Jeretik - peti deo

Kovilje, 1871.

Aksentije Marodić, renesansni umetnik, ikonopisac, ukrasio je unutrašnjost hrama, onako kako je naučio tokom boravka u Italiji. Tiho, nenametljivo, ali da ostane kroz vekove. Ko ima oči da vidi, njemu će se otvoriti. Ostaće Tajna večera kao dokaz jednog vremena, negde u odabranoj zemlji, kada je učitelj Ješua, zajedno sa pokretom Esena i Nazarena, uz svoje apostole i suprugu, pokušao promeniti svet. Jasno je Aksentije naslikao prefinjeni lik žene, mlada i lepa , za stolom među muškarcima. Nebitno kada, bitno je ko će i kako ovo “videti” i razumeti.

Za razliku od Leonarda, Aksentije za pozadinu ostavlja reku Savu, Sirmium i Frušku goru. Dopustili su mu monasi da ovo delo postavi u centar ikonostasa, kao što su mu pomogli da se školuje u Italiji. Nisu se bunili ni zbog raspeća na kojem je zmija obavila Hrista, sve je to početak onoga što je danas poznato kao Hrišćanstvo. Niti su svi unutar sebe i među ovim zidovima, baš onakvi kakvi se predstavljaju svetu.

Godinama je Aksentije slušao priče o Templarima koji su posećivali ovaj manastir, mnogo ih je bilo kroz vekove. Oni su doneli ovaj krst koji nema veze sa pravoslavljem. I onaj mozaik koji prikazuje simbol ranog pokreta, ribe, i to je nešto od pre 313. godine.

Punu slobodu stvaranja imao je, a za uzvrat, nije se mešao u tajne manastira i nikada im nije postavljao nepristojna pitanja. Još dok se školovao u Italiji, nailazio je na istoričare i istraživače koji su ga pitali direktno u lice, da li je u Kovilju Zavetni kovčeg ili je nekada bio. Nije mogao da odgovori ni šta misli o tome, jer očigledno to znanje nije bilo namenjeno njemu.

I dok je ovde radio ikonostas, razmišljao je i pitao se šta bi od svega moglo biti istina, no uvek se vraćao samo na svoj rad.  Renesansa nije obična umetnost već čuvar tajni ili istina, kako god bilo. Ko se za nju odlučio, to je i njegova sudbina, uzvišeni cilj.

Ovog proleća, manastir su posetili pripadnici Templara iz Engleske i Škotske, po pozivu monaha, jer je trebalo predstaviti unutrašnju obnovu crkve. Marodić nije postavio pitanje zašto baš oni, niti je pokušavao da se nametne gostima. Imao je sreću da se desi suprotno od toga – jedan od pristigle gospode, izdvojio se od ostalih i izrazio želju da se prošetaju. Bio je u četrdesetim godinama, opuštenog ponašanja i vedrog izraza lica, za razliku od ostalih.

“Voleo bih sa Vama lepo ispričati se. Opažam da ste zbunjen čovek, koji je talentovan i pun znanja. Prošetajmo se okolinom.”

“Čast mi je. Nisam imao nameru nikoga ništa pitati, ali priznajem da ste u pravu, zbunjen sam godinama. Kao što sam i sada zbunjen, jer Vi govorite srpski.”

“Da, Srbin sam, živim u Engleskoj od rane mladosti. Nisam nikakav poseban čin, niti ambiciju. Moj duh ide u drugom pravcu. Zapitao sam se, da li osoba kao ti ima bilo kakvo znanje o pričama vezane za ovaj manastir?”

“Ne, nikada nisam postavio to pitanje, nikome. Oni su mi pomogli školovanje, tako da iz poštovanja prema njima, ćutim i radim svoj posao. Da je trebalo da znam, znao bih do sada.”

“ Donekle ste u pravu. Mada ste zaboravili svoju ulogu u ovom svetu. Pripadate ljudima koji pobeđuju zaborav i tamu. Magdalena kakvu ste je predstavili jeste originalni profil žene koja je oličenje ljubavi i njene moći. Zvuči smešno u današnje vreme reći tako nešto jer je moć oružja i novca sve što se ceni. Tako će ostati i u narednim vekovima. Ali će doći vreme kada će se svrha duhovnosti razumeti i ljudi će o tome slobodno govoriti. I svi slični na planeti povezaće se zahvaljujući jednom pronalasku koji će promeniti čovečanstvo. A to je ono što su genijalni umovi već jednom pronašli, i to u doba faraona. I Mojsija.”

“Mislite da je u Zavetnom kovčegu pronalazak budućnosti?”

“ I prošlosti i budućnosti. Kada su probuđeni ljudi iskoristili svoj potencijal, faraoni su njihove pronalaske iskoristili za izgranju piramida. Zatim su pokušali da ih pretvore u robove ali su majstori pobegli i razasuli se po svetu, neki su otišli među Esene i Nazarene, neki među Katare. I kada je Mojsije poveo svoj narod iz Egipta, neko se od majstora našao među njima i skovao taj kovčeg, još ne znamo kako, ali je u kovčegu jaka sila i sprava za proizvodnju hrane. Zatim je on, ili oni, nastavio svojim putem, i ostavio sveštenike da upravljaju mašinom. Svako ko se nije razumeo, stradao je.”

“Mislite da je to proizvodila nebesku manu?!”

“Naravno da jeste. Bog je stvorio planete, Svemir i duše, a potom su duše lutale i stvarale svetove. Tako da Tvorac Svemira nema ništa sa nama, šta radimo i kako ćemo se prehraniti. Ostavio nam je svoj energetski deo, magnetizam, da privlačimo i kreiramo svojim emocijama svoje živote i čitav ovaj svet. I toga čovečanstvo više nije svesno, samo malobrojni, ovako kao Vi i ja. I upravo, ta sila iz kovčega, jeste jedna vrsta energije iz prirode koju još nijedan naučnik nije pronašao, u ovo naše vreme.”

“Zašto se priča da je ovde Zavetni kovčeg. I Magdalenine mošti.”

“ Sve vreme  hoću reči da je to ovde bilo, ali su Templari odneli. Prvi hram u Kovilju izgradio je Rastko Nemanjić, i zaveštao ga Templarima, sa kojima je imao blizak odnos, o čemu istorija ne piše.”

“Poznato mi je. Mi o Svetom Savi malo znamo. U stvari, narod…ja znam dosta.”

“Pa, eto, on je ovde izgradio privremeno mesto za čuvanje kovčega. Imamo podatke da je u pitanju 1220. godina. I tada je, jedan deo Templara, u svojoj barci doplovio u Srbiju i doterao Zavetni kovčeg, kao i Magdalenine mošti. Srpski vladari su relikvije čuvali pod budnim okom, samo su odabrani vitezovi imali zadatak biti pored svetinja. I to je trajalo dve godine, nakon čega su ih odneli dalje. Smatralo se da će najvažnije relikvije biti očuvane ako se ne zadržavaju na jednom mestu. Tamo gde se najduže čuvao kovčeg bio je bunar na jednom ostrvu u Škotskoj. Već si čuo za burna dešavanja i iskopavanja.”

“Naravno da sam čuo, sve im je uzalud. Više nije ni tamo.”

“A zamislite da jeste? Koliko bi glava palo jer se ne znaju ponašati pred takvom spravom? I koliko njih bi se međusobno poubijalo, željni moći i slave?”

Aksentije klimnu glavom i oseti blago uzbuđenje pri pomisli da ovaj čovek zna gde se kovčeg a i kosti danas nalaze, ali je shvatio da treba ćutati. Razumeo je poruku. U kovčegu je nešto što će se tek pronaći i što će pokretati svet u budućnosti.

Samo su četiri godine prošle, kada je, 1885. Nikola Tesla, podneo svoj prvi zahtev Američkom patentnom zavodu. Pronalazak je nazvao “Komulator za električne dinamo mašine”.

Svet se nalazio na pragu novog doba, koje će pokretati električna struja.

Kada se proširila vest u krugovima naučnika i umetnika, o Tesli i njegovom pronalasku, Aksentije se setio reči Templara i rešio da se ponovo susretne sa njim. Ovaj put imao je pitanje na koje je već znao odgovor. U Zavetnom kovčegu nalazila se mašina koja je pomoću električne struje proizvodila hranu, tzv.  nebesku manu.  I da bi to otkriće napisalo novu istoriju.

 

Read More

Jeretik - četvrti deo

Sirmius, 305. godina (današnja Sremska Mitrovica)

“ Care, gospodaru, oni su sve uradili kako ste poželeli! Četvorica čuda čine, a pridružio im se i peti, imaju učenika. Kip bogu Sunca, visok 25 stopa,  kameni stubovi za hram, školjke za česmu i bazen za vodu sa prelepim figurama.”

Carska palata je odzvanjala koracima cara Dioklecijana, rimskog imperatora, poznatog po velikoj ljubavi prema umetnosti  i progonu hrišćana. Dvojnost jednog čoveka, mrak i svetlost, stvaranje i razaranje.

“A kip Eskulapu? Naredio sam da se  da se iskleše iz kamena.”

Sluga, koji se poklonio skoro do poda, pogledao je cara u oči, radostan što ima dobre vesti.

“Jesu, care, možete se uveriti! Kip je zablistao, veličanstven je, sve kako ste želeli! Mnogi nisu verovali, jer se proneo glas da su klesari hrišćani. Već se priča kako su odbili zapovest, ali nisu. Isklesali su ga.”

Car je, poput kamene statue, nekoliko trenutaka gledao  u čoveka ispred sebe i naterao ga da se pokaje što je rekao isuviše. Zatim je odmahnuo rukom u znak da je slobodan. Sama reč “hrišćani”, uzrujavala je celo njegovo biće. Odgajan je u mnogobožačkom duhu i niko ga nije mogao ubediti da postoji samo jedan bog. I da ljudi mogu imati deo tog boga u sebi. I da je onaj nesretnik, kog razapeše u Jerusalimu pre 3 veka, bio njegov sin. Neko posebno stvorenje, šta li već? Ali je njegovo učenje svakako uspelo da mu razori porodicu. Supruga i kćerka izjasnile su se kao hrišćanke i više nisu u palati imale ni ugled ni slavu. Živele su u posebnim, siromašnim odajama, sa slugama, nisu imale ništa osim hrane i siromašne odeće.  Dioklecijan je 303. godine objavio edikt kojim je predviđeno rušenje i spaljivanje svega što je hrišćansko, pa i sam progon pripadnika tog pokreta. Edikt nije pomilovao ni hrišćane iz same elite.

Smatrao je car da je to bogohuljenje, njihovo učenje i samo spominjanje Ješue Nazarena. Verovao je da je taj momak bio na ivici ludila ili samo buntovnik koji želi nešto dokazati. I sada, dok je gradio Sirmius i ukrašavao ga kamenim statuama i hramovima, proneo se glas da su njegovi miljenici u potaji hrišćani. Pokušavao je da savlada bes i da ubedi sebe kako to nije istina, jer su oni ispunjavali sve njegove zapovesti. Grci, Nikostrat, Klaudije, Kastorije, Simpronijan, pretvarali su kamenje sa Fruške gore u najlepša umetnička dela. Majstori ili umetnici, čudaci ili magovi, svejedno, on ih je bogato nagrađivao za trud. Šta će od njih ako je ona tvrdnja istina? Bogovi će se razljutiti ako ih bude štitio…

Pomračenog uma, odvezao se car u svojim kočijama do četvorice, i da se uveri u krasotu njihovog dela. Naredio je upravniku svih majstora da ga dočeka tamo i da proveri koliko ima istine u zlim glasinama. Sirmius je već godinama bio natopljen krvlju ubijenih hrišćana, ali se pokret i dalje širio, kao da su izranjali iz vode. Reka Sava gutala je leševe koji su obezglavljeni bačeni sa Artemidinog mosta, i to ništa nije rešavalo. Oni su postojali, ludi ili ne, nisu se plašili i to je iritiralo čitavo Rimsko carstvo, ne samo tadašnju prestonicu Sirmius. Dok su ga vozili u kočiji, gledao je oko sebe razvijen i lep grad, te mu nikako nije moglo biti jasno zašto su pojedinci toliko nezahvalni. Hladnokrvno dopuste da ih neko ubije, i to sve zbog imena neko učitelja…

Na mestu gde je izgrađen hram i kip bogu Eskulapu, kovala se zavera iz ljudske pohlepe i zavisti. Upravnik, jedan od glavnih zaverenika, dočekao je cara sa pričama koje su zasenile divljenje kreacijama četvorice.

“Gospodaru, mislim da mi je dužnost reći jednu istinu koja Vam se neće svideti.”-rekao je nestrpljivo glumeći bojažljivost i brigu.

“Ima li išta loše u ovakvim lepotama? Gde su majstori, želim ih pohvaliti i nagraditi pred svima?”

“ U blizini, dozvaću ih. Care, oni su se izjasnili kao hrišćani. Ne kriju to, mole se njihovom bogu i govore kako sve rade uz pomoć onog učitelja kojeg je Rim razapeo. “

Dioklecijanovo kameno lice, poprimilo je užasan izraz, jer je tek sada shvatao da se hrišćanski bog iznova meša u njegov život.

“Jesi li siguran šta pričaš?”- procedio je kroz zube.

“Ne samo to. Postoji i gora istina. Vi znate tajne klesara iz Egipta i drugih magova koji su nasledili ta učenja. Smatramo da pripadaju toj rasi ljudi. Koriste magiju u svojim delima, care, naljutiće naše bogove.”

Uplašen i gnevan Dioklecijan, uplaši se te noći i same kiše i grmljavine. Uplaši se besa bogova i magije klesara, te reši da ih se oslobodi. Zatvorio je četvoricu, zajedno sa učenikom, sada ih je bilo petorica, pa se caru rodi misao da će ih biti i mnogo više. Nije imao snage da ih poseti i suoči se sa istinom, osećao je samo izdaju i strah. Njegovi ljudi su mu preneli da klesari i u tamnici tvrde da su hrišćani i da se neće odreći svoje vere. I da se ne plaše smrti jer su magovi i ko zna šta im sve može učiniti. Teška srca, Dioklecijan potpisa njihovu smrt. Živi su zatvoreni u limene kovčege i bačeni u Savu.

I Dioklecijan je živeo ali uništen duhom i poljaljanom verom u sebi. Smatrao je da su ga bogovi napustili i da je okružen izdajnicima. Jer mu je jednog jutra, došla u odaje kćerka koju je odbacio. Prkosno je stajala pred njim, u sirotinjskoj haljini, ali je tek tada shvatio da je izrasla u lepu ženu i da će ga zauvek napustiti.

“Zašto si tu? Idi sa tvojim odrpancima.”

“Bili su posebna rasa ljudi, ne  hrišćani.”-izgovorila je ljutito, dok je on pokušavao da shvati o čemu se radi.

“Majstori su imali nasleđeno znanje iz Egipta, mogli su ti pozlatiti carstvo i doneti radost. Sve su uradili iz srca, ali to su bili sinovi božiji. Nisu nikada priznali da su hrišćani, jer njihovi koreni vuku sa obale Mrtvog mora, iz Kumrana. Tamo su ljudi u belim haljinama koji imaj znanje piramidama, o nebesima i zvezdama, o bogovima i ljudima. “

“Dosta! Nisu došli iz Kumrana! “

“Jesu, tamo su proveli neko vreme. Svi posebni, svi probuđeni kao oni, bili su u Egiptu i u Kumranu. Nije to magija, već znanje i dar majke prirode. Za njih je učitelj Ješua bio samo prenosilac važne poruke. Nisi ih ni video da ti to kažu. Čuo si za postojanje Zavetnog kovčega i za posebne koji su znali šta je ta stvar i gde se nalazi. Izvor moći.Ubio si najdragocenije ljude u svom carstvu. A i mi nismo svi isti. Slep si na to da postoje dva pokreta. Oni što hule na tvoje bogove jesu pokret vašeg Savla iz Rima.”

“A ti?! I tvoja majka!?”

“Mi smo tamo gde vlada mir i gde se poštuje učenje Marije, Ješuine supruge.”

“Beži! I ti i Marija, i svi!”

Otišla je i više se nije nikada vratila. Nekuda sa pokretom hrišćana, čekajući hoće li je biološki otac pogubiti. Ostavila je i majku koja nikuda nije htela, iz slepe ljubavi prema caru. Nastavila je mirno i dostojanstveno da se moli za dušu svog zaslepljenog muža.

Čitajući Psalme Cara Solomona.

Dok je Sava izbacila tela petorice majstora na obalu, pa ih pokret hrišćana pokopa na mestu pored same obale, jedne kišne, olujne noći, dok rimljani ne izlaze napolje, strahujući od gneva bogova. Pokopali su tela nekih pola kilometra od carske palate, gde su kasnije sahranjeni i mogi drugi hrišćani.

Govorilo se za njih da su uz pomoć molitve iz kamene stvarali kako niko drugi nije umeo.

Da su znali kako su izgrađene piramide u Egiptu i koji su pravi a koji lažni bogovi.

I da su znali čudesnu tajnu Zavetnog kovčega i sprave koja je proizvodila nebesku manu za čitav jedan narod.

I da su odneli dragoceno znanje sa sobom, jer svet nije bio spreman za svetlo.

 Fruška gora, 1220.god.

Pomešah se sa stokom nerazumnom

I izjednačih se sa njom

Bivajući ubog dobrim delima

A bogat strastima,

Ispunjen sramom.

Lišen božije slobode,

Osuđen od Boga

Oplakan od anđela

Bivajući na smeh besovima

Obličavan svojom savešću

Posramljen zlim svojim delima.

I pre smrti bivam mrtav

I pre suda sam se osuđujem

Pre beskrajne muke

Sobom sam mučen od očajanja.

Pretočio je svoju muku u poeziju, koja će se u budućim vekovima krivo tumačiti, ili neće uopšte. Svakako je živeo svestan da istorija neće pisati istinu o njegovom životu i delu. Rastko je stradao mnogo za više ciljeve i malo je uspeo. Pesmu “Slovo o mukama”, napisao je kao očajnički poziv budućim generacijama da upale svetlo u sebi i pročitaju šta je to između redova, između istorije i stvarnosti, između crkvenog učenja i jave.

Odgajali su ga za jedan veliki plan i san. Izgraditi zemlju  i društvo u njoj, kao mesto ljudi više svesti. Ograditi se od Sabora i biti svoj. Ali to niko nikada nije uspeo. Doneti svim građanima istinu o ljudima i bogovima, o nastanku religija, naučiti ih mudrostima i naukama mudraca iz Egipta i Kumrana. Prosvetiti se rečima Hristovima, a ne Hristom kao pojavom. Ni to, za sada , nikome nije uspelo. Gde je religija, tu su i sila i vlast. Ostalo je samo ono, što su i njegovi prethodnici radili širom sveta, kao i njegovi sledbenici. Graditi i pisati što je više moguće, kroz kreaciju i umetnost očuvati tajne, da nekada i one dođu na red. Vreme će doći…

Kao mlad momak, poslat je na Svetu goru, da odatle započne svoju misiju. Kada su ga ugledali, onako crvenokosog, sa “sumnjivim” poreklom, i plavim očima, koje su preteći svetlele, monasima ništa drugo nije ostalo osim da ga ljubazno prime. Tu je on postao “posmatrač” svoje okoline, sve više shvatajući koliko je religija udaljila čoveka od Boga i napravila dobar posao. Kalendar, zapovesti, običaji, praznici…Svašta nametnuto ljudima a u ljudima ništa. Nekada su Srbi poštovali svoju mnogobožačku religiju, bilo je tu mnogo bogova, poput rimskih i grčkih. Ali su postojale i boginje. Sada je sve pomešano I zbrkano. Hristov lik spojen sa bogom Mitrom, jedno sa strogim ocem nebeskim kojeg se treba plašiti. To nije ljubav i nema veze sa ljudima i njihovim tvorcem. Rastko, sada Sava, postao je posmatrač svega  i borac. Njegova putovanja u Jerusalim donela su bliskost sa Templarima, koji su sve ove istine čuvali. Od njih je dobio umetničko delo apostola Luke, Magdalena sa detetom, da je odnese na Svetu goru, tamo odakle se pronela laž da ženska noga ne sme kročiti na tu svetu zemlju. Monasi su je prihvatili kao Devicu Mariju sa Hristom, što je ostalo tako kroz vekove.

Teška je istina za ovaj svet. Lakše je pustiti druge da te vode i kukavički pristajati, da budeš sve što drugi hoće. Sada je Rastko izgradio Hram u Kovilju, gde će se odigrati važni istorijski susreti, nevezano za religiju. Već se pronosila loša i lažna vest, da se njegova porodica obračunavala sa jereticima Bogumilima. Mirni i prosvetljeni ljudi, nikome nisu smetali osim crkvenim vlastima. Nemanja nikada nije podigao mač na nevine i goloruke, koji ni životinje nisu ubijali radi ishrane. Bogumili su izbegli Katari iz okolnih zemalja u Evropi, našli utočište u Bosni i Srbiji. Nemanjići i Kulinići, vladari pod simbolom ljiljana, primili su ih, ne progonili. Ljiljan je simbol sa predubokim značenjem, još od vremena kraljice od Sabe i cara Solomona.

Umoran od borbe, Rastko je ipak nastavio svojim putem. Ovaj hram u Kovilju, na Fruškoj gori, donosio mu je poseban mir i bekstvo od svega. I bilo je dosta hrastova i lipe, opojnog mirisa na leto i pesme ptica…Tražio je Rastko odgovor u skromnoj bogomolji, gledajući kako rode spokojno kruže i prave gnezda na krošnjama hrastova. Odisala je cela ova okolina misterijom i pokopanim tajnama. Znao je za tajnu klesara iz Sirmiusa, za stradanje hrišćana koji su postojali u dve grupe, za vitezove Templare koji su pristigli tamo, da bi sagradili svoj hram pored groblja stadalih. Mali hram, skroman, kao simbol i dokaz jednog vremena. Dokaz da probuđeni ljudi postoje i da takvi moraju biti svi. A to učenje je sva filozofija religije koja je zloupotrebljena za silu i moć.

“Učiniću ovo mesto posebnim. Zavetovaću ga vitezovima, da bude mesto njihovo i zaklon kada im zatreba. Da zidovi ove bogomolje zaista o nečemu govore. Dobiće moje pismo i pristanak, da ga grade njihovi sledbenici ili potomci. I da ih ovi hrastovi zaklanjaju od sveta.”

(Nastavak sledi)

Read More

Jeretik - treći deo

“Što je moje i tvoje je. –odgovorio je Solomon i odveo svoju dragu u Hram, pred Zavetni kovčeg. Za takvu dragocenost, glavni graditelj Hrama, odvojio je posebnu odaju, gde niko osim glavnih sveštenika nije smeo ući. Ograđen zlatnim lancima, na počasnom postolju stajao je kovčeg, dugačak oko 1,5m i širok oko 75cm. Daleko manja tvorevina i na izgled jednostavnije od one koju je kraljica imala u svojoj viziji. Napravljen od drveta, svetlo braon boje, i pozlaćen samo na ivicama. Na poklopcu nalazile su se dve figure anđela raširenih krila i te figure bile su pozlaćene. Na sve četiri strane bila su po dva kruga, napravljena od nekog jakog materijala, gde su položeni štapovi, kako bi se kovčeg mogao nositi. Očigledno je nešto preteško u njemu bilo, a i opasno.

Kraljica je, pomalo zbunjena, prišla ogradi od zlatnih lanaca, želeći da se uveri kako je ovo stvarnost.

“Šta je u njemu?”- progovorila je skoro šapatom.

“Nismo ga otvorili nikada. Samo Hiram kojeg ubiše oni što su gradili Hram sa njim. Videli su ga jedne večeri da je otvorio poklopac i pokušao izvaditi što je unutra. Zatim je opazio da ga prate i napustio odaju. Meni je obećao da će mi preneti znanje, ali uzalud. Sveštenici ulaze u odaju, oni su ga i preneli ovamo, iz porušenih odaja moga oca, cara Davida. On je poznavao tajnu, koju mi nije preneo, jer me je hteo zaštiti od sile iz kovčega. Rekao mi je da ovo više nikome nije potrebno. Unutra postoji stvar koja je pravila hranu za sav naš narod tokom četrdeset godina lutanja do svoje zemlje. “

“Da li postoje danas takvi ljudi? “

“Postoje i kriju se. Njihova moć probuđena je i oni mogu stvarati sve što drugi ne mogu. Ali ih ubijaju poklonici lažnoga gospoda. I ja, draga moja, lažem da sam Jahvi sagradio ovaj hram i da nemam ništa sa Valom. Živim u laži i ostavljam svoje pesme za neke buduće dane, kao što je i moj otac radio.”

“Objasni mi razliku između dva boga? Toga sam se oduvek plašila. Čiji ste vi poklonici. Moj narod poštuje božanstva u prirodi, za nas je i voda i vazduh božanstvo.”

“Teško pitanje, čiji smo poklonici, još teži odgovor. Kada je nastao čovek, Vrhovni um Svemira poslao je anđele da pomognu novim bićima, da ostanu čisti i da se krv ne prolije. Ne samo ljudska, već i životinjska. Jer su duše u materijalnom telu upale u zamku zemaljskog uma, koji nije ništa osim iluzija i taština. Ljudi su trebali da žive od biljaka i vode, a životinje da im služe za osećaj da brinu o nekome. Nije trebalo biti patnje i bolesti, niti bi smrt bila nešto čega se plaše. Ali onda se pojavio Jahve. Sa mračne planete gospodar, koji je željan moći i ruganja novim bićima. Njegova planeta hiljadama godina bori se za opstanak, jer su njena deca zaboravila ko su. Tamo nema nikoga ko bi doneo svetlo, pa ni anđeli na nju ne svraćaju više. On je doneo njihov način života na našu planetu, on je u tome uspeo jer imaju isti zemaljski izgled kao mi. On je okrenuo ljude protiv sebe samih i protiv životinja. On je zaveo faraone u Egiptu, da vladaju tako što će narode pod sobom držati u tamnici, da im robuju. On i njegove sluge sleteli su u svojim kočijama nebeskim i stvorili priču o bogu Ra, zasenili im umove, a potom su isto to uradili i sa našim našim narodom. Plemena sinova Izraela, postali su robovi i trebao im je spas. Javio im se kao strogi otac koji će ih izvesti ako mu budu poslušni. I tako su, četrdeset godina tražili ovu zemlju, rađali se i nesrećni. Moje poreklo vodi od sinova svetlosti, ljudi koji su se setili sebe. I ti su napravili ovaj kovčeg koji je proizvodio hranu za sve naše izgubljene i gladne.”

“Čula sam za manu nebesku. Sigurno je to unutra.”

“Jeste, ali čekamo da nam dođe neko ko ima znanje. - zamišljeno je odgovorio dok je senka brige prelazila preko njegovog lica. – Voleo biha da ga odneseš sebi ako napustim ovaj svet pre tebe.”

Kraljica se uplašeno trgla, tuga je ispunila. “Ne želim to da slušam! “

“Svakom telu dođe kraj i vraćamo se kući. Do nove igre.”

Ona ga je zagrlila i spustila glavu na njegovo rame. “Samo želim natrag u naše odaje.”

U to vreme, dok je Solomon krio svoj pravi identitet i često primao kraljicu od Sabe u svoj dvorac, nastala je njihova pesma, poznata kao “Pesma nad pesmama”. Ljubavni stihovi koji opisuju pravu ljubav u ljudima, zaljubljenost i čežnju dok su razdvojeni, dok se traže i pronalaze. Za neke dve decenije, Hram u Jerusalimu posetio je princ od Sabe, budući kralj. Posetio je svog oca i odneo iz Hrama tvorevinu kojom je znao da upravlja. Zavetni kovčeg odneo je sin kralja Solomona i kraljice od Sabe.

Stihovi iz “Pesme nad pesmama”

2:14 Golubice moja u raselinama kamenim, u zaklonu vrletnom! Daj da vidim lice tvoje, daj da čujem glas tvoj; jer je glas tvoj sladak i lice tvoje krasno.

2:16 Moj je dragi moj, i ja sam njegova, on pase među ljiljanima

3:1 Na postelji svojoj noću tražih onog koga ljubi duša moja, tražih ga, ali ga ne nađoh. 3:2 Sada ću ustati, pa idem po gradu, po trgovima i po ulicama tražiću onog koga ljubi duša moja. Tražih ga, ali ga ne nađoh. 3:3 Nađoše me stražari, koji obilaze po gradu. Videste li onog koga ljubi duša moja. 

3:4 Malo ih zaminuh, i nađoh onog koga ljubi duša moja; i uhvatih ga, i neću ga pustiti dok 

ga ne odvedem u kuću matere svoje i u ložnicu roditeljke svoje.

4:7 Sva si lepa draga moja, i nema nedostataka na tebi. 4:8 Hodi sa mnom s Livana, nevesto, hodi sa mnom s Livana, da gledaš s vrha amanskog, s vrha senirskog i ermonskog, iz pećina lavovskih, s gora risovskih. 4:9 Otela si mi srce, sestro moja nevesto, otela si mi srce jednim okom svojim i jednim lančićem s grla svog. 4:10 Lepa li je ljubav tvoja, sestro moja nevesto, bolja je od vina ljubav tvoja, i miris ulja tvojih od svih mirisnih stvari. 4:11 S usana tvojih kaplje saće, nevesto, pod jezikom ti je med i mleko, i miris je haljina tvojih kao miris livanski. 4:12 Ti si kao vrt zatvoren, sestro moja nevesto, izvor zatvoren, studenac zapečaćen.

4:16 Ustani severe, i hodi juže, i duni po vrtu mom da kaplju mirisi njegovi; neka dođe dragi moj u vrt svoj, i jede krasno voće svoje.

5:1 Pođoh u vrt svoj, sestro moja nevesto, berem smirnu svoju i mirise svoje, jedem saće svoje i med svoj, pijem vino svoje i mleko svoje; jedite, prijatelji, pijte, i opijte se, mili moji!

5:2 Ja spavam, a srce je moje budno; eto glasa dragog mog, koji kuca: Otvori mi, sestro moja, draga moja, golubice moja, bezazlena moja; jer je glava moja puna rose i kosa moja noćnih kapi.

(Nastaviće se)

Read More

Jeretik - drugi deo ( Silazak, stapanje, postanje i kajanje)

„Svojim ulicama hodam, svoj ritam pratim. Ja sam sve, i Univerzum, i Početak i Kraj, i san i java, odluka i delanje. Sve sam. I spoznaja, i svetlost i tama, i Ego i Duša, i borba između ovo dvoje. Jednostavno – Čovek“.

Negde, nekada davno…

“Nevesto moja, sestro moja…”- govorio je  Solomon svojoj ljubavnici dok nije mogao da se nagleda svog odraza u ogledalu.  “Da sam žena, bio bih kao ti, da si muško, bila bi kao ja, moja dušo!” Kraljica od Sabe bila je njegova polovina još iz čuvenog Pada, kad su deca Univerzuma poželela telesnu ljubav da iskuse. Zato joj se obraćao takvim rečima…nevesta i sestra. Duša bliznakinja. Njihova odaja bila je zaključana i mirisala je na ljiljane. Kraljica, čuvena po svojoj dobroti i veštinom vladanja, poznata kao kraljica od Sabe, želela je upoznati njega koji joj je prorečen. Kako dugo nije imala ni ljubavi ni čoveka koji bi joj ispunio biće, naredila je da joj dovedu najbolje proroke i zvezdare, da bi poslušala nešto o samoj sebi. I svi joj istu sudbinu prorekoše: “Tvoj dvojnik je kralj Izraela, odabranog božjeg naroda. Živi sa mnogo žena a duša mu je prazna. Piše molitve Bogu a moć mu je neograničena. Poznaje božije zakona a krši ih i izgradio je  hram o kojem će se pričati do kraja vremena. “

Kraljica je poželela upoznati svoju drugu polovinu. Od malena su je učili da preuzme presto i služi narodu, i bila je dobra u svojoj službi i vladanju. Ali je poznavala i tajne koje su ljudska istina, stidljivo prepričana. Okupila je žena svoje najvernije sluge i krenula na put. Bilo joj je jasno – postala je Gonitelj. Spremna na odbijanje, spremna na sve, pa i na razočarenje, pristala je pratiti svoje srce. Nije znala kako izgleda a već ga je volela.

Solomon se pojavio u svom punom sjaju jednog vladara, dok je osećao da ga nešto iznutra peče i u isto vreme, i ubija i oživljava. Spokojna žena, sa iskrenim osmehom pobednika, smeškala se zadovoljno i zadivljeno. Magnetna sila i neopisiva toplina ispuniše je i ona ugleda pred sobom svoju životnu svrhu, prorečenu sudbinu. Nije se dugo mučila kao Gonitelj, zahvaljujući kraljevom znanju. On je shvatio zašto mu je ova žena poznata, kao da ju je viđao godinama, a nije. Prvi put pred njim stoji a on oseća nemir i strah. Svetlost njene duše obasjavala je tamu njegove duše i uznemirila ego. Nije više želeo ništa i nikoga, osim ljubavi sa njom. Od tada, postojala je samo jedna, ali koja nije mogla ostati sa njim da živi. Nije htela da ostavi svoj narod. To nije sprečilo da se viđaju kada požele.

“Moj dragi, među ljiljanima”- govorila mu je dok se osećala ženstveno, po prvi put od rođenja. Telo ovog muškarca želela je da prilepi uza sebe, osećala je njegov dodir i fizičko prisustvo i tokom razdvojenosti. Ovo je bilo i više od ljubavi, jer blizanačka ljubav je iznad svega i duhovni blizanci osete da nisu od ovoga sveta.

I jednom prilikom, on reši da joj oda svoju najveću tajnu. Ono što je njegova svrha postojanja i što je teret njegovih dana.

"Ono što ja znam, ljudi neće saznati ni hiljadama godina ispred nas. Mnogi će o tome knjige pisati  neće znati gorku istinu. Da čuda nisu čuda, već se stvarno zbilo ovako... Kada su duše naselile Zemlju i ova tela, koja sebi skrojiše, pojavili su se sa drugih planeta i oni slični nama. Koji su doživeli Pad i lutali nebesima za spasom. Neki su odgovor pokušali naći ovde. A duše zbunjene, tek nastala ljudska stvorenja, prihvatiše došljake iz Svemira kao božanstva. I tako se dogodi da su silazili ovamo u svojim kočijama i usadili u ljudske umove lažno znanje, da su nas oni stvorili. Kako je vreme prolazilo, neke duše su se probudile i stvarale svoj svet, dok je ostali deo sveta  plakao u krvi i nemoći. U Egiptu je postojalo čudo koje će tek u nekom od narednih svetova, ponovo biti pronađeno. Umesto plamena sveća, svaki dom imaće svetlost, kao sunce iznad glave. I to će biti opasno, samo će se time baviti oni koji imaju znanje.”

“Dragi moj, da li je to priča o nebeskoj mani i Zavetnom kovčegu koji je hranio tvoj narod dok su lutali pustinjom?”

“O tome ti pričam, o stvari koje ljudsko oko još nije videlo, osim sinova Izrailjevih. Ali to nije poslato sa nebesa, već su stvorili umovi među narodom, oni koji su probudili svetlost u sebi. Nestali su i ostavili ovu spravu da proizvodi hranu, ali je neke i ubila sila iz nje. Prirodna sila kojom nisu znali da rukovode.”

“Kažeš da su nestali? Zar nisu trebali pomoći plemenima Izraela da pronađu lakši put?”

“Tako je zapisano. Pronašli su svoj put kojim ne bi drugi krenuli. Čoveku nije zapisana sudbina, nego je ponuđeno više puteva. Sudbina je probuditi se ili ostati uspavan u telu.”

“A kome si Hram izgradio?”

“Onom koji je stvorio duše, tvorcu Svemira. Doveo sam najboljeg graditelja, koji je jedan od probuđenih umova, bio…Njegovim darom i čudesnim rukovođenjem, Hram je brzo izgrađen, onako, kako je trebalo.  Hiram je bio jedan od umova kakvi su pomoću prirodne sile stvorili Zavetni kovčeg. Moj greh je što ga nisam sačuvao. Ubili su ga radoznali, poželeše da saznaju tajne ljudske. Od kada se to desilo, pišem pesme tvorcu Svemira, da bih svoju savest umirio.”

Žena ga je milovala po kosi i spajala svoje usne sa njegovim. Poljubac je spajanje Blizanaca, prenos energije, posle čega ništa nije isto u njihovim životima.

 “Sve sam čula. I za Hirama i čudesne ljudske moći. Samo nisam znala da čuvaš tu stvar. Pokaži mi Zavetni kovčeg.”

(Nastavice se...)

 

Read More

Silazak, stapanje, postanje i kajanje ( Zvuk tišine - knjiga)

U početku beše Univerzum, početni um i sve ostale energije izašle iz njega.

Imali su svoje četiri strane, baš kao i ljudsko telo, sastojali se samo iz čistote. Zvezde i druge planete bile su im igračke. Imali su slobodu da žive u raznim dimenzijama, gde su poželeli, bez ograničenja. U tome i jeste cela ova drama nastala. Previše slobode su dobili od Vrhovnog, koji je njih najviše voleo. Ostala svetlosna bića stvorena su da nemaju slobodnu volju, poput raznih vrsta anđela. Njih je Univerzum stvorio isključivo "čiste". 

Slobodna stvorenja, duše, miljenici glavnoga, lutali su u svojoj dečijoj igri, stvarajući nove svetove, u ljubavi i neograničenosti, bez ikakvog znanja o nečemu izvan. 

  

 

 I baš tada, nastade planeta kakvu još nisu videli. Miljenica Vrhovnog, obojena u plavo, prepuna zelenila i čudesne pojave koju nazvaše "voda". Njeno tlo bilo je meko i iz njega je izrastao svet biljki, najlepši ukras koji videše svetlosna bića. Miris cveća oduze im dah, lepota svake latice mamila ih je da se zadržavaju na planeti koju nazvaše "Zemlja". I dopusti im Vrhovni da im ona bude glavno utočište, nakači im Sunce da podeli dan od noći, kako bi noću uživali u sjaju zvezda, pa im nakači i Mesec, da bude glavni ukras noćnog neba. Deca Svemira bila su najsrećnija deca. Anđeli su ih posećivali i divili se planeti koja je bujala od lepote. 
Nakon izvesnog vremena, koje je postojalo na Zemlji, za razliku od nematerijalnog sveta iz kojeg su došli, duše počeše da se ponašaju svojevoljno, bez volje Tvorca. Njihovu čistu energiju osenčilo je pitanje koje do sada niko u svetu svetlosti nije postavio: "Ako je Vrhovni stvorio materiju i mi smo stvorili materiju svojim rečima i mislima, možemo li i mi sami da postanemo materija? Da se stopimo sa prahom zemaljskim i da osetimo materijalna zadovoljstva?"
" Mi možemo sve! " - složila su se bića dok je svetlost obasjavala plavu planetu. I tako, bez saglasnosti Tvorca stvoriše snagom svoje misli figuru po svom obličju. Od zemlje nastade telo i organi, stopiše ga sa vodom  diviše mu se. Napraviše figure u raznim bojama kože, očiju i kose. U tom se anđeli spustiše sa upozorenjem od samog Vrhovnog uma. 
" On vam neće zabraniti da taj korak učinite, jer je  protiv Njegovog zakona da vam nešto brani, stvoreni ste slobodni. On vas upozorava da će te izgubiti sebe ako se stopite sa materijom. Imaćete nešto što se zove zemaljski život i iskusićete ono što se zove bol. Odvojićete se od svog pravog postojanja i zaboraviti ko ste. Da bi izgradili svet ovih bića, morate znati da su ovo i mnoga druga stvorenja učinila na drugim planetama i doživela svoj pad. I da morate posetiti jednu od planeta da bi videli sta vam sleduje."

 Uporni u svojim namerama, stvorenja posetiše planetu na kojoj otkriše život sličan zemaljskom i zastadoše gledajući u stvorenja kakva oni nisu bili. Muško i žensko. Jer duše su bile bespolne, bez ikakve svesti o razlikama. Gledajući u ono što se zove ljubav telesna, shvatili su na šta ih Tvorac upućuje. Trebalo je stvoriti čoveka i ženu. Ali nisu znali da je ova planeta doživela duhovni rast nakon mnogo hiljada godina. I da u tim telima stanuje neka druga energija, da nisu svi isti. Vratili su se na Zemlju i od onih figura stvarali muško i žensko. Sve za njih beše igra, zaboraviše na reči anđela i samog Izvora. Želja za telesnim iskustvom, bila je najjača od svega. Ali, kako? Postavilo se pitanje, čiji odgovor je doprineo čuvenom "padu iz Raja". 



Sve duše, a bilo ih je 2 miliona, složiše se u isti mah šta treba činiti. Svako će se raspoloviti na dve duše, jedna će naseliti muško telo, druga žensko. Tako će razvijati svet na Zemlji i iskusiti telesnu ljubav. U tom dobiše još jedno, poslednje upozorenje: "U mukama će svako od vas da provodi dane na ovoj planeti ako ne pobedite telesni um!"
Ali duše nisu znale šta je "bol", "patnja", "muka".  Toliko moćni, nisu verovali da će novi oblik života biti daleko teži od njihove igre. 
U tom trenutku, kada su se duše razdvajale na pola, desio se prasak u Svemiru. Izmenio se Univerzum, ništa više nije bilo isto. 
I svaka polovina, useli se u telo figure koju je poželela. 
"Uselićemo se i onda ćemo se ponovo spojiti jedno sa drugim, i stvorićemo čoveka ljubav. Vidimo se u novoj igri!" - zadovoljno rekoše duše jedna drugoj, sada ih je bilo duplo više. 
I napustiše svoj Raj. Zaboraviše ko su, jer ih je telesni um prevario. Nisu mogli da se sete ko su i da imaju magnetično poreklo, da mogu stvarati mislima, i da se to dešava automatski. 
Sada ljudi, krenuše u svoj mukotrpan razvoj. A polovine se i dalje traže, kroz vekove, od Postanja. Prošle su hiljade godina dok im to sećanje nije probuđeno. Iz života u život, duše shvatiše da se moraju čistiti od prvobitnog pada. Svaka nova inkarnacija, nova šansa. Onda smisliše jednu od najbolnijih tehnika koje će pomoći da stvorenja ljudi, dostignu viši stepen svesti. Pre nego se rode u novom telu, iskreiraće život dole, da se sretnu polovine, s tim što će ona u telu žene prepoznati ovog drugog, dok muškarac neće ništa znati o tome. Bežaće od nje, u svojoj nesigurnosti i strahu od svega, ona će juriti za njim u tolikoj želji, da će spoznati sebe i setiti se svoje duše. Ljudska stvorenja će tako doživeti duhovni napredak. Ona će dobijati pomoć Univerzuma i patiće mnogo. Njegov plamen osvestiće njeno podsvesno i spaliće sve loše u njoj. U isto vreme, muška polovina dok beži, spoznaje sebe, ali na drugi način, nesvesno, menjaće se iznutra a negiraće to sve dok ne stane. Kada se umori, pogledaće se u oči i prići svojoj izgubljenoj polovini. 
Ovo je priča poznata nama danas, kao Blizanačke duše, Blizanački plamenovi, Begunac i Gonitelj. 

Read More

Lažna stvarnost

Ono o čemu se danas mnogo piše a malo se radi na suzbijanju problema, jeste ego. Prizemni, lažni um, ono što stvara iluziju da mislimo kako nešto jeste što nije i da nikako ne može biti ono što je stvarno. Svest koja se hrani strahom, brigama, čemerom i arogancijom, naše lažno i ograničeno "ja", predstavljajući sebe kao inteligenciju i stvarnost. Ako se oslobodimo ove kuge, koja se u religijama naziva "demon", postanemo posmatrač svega, gledamo po strani šta se dešava i shvatamo da je sve laž, pod egom.

Naše pravo " ja" jeste životna energija ili duša koja se bori protiv ega od samog rođenja. Duša vidi lepotu, ego ne vidi ništa osim nametnutog "programa" od strane svih uticaja okoline i svakodnevnice. Ovo se u religijama zove borba između anđela i demona. Ljudi koji su pre više hiljada godina pisali svete spise nisu mogli drugačije objasniti, nego slikovito, kao bajke deci. Tadašnji pisci nisu znali da će i danas danju njihovo objašnjenje svega biti potrebno svetu, smatrali su da ostavljaju svoje reči isključivo u svom dobu.

Dešava se da ljudi pogrešno tumače šta je ego. Postoji definicija navodnog "egoiste" , da je to čovek koji previše uživa u sebi ili samoći. To uopšte nije mana i "egoista" ne postoji. Jer je ova laž, navučena zavesa preko očiju skoro svih ljudi na svetu. I oni koji su razumeli šta je ego, većina nas i dalje se bori protiv ove bolesti.

Ego je podmetačina, zamka, prevara i lažna "stvarnost" koje nema. Pobeđuje ga ljubav.

Read More

Podele u Vodoliji

Pričajte u prazno, slušajte najave budućih sukoba i ratova, dok se dešava najveći preobražaj koje čovečanstvo doživljava, unutrašnji. Ljudi se svi više dele u tri grupe od kojih jedna "vuče" kolektivnu svest unapred. Davno je prorečeno da će doba Vodolije doneti penjanje na lestvicu više, na viši stepen duhovnosti i samospoznaje, što se i dešava, i to masovno. Slični su pronašli slične, najpre zahvaljujući internetu, što je u skladu sa Vodolijom i onim što ovo doba donosi.

Do pre desetak godina, ezoterija, gnoza i bilo koja vrsta učenja koja donosi potragu za sobom, nije nam bila toliko dostupna jer mnogi nisu ni znali šta je to. Teško i sporo, oslobodili smo se okova nametnutog mišljenja i lažne duhovnosti, sve u skladu tradicionalnog i zamagljenog učenja. 

Sada imamo, otprilike tri vrste svesti, koje se ne sukobljavaju među sobom, ali je razlika ogromna, kao da su u pitanju rase ljudi, a ne samo svest. 

Prvi, koji su se uzdigli iznad i postali posmatrač, jesu svesna duhovna bića u ljudskom telu, koja čine sve i posvećuju godine za rad na sebi. Njihovo istraživanje i put srca kojim idu dovodi ih do ostalih koji su u istoj priči. Odvaja se posebna vrsta ljudi koji bude svetlost i prenose je na druge. Dolazi do oslobođenja. Posmatrač vidi masu koja živi po tuđem protokolu i povlači se u sebe, a svako od nas je deo Univerzuma gde sve piše.

Drugi, oni su na putu do Prvih, osećaju potrebu i želju da se "probude", ali nisu toga svesni, sve dok se ne otvore. Sebi, pa i onome ko će im pomoći. Nemaju predrasude i uglavnom zrače dobrotom. 

Treći, još uvek srednjevekovni umovi, uglavnom su oni koji imaju katastrofalan strah od bilo kakve promene. Sama pomisao da neko u njihovoj blizini može biti drugačiji po pitanju religije i svega što donosi kultura i tradicija, njima donosi nelagodu. Za njih su prosvetljeni ljudi "sektaši" i "čudaci", spas traže u crkvenom učenju i obredima, ali ne nalaze mir nigde, jer nemaju znanje. Čovek bez znanja ne može biti ni vernik ni nevernik, već zbunjen i zaostao u vremenu.

Ko nema znanje, taj ne kapira da se  religijski spisi moraju tumačiti alegorijski, ne bukvalno. 

Religijski spisi jesu spoj nauke i vere, dokaz jedinstva. Treba tumačiti i tražiti istinu.

Samo tako ćemo shvatiti šta jeste a šta nije stvarnost i kako razdvojiti blago od blata.

Read More

Sekunda sa sobom

Kada zaboraviš trenutno sve, u onoj sekundi dok toneš u san, šta osećaš? Ništa osim sebe i nema ničega. Spira se sve i nestaje kao vodom odnešeno, ostaje iza tebe kao iluzija.

Možda je to jedini trenutak istine i podudaranja sa samim sobom. 

Momenat mira i govor duha, dok unezvereni um ćuti jer se ego umorio.

Nema demona i pakla u svemiru, sve je prizemni ego koji kvari svetovnu lepotu.

Dok tonemo u san, budi se dete u nama  koje nas čeka da mu se vratimo. I ništa više nije važno, osim spajanja sebe sa sobom, JA sa JA i prisećanja ko sam.

Kada uklonim pitanja, ni odgovori mi nisu potrebni.

Ako ignorišem brige i sve što vidim, ostaću ja i tišina. Nula iz koje proizilazi sve.

Ko si dok te niko ne gleda i dok slušaš tišinu? Shvatićeš dok toneš u san, jer će ti taj sadašnji trenutak biti jedino važan. Ostaješ samo ti, duh u telu koji se pita šta dalje i šta uopšte radi ovde.

Šta ćeš sa sobom ako oteraš tamu i sivilo? Ako osetiš svetlost, hoćeš li je ponovo gasiti ili će ti se svideti ono što vidiš? Svoje najdublje emocije koje doživljavaš a nemaš snage do kraja ih spoznati. 

Ko si i šta želiš, tražićeš odgovore u okolini, a odgovor je u onoj nuli.

Read More

Prisustvo

Postoji za nas od prvih dana kada smo slušali bajke, legende, verske priče.
Postoji samo u tim pričama, jer su nam objasnili vremenom da to prisustvo ne postoji. 
Pojavilo se mnogo puta, da shvatimo kako nešto važno nije moglo biti slučajno.
Tada dođe vreme da se zapitamo šta je ili ko je to.
Ko želi da shvati i nauči, setiće se prisustva koje nije samo priča.

I kada ih se setimo, poslaće nam brojeve, stalne, učestale, svakodnevne susrete sa istim brojevima. Poslaće nam ljude koji će nas uputiti i naučiti. Poslaće nam podudarnosti koje su nam  u važnim životnim situacijama predstavljale čudo.

Ako poželimo da im se približimo, izazvaće situacije u kojima ćemo prepoznati njihovo prisustvo. I perje ptice možemo naći u svom domu, tamo gde ga nikada nismo videli.

Ako im se obratimo, shvatiće da smo spremni i učiniće sve da nas upute. 

I pojaviće nam se ljudi kojima se dešava isto. 

Prisustvo anđela - najlepše iskustvo sa nematerijalnim svetom.

Najlepša svetlost, najugodnija pomoć.

Najupornije poruke koje pristižu.

Read More

Klesari ( Peti deo)

Šta se desilo posle...

Tragajući za nekom, bar malo drugačijom verzijom događaja, možemo naići na zanimljivu, al istorijsku knjižicu u PDFu, autorke Vesne Lalošević.

http://www.ffzg.unizg.hr/pov/pov2/files/3zavod/radovi38/lalosevic38.pdf

Ovde se već susrećemo sa istorijskim podacima, nevezano za religiju i jedno isto prepričavanje. U svim ostalim tekstovima o klesarima, zapisano je kako su njihova tela iz Save izvadili vernici i pokopali na mestu današnje Mačvanske Mitrovice, da bi u 6. veku sirmijumski episkop Sebastijan preneo mošti u hram na Labikanovom putu u Rimu. Ovaj hram postoji i danas, Basilica SS Quattro Coronati. Navodno, vidljivi su sarkofazi u kojima počivaju mučenici. 

Četvorica kornikularija

Tačno je da se kult četvorice klesara proširio Evropom, pod nazivom Passio Qattro Coronati i da se njihovi likovi nalaze izgrađeni od kameni, u katedralama Rima, Firence... I da su postali zaštitnici Slobodnih zidara, najpre u Engleskoj. Ali ono što katolička crkva slavi može biti i sećanje na četvoricu kornikularija iz Rima, koji su stradali dve godine nakon stradanja sirmiumskih klesara. Legenda kaže da su pokopani na Labikanovom putu, odakle započinje kult Četvorice Ovenčanih, možda odredbom pape Miltijada. Kult četvorice klesara stiže  u Rim, verovatno 313. godine, i neko od zapisničara događaja spaja sve u jedno.

U knjizi se navodi da su u 5. veku  relikvije panonskih klesara prenete iz Sirmiuma u Rim, u baziliku na Celiju, a kako je tamo njihov kult već živeo, bazilika Aemiliana menja ime u crkvu Četvorice Ovenčanih. To se desilo pre 595. godine. Isto tako, nalaze se relikvije četvorice kornikularija na Labikanovom putu i prenose se u istu baziliku. Kult se konačno spojio u jedno. 

Postavlja se pitanje čije mošti počivaju u sarkofazima. Ako su četvorica kornikularija pokopana na Labikanovom putu, onda su zasigurno njihove mošti. Gde su klesari?

Mala crkva Sveti Stefan Sremska Mitrovica

Prvi zapis o njoj potiče iz 1729. godine. Sagrađena je na ostacima stare bogomolje, a ispod njenog temelja nalaze se kosti hrišćana. Nekada je ovde bilo i pravoslavno groblje. Ne zna se kako je izgledao taj prvi hram, ali kako je ovaj poseban i jedinstven kao građevina, moguće je da se nije mnogo razlikovalo od prvog. Hram liči na brod, na barku, sa leve i desne strane ima po četiri kosa stuba, kao neke izbočine iz zida. Nazvali su  je i "Plava crkva", jer je do skora njen krov bio u plavoj boji, sada su ga malo više potamnili. Od svega je najvažnija tvrdnja mnogih koji tu dolaze i kojima ovaj hram znači, da su ga izgradili Templari.

Dobro znamo, da su kroz istoriju Temlari zabeleženi kao jeretici, čuvari istine, i oni koji su potpuno drugačiji od običnih vernika. Nisu ni protiv crkvene tradicije, ali nisu ni deo nje.

Takva je i ova crkva. Unutrašnjost  je drugačija, a i osećaj pri ulaženju unutra može biti sasvim drugačiji nego kada uđete u druge bogomolje. Pored crkve iskopan je templarski krst, a i sam krst na crkvi nije kao drugi. Ovde je sve drugačije, postoji nešto u vazduhu i to se može osetiti. I to nešto nije puka tradicija, vere i običaji naroda, već jaka i čista energija i dokaz jednog vremena, poruka koje se prenosi kroz vekove. 

Moguće je da su tela klesara ovde pokopana, potom je podignut hram u znak sećanja na njih, pa  je srušena da bi se i sama priča o njima precrtala. Nakon dužeg vremena, Templari su pristigli, možda baš u barci koja liči na građevinu, podigli hram koji je ostao kao dokaz postojanja četvorice. 

Danas, kada se širi duhovna evolucija, i dalje postoji podela na "lude" i "pametne vernike".

U ono vreme, imati probuđen "sveti duh" u sebi, bilo je ravno bogohuljenju. Nisi smeo da budeš kao Hrist iako je i sam Hrist želeo da ljudi postanu poput njega. 

 " Budite mudri kao zmije, bezazleni kao golubovi" - Ješua Nazaren

Read More