Jeretik - peti deo

Kovilje, 1871.

Aksentije Marodić, renesansni umetnik, ikonopisac, ukrasio je unutrašnjost hrama, onako kako je naučio tokom boravka u Italiji. Tiho, nenametljivo, ali da ostane kroz vekove. Ko ima oči da vidi, njemu će se otvoriti. Ostaće Tajna večera kao dokaz jednog vremena, negde u odabranoj zemlji, kada je učitelj Ješua, zajedno sa pokretom Esena i Nazarena, uz svoje apostole i suprugu, pokušao promeniti svet. Jasno je Aksentije naslikao prefinjeni lik žene, mlada i lepa , za stolom među muškarcima. Nebitno kada, bitno je ko će i kako ovo “videti” i razumeti.

Za razliku od Leonarda, Aksentije za pozadinu ostavlja reku Savu, Sirmium i Frušku goru. Dopustili su mu monasi da ovo delo postavi u centar ikonostasa, kao što su mu pomogli da se školuje u Italiji. Nisu se bunili ni zbog raspeća na kojem je zmija obavila Hrista, sve je to početak onoga što je danas poznato kao Hrišćanstvo. Niti su svi unutar sebe i među ovim zidovima, baš onakvi kakvi se predstavljaju svetu.

Godinama je Aksentije slušao priče o Templarima koji su posećivali ovaj manastir, mnogo ih je bilo kroz vekove. Oni su doneli ovaj krst koji nema veze sa pravoslavljem. I onaj mozaik koji prikazuje simbol ranog pokreta, ribe, i to je nešto od pre 313. godine.

Punu slobodu stvaranja imao je, a za uzvrat, nije se mešao u tajne manastira i nikada im nije postavljao nepristojna pitanja. Još dok se školovao u Italiji, nailazio je na istoričare i istraživače koji su ga pitali direktno u lice, da li je u Kovilju Zavetni kovčeg ili je nekada bio. Nije mogao da odgovori ni šta misli o tome, jer očigledno to znanje nije bilo namenjeno njemu.

I dok je ovde radio ikonostas, razmišljao je i pitao se šta bi od svega moglo biti istina, no uvek se vraćao samo na svoj rad.  Renesansa nije obična umetnost već čuvar tajni ili istina, kako god bilo. Ko se za nju odlučio, to je i njegova sudbina, uzvišeni cilj.

Ovog proleća, manastir su posetili pripadnici Templara iz Engleske i Škotske, po pozivu monaha, jer je trebalo predstaviti unutrašnju obnovu crkve. Marodić nije postavio pitanje zašto baš oni, niti je pokušavao da se nametne gostima. Imao je sreću da se desi suprotno od toga – jedan od pristigle gospode, izdvojio se od ostalih i izrazio želju da se prošetaju. Bio je u četrdesetim godinama, opuštenog ponašanja i vedrog izraza lica, za razliku od ostalih.

“Voleo bih sa Vama lepo ispričati se. Opažam da ste zbunjen čovek, koji je talentovan i pun znanja. Prošetajmo se okolinom.”

“Čast mi je. Nisam imao nameru nikoga ništa pitati, ali priznajem da ste u pravu, zbunjen sam godinama. Kao što sam i sada zbunjen, jer Vi govorite srpski.”

“Da, Srbin sam, živim u Engleskoj od rane mladosti. Nisam nikakav poseban čin, niti ambiciju. Moj duh ide u drugom pravcu. Zapitao sam se, da li osoba kao ti ima bilo kakvo znanje o pričama vezane za ovaj manastir?”

“Ne, nikada nisam postavio to pitanje, nikome. Oni su mi pomogli školovanje, tako da iz poštovanja prema njima, ćutim i radim svoj posao. Da je trebalo da znam, znao bih do sada.”

“ Donekle ste u pravu. Mada ste zaboravili svoju ulogu u ovom svetu. Pripadate ljudima koji pobeđuju zaborav i tamu. Magdalena kakvu ste je predstavili jeste originalni profil žene koja je oličenje ljubavi i njene moći. Zvuči smešno u današnje vreme reći tako nešto jer je moć oružja i novca sve što se ceni. Tako će ostati i u narednim vekovima. Ali će doći vreme kada će se svrha duhovnosti razumeti i ljudi će o tome slobodno govoriti. I svi slični na planeti povezaće se zahvaljujući jednom pronalasku koji će promeniti čovečanstvo. A to je ono što su genijalni umovi već jednom pronašli, i to u doba faraona. I Mojsija.”

“Mislite da je u Zavetnom kovčegu pronalazak budućnosti?”

“ I prošlosti i budućnosti. Kada su probuđeni ljudi iskoristili svoj potencijal, faraoni su njihove pronalaske iskoristili za izgranju piramida. Zatim su pokušali da ih pretvore u robove ali su majstori pobegli i razasuli se po svetu, neki su otišli među Esene i Nazarene, neki među Katare. I kada je Mojsije poveo svoj narod iz Egipta, neko se od majstora našao među njima i skovao taj kovčeg, još ne znamo kako, ali je u kovčegu jaka sila i sprava za proizvodnju hrane. Zatim je on, ili oni, nastavio svojim putem, i ostavio sveštenike da upravljaju mašinom. Svako ko se nije razumeo, stradao je.”

“Mislite da je to proizvodila nebesku manu?!”

“Naravno da jeste. Bog je stvorio planete, Svemir i duše, a potom su duše lutale i stvarale svetove. Tako da Tvorac Svemira nema ništa sa nama, šta radimo i kako ćemo se prehraniti. Ostavio nam je svoj energetski deo, magnetizam, da privlačimo i kreiramo svojim emocijama svoje živote i čitav ovaj svet. I toga čovečanstvo više nije svesno, samo malobrojni, ovako kao Vi i ja. I upravo, ta sila iz kovčega, jeste jedna vrsta energije iz prirode koju još nijedan naučnik nije pronašao, u ovo naše vreme.”

“Zašto se priča da je ovde Zavetni kovčeg. I Magdalenine mošti.”

“ Sve vreme  hoću reči da je to ovde bilo, ali su Templari odneli. Prvi hram u Kovilju izgradio je Rastko Nemanjić, i zaveštao ga Templarima, sa kojima je imao blizak odnos, o čemu istorija ne piše.”

“Poznato mi je. Mi o Svetom Savi malo znamo. U stvari, narod…ja znam dosta.”

“Pa, eto, on je ovde izgradio privremeno mesto za čuvanje kovčega. Imamo podatke da je u pitanju 1220. godina. I tada je, jedan deo Templara, u svojoj barci doplovio u Srbiju i doterao Zavetni kovčeg, kao i Magdalenine mošti. Srpski vladari su relikvije čuvali pod budnim okom, samo su odabrani vitezovi imali zadatak biti pored svetinja. I to je trajalo dve godine, nakon čega su ih odneli dalje. Smatralo se da će najvažnije relikvije biti očuvane ako se ne zadržavaju na jednom mestu. Tamo gde se najduže čuvao kovčeg bio je bunar na jednom ostrvu u Škotskoj. Već si čuo za burna dešavanja i iskopavanja.”

“Naravno da sam čuo, sve im je uzalud. Više nije ni tamo.”

“A zamislite da jeste? Koliko bi glava palo jer se ne znaju ponašati pred takvom spravom? I koliko njih bi se međusobno poubijalo, željni moći i slave?”

Aksentije klimnu glavom i oseti blago uzbuđenje pri pomisli da ovaj čovek zna gde se kovčeg a i kosti danas nalaze, ali je shvatio da treba ćutati. Razumeo je poruku. U kovčegu je nešto što će se tek pronaći i što će pokretati svet u budućnosti.

Samo su četiri godine prošle, kada je, 1885. Nikola Tesla, podneo svoj prvi zahtev Američkom patentnom zavodu. Pronalazak je nazvao “Komulator za električne dinamo mašine”.

Svet se nalazio na pragu novog doba, koje će pokretati električna struja.

Kada se proširila vest u krugovima naučnika i umetnika, o Tesli i njegovom pronalasku, Aksentije se setio reči Templara i rešio da se ponovo susretne sa njim. Ovaj put imao je pitanje na koje je već znao odgovor. U Zavetnom kovčegu nalazila se mašina koja je pomoću električne struje proizvodila hranu, tzv.  nebesku manu.  I da bi to otkriće napisalo novu istoriju.