Misli uz kišu

Šta napisati kada je sve zapisano i opisano? 

Kada više ne postoji nova tema?

Niko u to nije siguran.

Govore nam: " Budi autentičan".  A kako ćeš znati ko si ?

Kada si sa drugima, ili je mir ili sukob, kada si sam od svojih misli se skrivaš. Zato što sećanja dolaze i mnoga pitanja, umesto onog trenutka "sada'.

Ništa nije stvarno osim " sada", to je i "prošlost" i "budućnost", a i ono " danas".

To je sav krug postojanja i mi u njemu.

Mi sa više lica, mi pravi i lažni, mi sami i društveni.

Svejedno kakvi bili, uvek je isto pitanje svakome: "Ko sam?" i da li to "Ja" za kasnije da ostavim?

Možda je najčešće pala onda kada nam je pokvarila događaj i odmah smo žalili za suncem. A možda je baš pala kada treba i po nekom pravilu koji ne poznajemo.

Zavoli kišu, sprala je jučerašnje tragove i prašinu.

Pokušaj da je voliš jer daje život isto kao i sunce.

Oseti njen dragi zvuk...Dopire iz visina , poslat je nama, za odmor i smirenje. Za kreativnost.

Oseti njen miris, beskrajno je lep i drag. Zove te da usporiš i obnoviš svežinu, da malo pauziraš i sigurno će ti povratiti sjaj. Kao da je spustila zavese na jučerašnju dramu i daje ti energiju za ono što će doći. 

Zavoli kišu i pokušaj da plešeš po kišovitom danu.

Pokušaj da šetaš po kiši a da ne misliš uopšte, jer to je njen cilj.

Obnoviti zemlju i živa bića, natopiti vodom i počistiti teren za nove sunčeve zrake.

Sve se vrti u krug i kreće iznova.

Kiša pokazuje da ima nade jer "posle kiše obasja sunce"