Zvuk tišine - Slavica Mijatović

Prvo što želim je da predstavim sebe kao pisca, ne kao predavača, jer danas predavača i tzv. učitelja ima previše. Ponekad imam osećaj da sam pisac u pokušaju, jer  neprestano učim i nikada nisam do kraja zadovoljna sobom. Knjiga  jeste nastala kao rezultat iskustva i mnogo istraživanja, kao i prethodne dve, ali ja ne očekujem da ih svako prihvati. O svojim pričama govorim kako osećam i mislim, bez namere da nekoga u nešto ubeđuje.

Zvuk tišine nastala je  iz mnogo razloga i iz više delova. Pre svega, napisala sam priču za blog, negde u proleće 2016. Ne sećam se zašto, verovatno mi je svega bilo dosta, pa sam zamislila sebe kako jednostavno odlazim negde u divljinu. Ponela sam osnovne stvari i pobegla od života koji zna toliko biti nepodnošljiv, da nemaš ni rešenje ni odgovor. Toj devojci dala sam ime Vesna, i tako je krenula priča o njoj koja se sklanja na Radan planinu. Imala je sreću što je pronašla kućicu staru jedno pola veka, ali je pronašla  i mir. Razlog njenog odlaska od kuće je ludilo koje je zavladalo svetom, i to početkom 2020. godine. Malobrojni su ostali svesni i normalni, i uglavnom su se povlačili u prirodu, da bi se sklonili od bolesti kojoj se ne zna uzrok  I taj osećaj spokojstva i slobode koji je Vesna osetila na Radan planini zasenjuju sve što je ostavila za sobom. U isto vreme ona žali za svojom sobom i radnim mestom, za gradom i svakodnevnicom, ali isto tako dolazi do čudesnog oslobođenja do spoznaje emocija kada vidiš ko si i kada ne moraš i ne trebaš ništa. Dolazi do spoznaje sadašnjeg trenutka, dolazi do one nule u čoveku kada oseća svoje postojanje. I sve to zamenilo je svakodnevnicu gde se večito od nekoga nešto traži i očekuje. Moraš da budeš dobro dete, moraš da budeš pokoran radnik, moraš da se uklopiš, prilagodiš, i svašta nešto što ti nije drago, ali navodno moraš, sve po nekoj tradiciji i kako te drugi usmeravaju. I onda, kada se nađeš u netaknutoj prirodi, postoji šansa da se osećaš kao da si spao odnekud ili se probudio. Posmatraš tu pozornicu ispod sebe i sve postaje drugačije. Meni je to osećanje poznato kada sam u prirodi. Kao da mi se nešto nevidljivo podsmeva i govori koliko sam ograničena što se nerviram za bilo šta, jer je sve iluzija. Kao da je jedina istina postojanje planete i živih bića na njoj, ali ono što nam se dešava kao da liči na neki program. Čega se plašimo, to će da nam se desi, što nas nervira, to se lepi za nas, kao da smo magnet za neželjeno. Sve od čega bežimo, trči za nama i sustiže nas. Isto tako, kada se zbog nečega osećamo dobro i predosećamo dobre događaje, to će se zaista i desiti. Međutim, u istoj sekundi se uplašimo da nam sreća neće potrajati, pa se obično i sruši. Jasno je u čemu je stvar. Pozornica u kojoj se sve dešava kako narede naše emocije. Zvuči kao bajka ili naučna fantastika, ali tek sa ovim zaključkom sve kockice mogu da se slože. 

Hristova nauka, ja tako zovem njegovo učenje, ne uklapa se ni u jedno od navedenog. Ali uklapa se u priču  o Zakonu privlačnosti. Kada svesno pročitate Novi zavet, bez religioznog osećaja, jasno vidite da se sve vrti oko te naše magnetičnosti. Ona radosna vest o kojoj on govori, u stvari je mogućnost svesnog kreiranja emotivnim mislima. I da je sve posledica toga. 

Kako doživeti taj preobražaj, to emotivno stanje koje se sastoji isključivo od dobrih vibracija? Jedini prost i jednostavan odgovor je u knjigama koje se zovu Abrahamovo učenje. Od svega je najvažnije da se osećamo dobro jer drugačije ne možemo privući što želimo. Fora je u neprestanom rotiranju misli, svakodnevno, i to u sitnicama, šta god radili. Nije nam potrebno nijedno religiozno osećanje, samo svesnost da se sve na nas lepi i da je nebitno šta je dobro a šta zlo. Samo  žanješ kako si posejao. Ja sam zamislila sebe kako stojim u nekoj prostoriji gde su ispred mene ogromne šahovske figure. Ima ih bezbroj i svaka predstavlja sve ono što bi mi se moglo desiti u ovom životu. I svaki događaj dolazi privučen mojim emocijama ili verom. Sve mi je ponuđeno i samo će doći bez obzira da li ću to privući automatizovano ili svesno. I zbog toga mogu da zaključim da jesmo stvoreni od Višeg uma i da samo On može da nam pomogne kako da koristimo naše moći jer nam ih je i dao. U knjizi ljudi se mole u crkvi na kolenima, ali u isto vreme meditiraju i zamišljaju bolji svet. Bitno je ne odvojiti se od Boga, jer ne možemo koristiti Zakon privlačnosti bez Njega, a da rezultati budu trajni.

U knjizi Zvuk tišine, proteže se jedno pitanje: Šta bi se desilo kada bi ljudi masovno postajali svesni kreatori? Ako bi se otkrila prečica kako koristiti unutrašnju moć, šta bi se desilo sa svetovnim moćima? Ako bi svi bili autentična bića, ovaj svet više ne bi bio sazdan na lažima? Ko bi ratovao ako bi ljudi vibrirali isključivo dobrim emocijama? I tako se u ovoj priči desilo da su najbogatiji ljudi sveta ili najveći moćnici, došli do tvrdnje koliko mogu biti ugroženi. 

Pojavom interneta i društvenih mreža, slični pronalaze slične, dolazi do nekog buđenja, kakvo je takvo je, postoji mnogo i ludosti, ali ipak nešto se dešava. Nisam poklonik raznih seminara, radionica, preskupih predavanja od strane ljudi koji su predstavljeni kao učitelji, jer to je sve bespotrebno , naročito ako bacate novac da bi vam neko objasnio kako da budete srećni. Ali dešava se duhovna sloboda koju svet još nije zapamtio.Možemo slobodno da pišemo o svojim osećanjima a da nas neko ne proglasi jeretikom. Imamo šansu da se edukujemo, da čitamo i učimo a to moćnicima ne odgovara. I zbog toga su u ovoj mojoj priči, pronašli naučnika koji će pronaći način kako poslati štetne talase u ljudski mozak, i to najlakšim putem, preko televizije. Svi će manje više gledati televiziju, većina stanovništva  je obolela, bukvalno su poludeli, dok jednom broju ljudi nije bilo ništa. Oni su imuni na te štetne talase jer su originalni, nisu pristali da budu nečije kopije, oduvek su se osećali drugačije ili su bili posmatrači gomile. I tako je gomila postala bolesna dok su zdravi radili na pronalasku leka.  A lek je u Zakonu privlačnosti, u magnetizmu koji posedujemo.

Ja sam namerno knjigu započela sa pričama  iz davne prošlosti, jer  postoji mnogo tajni koje se  protežu kroz vekove. Večito se nagađa kako su izgradili piramide u Egiptu, šta je to bilo u Zavetnom kovčegu kojeg su Jevreji nosili kroz pustinju, pa crteži letilica u pećinama, mogućnost postojanja naprednih civilizacija…Meni se čini da je svako vreme izrodilo pojednice koji su poznavali tehnike na koji način će koristiti svoj magnetizam, bez nekog napora i mučenja. U Starom zavetu piše kako je nešto u Zavetnom kovčegu postojalo što je proizvodilo hranu. I to nešto je ubijalo je svakog ko mu se približi osim onih koji su znali da rukuju tom spravom. Mnogo puta sam pročitala tvrdnje raznih istraživača i naučnika da je neko u to doba poznavao rad struje I napravio spravu za proizvodnju hrane. Jer je ubijalo svakoga ko ne zna da rukuje, a navodno je bilo poslato od boga. Da je od boga ne bi ubijalo. Isto tako, neko je znao kako izgraditi piramide, neko ko je koristio veliki procenat svog mozga. Postoji legenda o Hiramu, graditelju Solomonovog hrama, koji je doprineo brzom i lakom načinu da se taj hram izgradi, pa su ga ubili jer nije odao tajnu. Ili priča o klesarima koji su živeli u Sirmiumu, današnjoj Sremskoj Mitrovici. Oni su mogli da iz kamena isklešu bukvalno sve što car Dioklecijan poželi a što drugi nisu mogli. Ubijeni su jer su ih zavidne kolege optužili da su hrišćani. Car se plašio gneva bogova ako dopusti da se nešto radi u ime hrišćanskog boga. Te klesare, za koje istorija piše da su bili Grci, slavi katolička crkva, naša ih i ne spominje. Imamo primer Nikole Tesle koji je promenio svet. I on je, kao i sam Isus Hrist poznavao uticaj čovekovih misli, da je nematerija stvorila materiju. Što znači, da je čitav svet, sve što se ikada dogodilo, posledica vibracije. Ko će šta i kako privući, ko ima znanje, ko ima veštinu, taj će biti nadmoćniji. Niko nije postao bogat a da je sebe video kao siromašnog, niko nije postao moćan a da se osećao robom. Ko je video pred sobom ostvarenje i nije se plašio poraza, tome se upornost isplatila. Imamo primer autorke knjiga o Hari Poteru, ili primer pevačice Madone. To su osobe koje su shvatile da je uspeh jednako moguć kao i poraz. I da je sve u nama. I da to nisu prazne priče već čista fizika. Zbog toga u mojoj knjizi dajem prednost kvantnoj fizici, jer jedina može da pomiri religiju i nauku. Zbog toga što se sve svodi na isto, samo je drugačije opisano. Ja bih tu dodala i bajke. Odakle piscima bajki taj čarobni štapić i dobre vile koje ispunjavaju želje? Kao da su hteli neku skrivenu istinu da sačuvaju u tim bajkama. A to je magnetizam koji posedujemo i  koji je razlog svega.