Jeretik - četvrti deo

Sirmius, 305. godina (današnja Sremska Mitrovica)

“ Care, gospodaru, oni su sve uradili kako ste poželeli! Četvorica čuda čine, a pridružio im se i peti, imaju učenika. Kip bogu Sunca, visok 25 stopa,  kameni stubovi za hram, školjke za česmu i bazen za vodu sa prelepim figurama.”

Carska palata je odzvanjala koracima cara Dioklecijana, rimskog imperatora, poznatog po velikoj ljubavi prema umetnosti  i progonu hrišćana. Dvojnost jednog čoveka, mrak i svetlost, stvaranje i razaranje.

“A kip Eskulapu? Naredio sam da se  da se iskleše iz kamena.”

Sluga, koji se poklonio skoro do poda, pogledao je cara u oči, radostan što ima dobre vesti.

“Jesu, care, možete se uveriti! Kip je zablistao, veličanstven je, sve kako ste želeli! Mnogi nisu verovali, jer se proneo glas da su klesari hrišćani. Već se priča kako su odbili zapovest, ali nisu. Isklesali su ga.”

Car je, poput kamene statue, nekoliko trenutaka gledao  u čoveka ispred sebe i naterao ga da se pokaje što je rekao isuviše. Zatim je odmahnuo rukom u znak da je slobodan. Sama reč “hrišćani”, uzrujavala je celo njegovo biće. Odgajan je u mnogobožačkom duhu i niko ga nije mogao ubediti da postoji samo jedan bog. I da ljudi mogu imati deo tog boga u sebi. I da je onaj nesretnik, kog razapeše u Jerusalimu pre 3 veka, bio njegov sin. Neko posebno stvorenje, šta li već? Ali je njegovo učenje svakako uspelo da mu razori porodicu. Supruga i kćerka izjasnile su se kao hrišćanke i više nisu u palati imale ni ugled ni slavu. Živele su u posebnim, siromašnim odajama, sa slugama, nisu imale ništa osim hrane i siromašne odeće.  Dioklecijan je 303. godine objavio edikt kojim je predviđeno rušenje i spaljivanje svega što je hrišćansko, pa i sam progon pripadnika tog pokreta. Edikt nije pomilovao ni hrišćane iz same elite.

Smatrao je car da je to bogohuljenje, njihovo učenje i samo spominjanje Ješue Nazarena. Verovao je da je taj momak bio na ivici ludila ili samo buntovnik koji želi nešto dokazati. I sada, dok je gradio Sirmius i ukrašavao ga kamenim statuama i hramovima, proneo se glas da su njegovi miljenici u potaji hrišćani. Pokušavao je da savlada bes i da ubedi sebe kako to nije istina, jer su oni ispunjavali sve njegove zapovesti. Grci, Nikostrat, Klaudije, Kastorije, Simpronijan, pretvarali su kamenje sa Fruške gore u najlepša umetnička dela. Majstori ili umetnici, čudaci ili magovi, svejedno, on ih je bogato nagrađivao za trud. Šta će od njih ako je ona tvrdnja istina? Bogovi će se razljutiti ako ih bude štitio…

Pomračenog uma, odvezao se car u svojim kočijama do četvorice, i da se uveri u krasotu njihovog dela. Naredio je upravniku svih majstora da ga dočeka tamo i da proveri koliko ima istine u zlim glasinama. Sirmius je već godinama bio natopljen krvlju ubijenih hrišćana, ali se pokret i dalje širio, kao da su izranjali iz vode. Reka Sava gutala je leševe koji su obezglavljeni bačeni sa Artemidinog mosta, i to ništa nije rešavalo. Oni su postojali, ludi ili ne, nisu se plašili i to je iritiralo čitavo Rimsko carstvo, ne samo tadašnju prestonicu Sirmius. Dok su ga vozili u kočiji, gledao je oko sebe razvijen i lep grad, te mu nikako nije moglo biti jasno zašto su pojedinci toliko nezahvalni. Hladnokrvno dopuste da ih neko ubije, i to sve zbog imena neko učitelja…

Na mestu gde je izgrađen hram i kip bogu Eskulapu, kovala se zavera iz ljudske pohlepe i zavisti. Upravnik, jedan od glavnih zaverenika, dočekao je cara sa pričama koje su zasenile divljenje kreacijama četvorice.

“Gospodaru, mislim da mi je dužnost reći jednu istinu koja Vam se neće svideti.”-rekao je nestrpljivo glumeći bojažljivost i brigu.

“Ima li išta loše u ovakvim lepotama? Gde su majstori, želim ih pohvaliti i nagraditi pred svima?”

“ U blizini, dozvaću ih. Care, oni su se izjasnili kao hrišćani. Ne kriju to, mole se njihovom bogu i govore kako sve rade uz pomoć onog učitelja kojeg je Rim razapeo. “

Dioklecijanovo kameno lice, poprimilo je užasan izraz, jer je tek sada shvatao da se hrišćanski bog iznova meša u njegov život.

“Jesi li siguran šta pričaš?”- procedio je kroz zube.

“Ne samo to. Postoji i gora istina. Vi znate tajne klesara iz Egipta i drugih magova koji su nasledili ta učenja. Smatramo da pripadaju toj rasi ljudi. Koriste magiju u svojim delima, care, naljutiće naše bogove.”

Uplašen i gnevan Dioklecijan, uplaši se te noći i same kiše i grmljavine. Uplaši se besa bogova i magije klesara, te reši da ih se oslobodi. Zatvorio je četvoricu, zajedno sa učenikom, sada ih je bilo petorica, pa se caru rodi misao da će ih biti i mnogo više. Nije imao snage da ih poseti i suoči se sa istinom, osećao je samo izdaju i strah. Njegovi ljudi su mu preneli da klesari i u tamnici tvrde da su hrišćani i da se neće odreći svoje vere. I da se ne plaše smrti jer su magovi i ko zna šta im sve može učiniti. Teška srca, Dioklecijan potpisa njihovu smrt. Živi su zatvoreni u limene kovčege i bačeni u Savu.

I Dioklecijan je živeo ali uništen duhom i poljaljanom verom u sebi. Smatrao je da su ga bogovi napustili i da je okružen izdajnicima. Jer mu je jednog jutra, došla u odaje kćerka koju je odbacio. Prkosno je stajala pred njim, u sirotinjskoj haljini, ali je tek tada shvatio da je izrasla u lepu ženu i da će ga zauvek napustiti.

“Zašto si tu? Idi sa tvojim odrpancima.”

“Bili su posebna rasa ljudi, ne  hrišćani.”-izgovorila je ljutito, dok je on pokušavao da shvati o čemu se radi.

“Majstori su imali nasleđeno znanje iz Egipta, mogli su ti pozlatiti carstvo i doneti radost. Sve su uradili iz srca, ali to su bili sinovi božiji. Nisu nikada priznali da su hrišćani, jer njihovi koreni vuku sa obale Mrtvog mora, iz Kumrana. Tamo su ljudi u belim haljinama koji imaj znanje piramidama, o nebesima i zvezdama, o bogovima i ljudima. “

“Dosta! Nisu došli iz Kumrana! “

“Jesu, tamo su proveli neko vreme. Svi posebni, svi probuđeni kao oni, bili su u Egiptu i u Kumranu. Nije to magija, već znanje i dar majke prirode. Za njih je učitelj Ješua bio samo prenosilac važne poruke. Nisi ih ni video da ti to kažu. Čuo si za postojanje Zavetnog kovčega i za posebne koji su znali šta je ta stvar i gde se nalazi. Izvor moći.Ubio si najdragocenije ljude u svom carstvu. A i mi nismo svi isti. Slep si na to da postoje dva pokreta. Oni što hule na tvoje bogove jesu pokret vašeg Savla iz Rima.”

“A ti?! I tvoja majka!?”

“Mi smo tamo gde vlada mir i gde se poštuje učenje Marije, Ješuine supruge.”

“Beži! I ti i Marija, i svi!”

Otišla je i više se nije nikada vratila. Nekuda sa pokretom hrišćana, čekajući hoće li je biološki otac pogubiti. Ostavila je i majku koja nikuda nije htela, iz slepe ljubavi prema caru. Nastavila je mirno i dostojanstveno da se moli za dušu svog zaslepljenog muža.

Čitajući Psalme Cara Solomona.

Dok je Sava izbacila tela petorice majstora na obalu, pa ih pokret hrišćana pokopa na mestu pored same obale, jedne kišne, olujne noći, dok rimljani ne izlaze napolje, strahujući od gneva bogova. Pokopali su tela nekih pola kilometra od carske palate, gde su kasnije sahranjeni i mogi drugi hrišćani.

Govorilo se za njih da su uz pomoć molitve iz kamene stvarali kako niko drugi nije umeo.

Da su znali kako su izgrađene piramide u Egiptu i koji su pravi a koji lažni bogovi.

I da su znali čudesnu tajnu Zavetnog kovčega i sprave koja je proizvodila nebesku manu za čitav jedan narod.

I da su odneli dragoceno znanje sa sobom, jer svet nije bio spreman za svetlo.

 Fruška gora, 1220.god.

Pomešah se sa stokom nerazumnom

I izjednačih se sa njom

Bivajući ubog dobrim delima

A bogat strastima,

Ispunjen sramom.

Lišen božije slobode,

Osuđen od Boga

Oplakan od anđela

Bivajući na smeh besovima

Obličavan svojom savešću

Posramljen zlim svojim delima.

I pre smrti bivam mrtav

I pre suda sam se osuđujem

Pre beskrajne muke

Sobom sam mučen od očajanja.

Pretočio je svoju muku u poeziju, koja će se u budućim vekovima krivo tumačiti, ili neće uopšte. Svakako je živeo svestan da istorija neće pisati istinu o njegovom životu i delu. Rastko je stradao mnogo za više ciljeve i malo je uspeo. Pesmu “Slovo o mukama”, napisao je kao očajnički poziv budućim generacijama da upale svetlo u sebi i pročitaju šta je to između redova, između istorije i stvarnosti, između crkvenog učenja i jave.

Odgajali su ga za jedan veliki plan i san. Izgraditi zemlju  i društvo u njoj, kao mesto ljudi više svesti. Ograditi se od Sabora i biti svoj. Ali to niko nikada nije uspeo. Doneti svim građanima istinu o ljudima i bogovima, o nastanku religija, naučiti ih mudrostima i naukama mudraca iz Egipta i Kumrana. Prosvetiti se rečima Hristovima, a ne Hristom kao pojavom. Ni to, za sada , nikome nije uspelo. Gde je religija, tu su i sila i vlast. Ostalo je samo ono, što su i njegovi prethodnici radili širom sveta, kao i njegovi sledbenici. Graditi i pisati što je više moguće, kroz kreaciju i umetnost očuvati tajne, da nekada i one dođu na red. Vreme će doći…

Kao mlad momak, poslat je na Svetu goru, da odatle započne svoju misiju. Kada su ga ugledali, onako crvenokosog, sa “sumnjivim” poreklom, i plavim očima, koje su preteći svetlele, monasima ništa drugo nije ostalo osim da ga ljubazno prime. Tu je on postao “posmatrač” svoje okoline, sve više shvatajući koliko je religija udaljila čoveka od Boga i napravila dobar posao. Kalendar, zapovesti, običaji, praznici…Svašta nametnuto ljudima a u ljudima ništa. Nekada su Srbi poštovali svoju mnogobožačku religiju, bilo je tu mnogo bogova, poput rimskih i grčkih. Ali su postojale i boginje. Sada je sve pomešano I zbrkano. Hristov lik spojen sa bogom Mitrom, jedno sa strogim ocem nebeskim kojeg se treba plašiti. To nije ljubav i nema veze sa ljudima i njihovim tvorcem. Rastko, sada Sava, postao je posmatrač svega  i borac. Njegova putovanja u Jerusalim donela su bliskost sa Templarima, koji su sve ove istine čuvali. Od njih je dobio umetničko delo apostola Luke, Magdalena sa detetom, da je odnese na Svetu goru, tamo odakle se pronela laž da ženska noga ne sme kročiti na tu svetu zemlju. Monasi su je prihvatili kao Devicu Mariju sa Hristom, što je ostalo tako kroz vekove.

Teška je istina za ovaj svet. Lakše je pustiti druge da te vode i kukavički pristajati, da budeš sve što drugi hoće. Sada je Rastko izgradio Hram u Kovilju, gde će se odigrati važni istorijski susreti, nevezano za religiju. Već se pronosila loša i lažna vest, da se njegova porodica obračunavala sa jereticima Bogumilima. Mirni i prosvetljeni ljudi, nikome nisu smetali osim crkvenim vlastima. Nemanja nikada nije podigao mač na nevine i goloruke, koji ni životinje nisu ubijali radi ishrane. Bogumili su izbegli Katari iz okolnih zemalja u Evropi, našli utočište u Bosni i Srbiji. Nemanjići i Kulinići, vladari pod simbolom ljiljana, primili su ih, ne progonili. Ljiljan je simbol sa predubokim značenjem, još od vremena kraljice od Sabe i cara Solomona.

Umoran od borbe, Rastko je ipak nastavio svojim putem. Ovaj hram u Kovilju, na Fruškoj gori, donosio mu je poseban mir i bekstvo od svega. I bilo je dosta hrastova i lipe, opojnog mirisa na leto i pesme ptica…Tražio je Rastko odgovor u skromnoj bogomolji, gledajući kako rode spokojno kruže i prave gnezda na krošnjama hrastova. Odisala je cela ova okolina misterijom i pokopanim tajnama. Znao je za tajnu klesara iz Sirmiusa, za stradanje hrišćana koji su postojali u dve grupe, za vitezove Templare koji su pristigli tamo, da bi sagradili svoj hram pored groblja stadalih. Mali hram, skroman, kao simbol i dokaz jednog vremena. Dokaz da probuđeni ljudi postoje i da takvi moraju biti svi. A to učenje je sva filozofija religije koja je zloupotrebljena za silu i moć.

“Učiniću ovo mesto posebnim. Zavetovaću ga vitezovima, da bude mesto njihovo i zaklon kada im zatreba. Da zidovi ove bogomolje zaista o nečemu govore. Dobiće moje pismo i pristanak, da ga grade njihovi sledbenici ili potomci. I da ih ovi hrastovi zaklanjaju od sveta.”

(Nastavak sledi)