj gužvi i sa onim narodom što masovno dolazi. 

Kada je straha nestalo

Što se mene tiče, a verujem da sam to primetila i kod drugih, straha je nestajalo onda kada je telo postajalo sve više iscrpljeno, negde početkom aprila. Gužve su bile sve veće pred vikend izolaciju, naročito pred Vaskrs. Nama je to dobro došlo, kao mini odmor, da se nadišemo. Viđala sam žene kako kupuju stvari koje im sigurno toliko ne trebaju, krpe, mušeme, čaše, šolje, sve što vide na akciji. Mislim da je to bilo kao neka uteha, zanimacija u depresiji. Naša mlečna vitrina bila je stalno prazna i nas dve smo skoro bile nemoćne da je napunimo do kraja, niti je uvek bilo potrebne robe. Proizvođači nisu mogli da stvore preko noći koliko je  trebalo. 

Dve stvarnosti

Mediji - Zemlja je u vanrednom stanju, u borbi protiv nevidljivog neprijatelja. Glavni doktori za epidemiju zasedaju i govore o velikoj opasnosti od zaraze. Neprestano nas opominju da je najvažnija socijalna distanca, maske i rukavice. Šalju se čuvene sms poruke: Približavamo se scenariju is Italije i Španije, ostanite u kući. 

Stvarnost - Prepuni marketi i manje maloprodajne radnje, slabo gde se poštuje ograničeni ulazak. Ne nose svi zaštitu jer nema kontrole. Šalju danas inspekciju da kažnjava ko nema masku u zatvorenom prostoru. Svakodnevno su epidemiolozi ogorčeni i jako zabrinuti što narod sedi u parku i šeta ulicama. Opasno je okupljanje u crkvi i kupovina na otvorenoj pijaci, a haos u marketima se ne spominje. Ja to nisam čula nijednom. 

Najaviš tri dana izolacije i onda se narod u nabavci okupi više nego što bi se okupio bilo gde za vreme vikenda. Nikome od nas nije bilo teško raditi ali ko koga zeza i laže? Nisam strućnjak da tupim o virusu, ali ako je toliko zastrašujuće bilo, zašto nije donet zakon da se radi u pola radnog vremena, da kupci dolaze po osnovne namirnice, pa da se i mi i oni sklonimo u kuću ranije?  Najavljen je horor film, snimane su reklame vezane za ratove u kojima je Srbija pobedila, pa ćemo pobediti i virus, tačno da čovek zaključi da ćemo biti pokošeni masovno. U Medicini rada jedva da su dozvoljavali da uđeš kod doktora, nije postojalo ništa osim moguće zaraze. Odnela sam nalaze zbog loše krvne slike koja se nije popravila ni nakon terapije, otišla sam na kontrolu jer je moja doktorka smatrala da nalazi ukazuju na neku upalu i bakteriju u organizmu. Sada me je hladno iskulirala, a pustili su me nakon 40 minuta čekanja napolju. Prvo poniženje od besne sestre koja se ne seća da mi je preko telefona rekla kada da dođem, do ispitivanja još njih nekoliko, imam li temperaturu, zašto meni doktor treba, šta ja to hoću od njih. Svaka čast svima koji su radili sa obolelima, ali bilo ih je koji su se dosađivali, zaštićeni od države kao beli medvedi. Videli su pacijenta, kao da su videli vanzemaljca. Samo što nisam ismejana što sam odnela loše nalaze. Da bi mi kasnije ljudi u privatnoj laboratoriji pronašli bakteriju u urinu koja mi pravi velike probleme. U apoteci sam dobila lek jer doktoru ne mogu. Moju koleginicu je jako zabolelo rame koje je pre dve godine bilo u gipsu. Htela je da zakaže pregled, ne iz obesti već što joj bol otežava rad, ali sestra je u telefonskom razgovoru saopštila da nije sigurna da će je doktorka primiti. A u tom čuvenom Trijažnom centru gužva! Znači, ti doktori nisu pošteđeni a ovi u Medicini rada jesu!  Ko u državnim organima pravi spisak bitnih i nebitnih građana?
Oni koji od nas traže ozbiljnost i odgovornost a nisu je do kraja pokazali.

Foto: prijedor24h.net

Read More

Sidro

Može li se isploviti?

Kada naiđe period u kom jednostavno moraš shvatiti koliko si sposoban... I da je svako ko te je sputavao, nebitan i bezvredan. Ako samo malo pogledaš  u svoje kvalitete, videćeš da nema potreba da te drugi čine srećnim. Tragaćeš za svim lepotama koje voliš i za onim koje su zaboravljene onda kada si druge postavio/la na prvo mesto. I kada se prisetiš likova koji su ti oduzeli osmeh sa lica, vrati osmeh sebi, vrati svoj svet gde pripadaš i dobri ljudi ispuniće tvoj dom. Može se isploviti ako stvoriš sebi sidro kojim ćeš sebe pričvrstiti za tlo i osetićeš ponos, bez osvrtanja na prošlost. 

Foto: uidownload

Tajno se potkuj znanjem, tiho pripremaj svoje planove, maštaj samo za sebe, neka niko ne dopre do tvoje unutrašnjosti. I neka tvoje sidro bude u zlatnoj boji dok zamišljaš i veruješ da si upravo isplovio/la na obalu. Bure i bezdan su iza tebe, tvoj svet ispred, zaslužen. 

Svaka osetljiva i saosećajna osoba imala je priliku da vidi ljude oko sebe kao da su svi bolji od nje. Često se dešava da poklanjamo pažnju i pomoć jadnima koji prerastaju u drznike. U većini slučajeva to su i najbliže osobe. Kada shvatimo koliko smo im nebitni, patimo i trošimo energiju na pitanje zašto je je to tako. 

Dozvolili smo previše. Verovatno je korisnije pokloniti nešto beskućniku i prosjaku nego onom ko ti je u srodstvu. Bliskija osoba biće ti neko na daljinu sa kim razmenjuješ poruke nego neko u koga gledaš svakodnevno. Potroši nam se energija na razočarenja i pitanja. Nakon svega, potreban je povratak sebi, jedino što je preostalo i jedini ispravan put. 

Read More

Misli uz kišu

Šta napisati kada je sve zapisano i opisano? 

Kada više ne postoji nova tema?

Niko u to nije siguran.

Govore nam: " Budi autentičan".  A kako ćeš znati ko si ?

Kada si sa drugima, ili je mir ili sukob, kada si sam od svojih misli se skrivaš. Zato što sećanja dolaze i mnoga pitanja, umesto onog trenutka "sada'.

Ništa nije stvarno osim " sada", to je i "prošlost" i "budućnost", a i ono " danas".

To je sav krug postojanja i mi u njemu.

Mi sa više lica, mi pravi i lažni, mi sami i društveni.

Svejedno kakvi bili, uvek je isto pitanje svakome: "Ko sam?" i da li to "Ja" za kasnije da ostavim?

Možda je najčešće pala onda kada nam je pokvarila događaj i odmah smo žalili za suncem. A možda je baš pala kada treba i po nekom pravilu koji ne poznajemo.

Zavoli kišu, sprala je jučerašnje tragove i prašinu.

Pokušaj da je voliš jer daje život isto kao i sunce.

Oseti njen dragi zvuk...Dopire iz visina , poslat je nama, za odmor i smirenje. Za kreativnost.

Oseti njen miris, beskrajno je lep i drag. Zove te da usporiš i obnoviš svežinu, da malo pauziraš i sigurno će ti povratiti sjaj. Kao da je spustila zavese na jučerašnju dramu i daje ti energiju za ono što će doći. 

Zavoli kišu i pokušaj da plešeš po kišovitom danu.

Pokušaj da šetaš po kiši a da ne misliš uopšte, jer to je njen cilj.

Obnoviti zemlju i živa bića, natopiti vodom i počistiti teren za nove sunčeve zrake.

Sve se vrti u krug i kreće iznova.

Kiša pokazuje da ima nade jer "posle kiše obasja sunce"

Read More

Mirni ljudi na meti

Ono što kad nas ima veliko poštovanje jeste bučno ponašanje pojedinaca, večiti osmeh, makar bio i lažan, i stalno isticanje koje privlači pažnju i simpatije. Dok su staloženi ljudi, koji manje pričaju, dobili večiti nadimak "tih i miran", ili što je još gore "nesposoban, tunjav".

Još od ranog detinjstva prepoznaje se kakvo je čije urođeno ponašanje, da li će neko navodno biti lukav ili mnogo dobar. Kolektivna neprosvećenost, još uvek na ovim prostorima dominira, pa se deca ocenjuju na način kao što je to bilo i u vremenima naših predaka. Dete koje je manje glasno ili mršavo, usporeno, smatra se jadnim, pa samim tim i uticaj na to dete biće negativan. Od roditelja, koji mu tu u oči govore, da ništa od njega neće biti, do okoline. A kada odrastete, to  isto se proteže u svim periodima, bez obzira da li ste u dvadesetim, tridesetim godinama, ili stariji, sve dok ne stanete na put drugima.

Foto: https://www.pult24.info/

Sve dok slušamo komentare na račun svog ponašanja, kritike koje udaraju na našu prirodu, postoji šansa da pokušamo promeniti sebe da bi se dopali drugima. To je nešto najpogubnije za ljudsku ličnost, jer niko na svetu ne zaslužuje da promeni našu suštinu.Zašto bi neko počeo da konzumira alkohol ili cigarete samo zato što drugi rade? Zašto bi se šalili na račun svega što je trenutno u društvu aktuelno, ako to u nama ne izaziva ni smeh ni interesovanje. Pogledajte velike kolektive, ako čujete za nekoga da je "odsutan" ili "depresivan", to znači da je on takav u očima drugih. Možda nije previše pričao, preglasno se isticao, šalio se na račun intime ili nije hteo da se podsmeva nekom drugom. Ali je nahranio napuštenu životinju i sačuvao tajne koje su mu drugi poverili. Mirni ljudi imaju šire vidike i dublje osećaje, znaju da budu sami sa sobom i da im nikada nije dosadno. To što neko ne voli preglasnu muziku ne mora da znači da je namćor i da je ne voli uopšte. 

Nema ljudskog bića koje nije imalo teške periode ili koje se nikada nije nerviralo. Samo što je emotivan, naglašeno nervozan na određene stvari, obavezno na meti okoline. Dobićeš uvrede da si psihopata, živčan, histeričan...Ako kažeš da te nešto jako iznerviralo ili rastužilo, gledaće te u čudu, kao da se tako nešto nije nikome desilo.
I naravno, put do skoro totalne izolacije jeste samoobrazovanje, čitanje knjiga, istraživanje, hobi, pokušaj da se izađe iz ustajale svakodnevnice. Zažmuriti ili ostati hladan, potpuno je svejedno. Važno je ne odustati od sebe i svog načina disanja, ako osećaš da je potpuno ispravno. Pravi i slični  ljudi će se pojaviti.

Read More

Misli i osećanja 26.04.2020.

 

Umesto polemike o vakcini i ko će u Srbiji dobiti 100 evra, pokrenula bih peticiju o zabrani lova. Nedelja je, lovačke puške se ne čuju, dok je hor ptica neopisiv. Svakodnevno čujem fazane. Kuća mi je u prigradskom naselju gde smo okruženi baštama i njivama, pa mi je to itekako dobro došlo u ovim danima. Raditi u supermarketu za vreme vanrednog stanja, znači da moraš imati dobru zalihu živaca i snage protiv iscrpljenosti organizma. Nakon takve smene, pogled u zelenilo najbolji je lek.

Korona je i dobre stvari donela. Zaposleni u maloprodaji ove godine su dostojanstveno dočekali Vaskrs. Prvi put za deset godina, bila sam na Veliku subotu kući, napravila kolač, ofarbala kosu i odmorila se. Tako da je i nedelja lepša bila nego ranije.

U Kini zabrana na pse i mačke. Ne mrzim nijedan narod ali ko jede ove životinje za mene nije zdrave pameti.

I za navodni  Praznik rada, po prvi put neće biti bačena tona smeća nakon izleta... Taj praznik najviše obeležavaju oni koji nemaju pojma o poslu, srednjoškolska deca i zaposleni u javnom sektoru koje država još uvek tretira kao radnike. Kada radiš u privatnom sektoru, država te ne spominje. 

A snaga i vera - nisam znala da takav izvor i u meni postoji. Sada se sa olakšanjem sećam koliko sam se prvih dana plašila virusa. Bilo je noći kada sam umišljala da imam temperaturu.Dešavalo se da mi se lice zacrveni i potpari od maske, a svako kašljucanje izazove paniku. Bilo je trenutaka kada sam već sebe videla na Sajmu. Ali baš posle takvih noći jutra su me lako nosila. I to je jedno od dobrih iskustava koje sam doživela u mračnom vremenu. Svetlo je izbijalo na sve strane jer sam ga uporno tražila. Shvatila sam svrhu molitve, potpuno otkriće...

U danima kada se ne radi doživela sam tu lepotu sadašnjeg trenutka, kada se samo odmaraš i ne planiraš ništa. Kada opažaš i sebe i oko sebe.

I kada se život unormalizuje, preneću ovu verziju sebe u nove dane, nadam se od srca...

    

Read More

Čujem svoje misli

Kao da nisam odavde a osuđena da budem.

Nema previše misli jer više nema tuđih. Samo  čujem svoje .

Kao da odjednom osećam svoje postojanje.

Ovih dana ja posmatram sebe.

Znam ko je ona u čijem telu provodim ovaj zemaljski život.

Bilo ih je puno ispred ovoga.

Znam i ko je ova što piše. 

Buđenje nije lako, a put pre njega gori je od svakog trnja. Manje bi bolelo da sam po ekserima gazila.

Buđenje pakazuje sadašnji trenutak i kada sve ono juče izgleda kao drama iz koje se trgneš.

Sada čujem sebe i čekam od sebe odgovor na pitanje koje se pri buđenju postavlja. "Šta dalje?"

Stigla je ona sekunda sa sobom

Da, ona nula o kojoj sam pisala dve godine ranije. Nula kojom sam bila obuzeta.

Praznina iz koje nastaje sve.

 Ja, ona druga Viša Ja, nula i sekunda sa sobom.

Sve je iscenirana priča, čitava ekipa je tu. I pisac i reditelj, i glumci sa svim ulogama.

Nešto mi govori da svaka drama traje do buđenja. Kada se glavna uloga probudi dolazi kraj scenariju. Sada je kod mene papir i olovka. Ja u nuli i sa svojim kreacijama. Ispred belog ekrana, sa slobodom da po njemu ispišem svoju stranicu.

12.04. 2020.

Read More

Oče naš na Aramejskom ( 12.04.2020.)

Abun Bašmajo,

Netkadaš šmoh

Teteh malkutoh

Nehvej sevjonoh

Ajkano Bašmajo of baro

Hav lan lahmo cunkonun javmonu

Vošbuk lan havbain vahtohain

Ulo telan i nesjuno

Elo fason men bišu.

Nekada davno, pokušavala sam da je naučim napamet, ali ovih dana vidim da je nisam imala dovoljno dobro zapisanu. Nadam se da je ova verzija dobra. U poslednjih mesec dana, jedna sam od onih koji rade pet dana u sedmici sa narodom, u gužvi. Postojao je strah prvih dana. Sada straha nema. Molitva dobija smisao. 

Ispočetka mi je bila potrebna, naročito "Pastir dobri"( Psalm 23. i Psalm 91.)

Sada osećam sjedinjenost o kojoj sam čitala godinama. Molitva postaje zadovoljstvo i najlepša meditacija. Shvatam koliko je to potrebno. I da smo naselili planetu da bi uživali u telesnim iskustvima ali je nešto krenulo po zlu. I da ga ne molimo tako što ćemo ga "vući za rukav " da nam se smiluje, već da probudimo deo njega u sebi.

Nije lako, ali može da se to ostvari. Problem je u tome što buđenje nastaje u tegobama.

Fotografija gore je najlepša od svih na kojima sam uslikala nebo i sunce.

Slušajući jednu prekrasnu melodiju.

     

      

Read More

Virus ludila

Ludilo kreće, uzima maha. 

Ne napada, nije neizvesno ko će ga dobiti. Ono je izabrano. Ne mogu da verujem da ovo pišem. Dešava se kao što sam zamišljala u jesen i zimu 2018. dok sam pisala priču kako je svet oboleo od veštačkog ludila, tokom zime i proleća 2020. Verujem da je taj virus opasan ali ono što ide uz njega, još je gore. Jutros čitam da 18 zemalja još uvek odoleva virusu. Dok on u nekim zemljama mutira u ludilo. Ludilo je podmukli virus za koji niko neće tražiti vakcinu i lek. Podele u narodu, neshvatanje situacije, bezbroj informacija...

Jedni padaju od posla, drugi se odmaraju, treći ne znaju da se smire, ne znaju ni knjigu pročitati, ne znaju smisliti bilo kakvo zadovoljstvo u ovom prinudnom odmoru. Političke podele do vrhunca došle, virus neslaganja oko svega. Marketi puni, pijace prazne, crkve prazne, i zvona su utihnula, a vernici se plaše i zaboravili šta su ikada u crkvi naučili.Stotine stručnjaka sada znaju sve, prosto se takmiče ko će izneti luđu tvrdnju. Samo je zaboravljeno da je planeta stvorena za čoveka. 

U Postanju se navodi da je stvoreno nebo i zemlja, voda i vazduh, sunce i priroda,oblaci, životinje, sve da bi se stvorili uslovi za život čoveka. Toliko je važan taj čovek.Viša inteligencija ga je stvarala pažljivo, da mu ništa ne zafali, sve mu dala u ruke. I Mesec sija noću, čak i to nije zaboravljeno. Ali čovek nikada nije bio normalan. Ubiše se od priča o smaku sveta. Setite se Srednjeg veka koji je bukvalno bio najgore vreme zla, setite se svih ratova i nesreća koje su oni doneli. Ništa od toga nije bio smak sveta. Neće ni ovo. Ali treba strpljenja koje mnogo fali narodu na ovim prostorima. Od nestrpljenja ćemo navući i druge boljke, a ovaj što sada vlada, njega ćemo privući kao da ga jedva čekamo. Zašto mislimo da je ovo nešto što mora biti jače od nas i mora ući u nas? Zato što smo nesređeni u glavi i srcu? Zato što jedva čekamo da nas neko prestraši? Zar nije dovoljno pridržavati se pravila i malo zaćutati, da malo tišina kaže svoje? Zašto se ne fokusiramo na zdravlje umesto na bolest. I sama sebi ovo govorim. Ponekad pomislim da sam luda jer se zamislim što sam kinula i što sam se nakašljala. Pa ceo život sam bila prehlađena u ovo doba godine... 

Neka nam je sretno ludilo ako ne želimo da se smirimo...Virus L-20. Nadam se da do njega neće doći. (04.04.2020.)

Foto: https://mahb.stanford.edu/

Read More

Zvuk tišine - Slavica Mijatović

Prvo što želim je da predstavim sebe kao pisca, ne kao predavača, jer danas predavača i tzv. učitelja ima previše. Ponekad imam osećaj da sam pisac u pokušaju, jer  neprestano učim i nikada nisam do kraja zadovoljna sobom. Knjiga  jeste nastala kao rezultat iskustva i mnogo istraživanja, kao i prethodne dve, ali ja ne očekujem da ih svako prihvati. O svojim pričama govorim kako osećam i mislim, bez namere da nekoga u nešto ubeđuje.

Zvuk tišine nastala je  iz mnogo razloga i iz više delova. Pre svega, napisala sam priču za blog, negde u proleće 2016. Ne sećam se zašto, verovatno mi je svega bilo dosta, pa sam zamislila sebe kako jednostavno odlazim negde u divljinu. Ponela sam osnovne stvari i pobegla od života koji zna toliko biti nepodnošljiv, da nemaš ni rešenje ni odgovor. Toj devojci dala sam ime Vesna, i tako je krenula priča o njoj koja se sklanja na Radan planinu. Imala je sreću što je pronašla kućicu staru jedno pola veka, ali je pronašla  i mir. Razlog njenog odlaska od kuće je ludilo koje je zavladalo svetom, i to početkom 2020. godine. Malobrojni su ostali svesni i normalni, i uglavnom su se povlačili u prirodu, da bi se sklonili od bolesti kojoj se ne zna uzrok  I taj osećaj spokojstva i slobode koji je Vesna osetila na Radan planini zasenjuju sve što je ostavila za sobom. U isto vreme ona žali za svojom sobom i radnim mestom, za gradom i svakodnevnicom, ali isto tako dolazi do čudesnog oslobođenja do spoznaje emocija kada vidiš ko si i kada ne moraš i ne trebaš ništa. Dolazi do spoznaje sadašnjeg trenutka, dolazi do one nule u čoveku kada oseća svoje postojanje. I sve to zamenilo je svakodnevnicu gde se večito od nekoga nešto traži i očekuje. Moraš da budeš dobro dete, moraš da budeš pokoran radnik, moraš da se uklopiš, prilagodiš, i svašta nešto što ti nije drago, ali navodno moraš, sve po nekoj tradiciji i kako te drugi usmeravaju. I onda, kada se nađeš u netaknutoj prirodi, postoji šansa da se osećaš kao da si spao odnekud ili se probudio. Posmatraš tu pozornicu ispod sebe i sve postaje drugačije. Meni je to osećanje poznato kada sam u prirodi. Kao da mi se nešto nevidljivo podsmeva i govori koliko sam ograničena što se nerviram za bilo šta, jer je sve iluzija. Kao da je jedina istina postojanje planete i živih bića na njoj, ali ono što nam se dešava kao da liči na neki program. Čega se plašimo, to će da nam se desi, što nas nervira, to se lepi za nas, kao da smo magnet za neželjeno. Sve od čega bežimo, trči za nama i sustiže nas. Isto tako, kada se zbog nečega osećamo dobro i predosećamo dobre događaje, to će se zaista i desiti. Međutim, u istoj sekundi se uplašimo da nam sreća neće potrajati, pa se obično i sruši. Jasno je u čemu je stvar. Pozornica u kojoj se sve dešava kako narede naše emocije. Zvuči kao bajka ili naučna fantastika, ali tek sa ovim zaključkom sve kockice mogu da se slože. 

Hristova nauka, ja tako zovem njegovo učenje, ne uklapa se ni u jedno od navedenog. Ali uklapa se u priču  o Zakonu privlačnosti. Kada svesno pročitate Novi zavet, bez religioznog osećaja, jasno vidite da se sve vrti oko te naše magnetičnosti. Ona radosna vest o kojoj on govori, u stvari je mogućnost svesnog kreiranja emotivnim mislima. I da je sve posledica toga. 

Kako doživeti taj preobražaj, to emotivno stanje koje se sastoji isključivo od dobrih vibracija? Jedini prost i jednostavan odgovor je u knjigama koje se zovu Abrahamovo učenje. Od svega je najvažnije da se osećamo dobro jer drugačije ne možemo privući što želimo. Fora je u neprestanom rotiranju misli, svakodnevno, i to u sitnicama, šta god radili. Nije nam potrebno nijedno religiozno osećanje, samo svesnost da se sve na nas lepi i da je nebitno šta je dobro a šta zlo. Samo  žanješ kako si posejao. Ja sam zamislila sebe kako stojim u nekoj prostoriji gde su ispred mene ogromne šahovske figure. Ima ih bezbroj i svaka predstavlja sve ono što bi mi se moglo desiti u ovom životu. I svaki događaj dolazi privučen mojim emocijama ili verom. Sve mi je ponuđeno i samo će doći bez obzira da li ću to privući automatizovano ili svesno. I zbog toga mogu da zaključim da jesmo stvoreni od Višeg uma i da samo On može da nam pomogne kako da koristimo naše moći jer nam ih je i dao. U knjizi ljudi se mole u crkvi na kolenima, ali u isto vreme meditiraju i zamišljaju bolji svet. Bitno je ne odvojiti se od Boga, jer ne možemo koristiti Zakon privlačnosti bez Njega, a da rezultati budu trajni.

U knjizi Zvuk tišine, proteže se jedno pitanje: Šta bi se desilo kada bi ljudi masovno postajali svesni kreatori? Ako bi se otkrila prečica kako koristiti unutrašnju moć, šta bi se desilo sa svetovnim moćima? Ako bi svi bili autentična bića, ovaj svet više ne bi bio sazdan na lažima? Ko bi ratovao ako bi ljudi vibrirali isključivo dobrim emocijama? I tako se u ovoj priči desilo da su najbogatiji ljudi sveta ili najveći moćnici, došli do tvrdnje koliko mogu biti ugroženi. 

Pojavom interneta i društvenih mreža, slični pronalaze slične, dolazi do nekog buđenja, kakvo je takvo je, postoji mnogo i ludosti, ali ipak nešto se dešava. Nisam poklonik raznih seminara, radionica, preskupih predavanja od strane ljudi koji su predstavljeni kao učitelji, jer to je sve bespotrebno , naročito ako bacate novac da bi vam neko objasnio kako da budete srećni. Ali dešava se duhovna sloboda koju svet još nije zapamtio.Možemo slobodno da pišemo o svojim osećanjima a da nas neko ne proglasi jeretikom. Imamo šansu da se edukujemo, da čitamo i učimo a to moćnicima ne odgovara. I zbog toga su u ovoj mojoj priči, pronašli naučnika koji će pronaći način kako poslati štetne talase u ljudski mozak, i to najlakšim putem, preko televizije. Svi će manje više gledati televiziju, većina stanovništva  je obolela, bukvalno su poludeli, dok jednom broju ljudi nije bilo ništa. Oni su imuni na te štetne talase jer su originalni, nisu pristali da budu nečije kopije, oduvek su se osećali drugačije ili su bili posmatrači gomile. I tako je gomila postala bolesna dok su zdravi radili na pronalasku leka.  A lek je u Zakonu privlačnosti, u magnetizmu koji posedujemo.

Ja sam namerno knjigu započela sa pričama  iz davne prošlosti, jer  postoji mnogo tajni koje se  protežu kroz vekove. Večito se nagađa kako su izgradili piramide u Egiptu, šta je to bilo u Zavetnom kovčegu kojeg su Jevreji nosili kroz pustinju, pa crteži letilica u pećinama, mogućnost postojanja naprednih civilizacija…Meni se čini da je svako vreme izrodilo pojednice koji su poznavali tehnike na koji način će koristiti svoj magnetizam, bez nekog napora i mučenja. U Starom zavetu piše kako je nešto u Zavetnom kovčegu postojalo što je proizvodilo hranu. I to nešto je ubijalo je svakog ko mu se približi osim onih koji su znali da rukuju tom spravom. Mnogo puta sam pročitala tvrdnje raznih istraživača i naučnika da je neko u to doba poznavao rad struje I napravio spravu za proizvodnju hrane. Jer je ubijalo svakoga ko ne zna da rukuje, a navodno je bilo poslato od boga. Da je od boga ne bi ubijalo. Isto tako, neko je znao kako izgraditi piramide, neko ko je koristio veliki procenat svog mozga. Postoji legenda o Hiramu, graditelju Solomonovog hrama, koji je doprineo brzom i lakom načinu da se taj hram izgradi, pa su ga ubili jer nije odao tajnu. Ili priča o klesarima koji su živeli u Sirmiumu, današnjoj Sremskoj Mitrovici. Oni su mogli da iz kamena isklešu bukvalno sve što car Dioklecijan poželi a što drugi nisu mogli. Ubijeni su jer su ih zavidne kolege optužili da su hrišćani. Car se plašio gneva bogova ako dopusti da se nešto radi u ime hrišćanskog boga. Te klesare, za koje istorija piše da su bili Grci, slavi katolička crkva, naša ih i ne spominje. Imamo primer Nikole Tesle koji je promenio svet. I on je, kao i sam Isus Hrist poznavao uticaj čovekovih misli, da je nematerija stvorila materiju. Što znači, da je čitav svet, sve što se ikada dogodilo, posledica vibracije. Ko će šta i kako privući, ko ima znanje, ko ima veštinu, taj će biti nadmoćniji. Niko nije postao bogat a da je sebe video kao siromašnog, niko nije postao moćan a da se osećao robom. Ko je video pred sobom ostvarenje i nije se plašio poraza, tome se upornost isplatila. Imamo primer autorke knjiga o Hari Poteru, ili primer pevačice Madone. To su osobe koje su shvatile da je uspeh jednako moguć kao i poraz. I da je sve u nama. I da to nisu prazne priče već čista fizika. Zbog toga u mojoj knjizi dajem prednost kvantnoj fizici, jer jedina može da pomiri religiju i nauku. Zbog toga što se sve svodi na isto, samo je drugačije opisano. Ja bih tu dodala i bajke. Odakle piscima bajki taj čarobni štapić i dobre vile koje ispunjavaju želje? Kao da su hteli neku skrivenu istinu da sačuvaju u tim bajkama. A to je magnetizam koji posedujemo i  koji je razlog svega. 

Read More

"Moć"

Reč "moć" ima više značenja, pa ne zvuči ni lepo a  ni nepoželjno.

Moć za normalne ljude jeste ako uspemo da vladamo nad sobom i situacijama koje nas prate. Za mene je velika moć ako neko svoja mala materijalna primanja rasporedi tako da ne mora nikome ništa dugovati a pri tom će imati i za poneko zadovoljstvo.

 Moć je ako ostaneš pošten u državi gde su male šanse za ugodan život a da vredno radiš.

Da ne izgubiš osećaj za lepotu i podigneš oko sebe ogradu koja te štiti  od gluposti i nebitnih stvari koje se predstavljaju kao moćne. 

Ogromna moć je odbiti da ličiš na okolinu, pa makar bio jedan u milion.

Moć je kada ljudi dele jednu novčanicu na više manjih ali dovoljno vrednih, kada i pored onoga"nema" nekako uspeju da imaju.

Moćan si ako imaš razumevanje i osećaj za životinje, da ih ne teraš mržnjom i ne mrziš njihovo postojanje. 

Foto: In5D

A šta u našem društvu predstavlja moć?

Isključivo ako si na nekoj visokoj funkciji, bilo da je kompanija, manja firma, vlast ili neka uloga u vlasti. Kod nas je moć ako i najprostiji čovek ima status "gazde".

Toliko lepa reč "moć" dobila je nisko i jadno značenje. Navodno je moćan onaj u markiranom odelu ili sa punim novčanikom, zlatnim lancem oko vrata, da ne govorimo o skupim automobilima. 

"Moćan" je vlasnik televizije, "moćan" je ministar i njegov rođak, "moćna" je sponzoruša.
"Moćna" je neka žena samo zato što je nečija žena...

Ta pojava među ljudima trebalo bi da bude sjaj duše, lepota koja izlazi iznutra.

Možda još uvek imamo vremena. Dok je tame, biće i svetla. 

Read More

Robin Šarma - "Spoznaj svoju sudbinu"

Knjiga je remek delo, pokretač, zanimljiva i realna. Budi vas i uliva energiju ako i niste hteli. I da ste je slučajno dohvatili i počeli čitati iz radoznalosti, postala bi sastavni deo vaše svakodnevnice i ono što sigurno ne možete zaboraviti. Ova knjiga nije od onih koji vas "drže" samo dok je čitate, već vas menja, a vaše je samo da ne budete lenji. Ona budi volju a hoćete li pokrenuti volju, to od vas zavisi. Uglavnom se sve svodi na to da hrabro krenete u ono što volite, bilo da je hobi, zanimanje, način života, da rizikujete i da "usput" budete poput deteta koje je bezazleno, primećuje lepe trenutke, zabavljate se u sitnicama...Robin vam ne piše o "čišćenju", čakrama, tapkanju, karmi, itd. Na lak način nudi prečicu, jedno vedro učenje dostupno svima. I ako počnete da prihvatate ove savete ili predloge, stvarno će nešto početi da se menja i u vama i oko vas, ali stvarno, verovali ili ne.

Foto: žensketajne.rs

Delovi iz knjige "Spoznajte svoju sudbinu"

Svake proživljene godine u meni raste ubeđenje da se traćenje života sastoji od nepodeljenje ljubavi, neiskorišćene moći i sebičnog opreza zbog kog ništa ne rizikujemo. Izbegavamo bol po cenu propuštanja sreče. Dugoročno gledano, niko nije siromašniji od onog ko za života nije "otpustio" uzde do kraja.

Ne boj se nepoznatog, zato što u njemu prebiva tvoja veličina.

Hrabrost nije odsustvo straha, već volja da se korača kroz njega ka cilju koji vam je neizmerno važan. Ne zaboravite da vas bogatstvo čeka s one strane vaših strahova.

Osećanja su prozor s kog se pruža pogled na dušu. Moraju biti priznata i proživljena do kraja. Ona nose važne podatke, i ako se u potpunosti prouče, osnažuju vezu sa samim sobom. 

Teško je poverovati da živimo u svetu u kom je više ljudi usmereno na kaskanje za gomilom nego na ostvarenje sopstvenih snova. Upoznaj samog sebe pa ti obećavam da će te sudbina pronaći.

Um je odličan sluga ali tiranski gospodar. Uskladi život u umu s funkcionisanjem srca. Postigni najvažniju harmoniju ili partnerstvo između glave i srca.Srce želi da primi sve darove pomenutog zalaska sunca. Srce zna da živi život u sadašnjem trenutku. 

Kad se jednom povežeš s nekom vrstom više svrhe i glavnim životnim ciljem , tvoj život će se zakonomerno ispuniti plimom strasti i energije.

Kad uspeš da razviješ osećanja u vezi s nekom idejom, ona prestaje da bude isključivo stvar uma. Uzbuđenje poteče, a energija eksplodira. Poveži se sa onim što ti leži na srcu, a ne u glavi. 

Read More