KLJUČ ( Deveti deo)

Deo deveti

Reč "vera" poistovećuje se sa religijom , da je to ono u šta verujete. I tako je vekovima. Ljudi je mahanički izgovaraju, a oni koji posećuju hramove imaju zajedničko ime "vernici". Podrazumevano je to, ako veruješ u Boga, da si "vernik", što i nije baš dovoljno definisano, jer čemu to, ako samo veruješ da božanstvo postoji?

Zato što vera nije samo smatrati da bogovi postoje, to je više shvatanje  i mišljenje. Ova reč ima značenje samo ako si nešto naumio, a to nije lako i potrebna ti je pomoć. I to ne ljudska, već ona nevidljiva, bilo da si je zatražio od Boga, svetitelja, anđela, ili od samog Univerzuma. 

Ukoliko si poverovao da te je to čulo, odmah ćeš početi da dobijaš razne poruke kroz simbole, znakove ili snove, razgovore... To što te je čulo, unapred zna da li je tvoja želja ili namera dobra za tebe. Ako nešto nije dobro, poslaće ti lošu intuiciju, prepreke, blokade koje nećeš moći preći. U tom slučaju, bolje odustati i sačekati da stvari krenu na bolje. 

Ako si na dobrom putu, toliko će te podržati, da ti neće dati mira.

Otvori neku knjigu, pročitaćeš rečenicu koja ima veze sa ispunjenjem tvoje želje, upali radio, čućeš pesmu koja te podseća na ono što hoćeš, ili ćeš je čuti negde kao "slučajno", sanjaćeš snove koji ti šalju putokaze, a neki tvoji sagovornici, izgovaraće reči koje kao da nisu iz njihove glave, već tvoj nevidljivi pomoćnik govori kroz njih. Ako si sujeveran i veruješ da pauk donosi sreću, biće na tvojoj ruci ili glavi, ako veruješ da plakanje u snu predskazuje radost, plakaćeš u snovima...Sa svih strane stizaće ohrabrenje...Oslušni onaj osećaj u stomaku i osetićeš samo prijatnost. Knjige koje će te obučavati, "same" će doći pred tvoje oči. To je to.

To, kome ili čemu si se obratio za pomoć, podržava te i očekuje od tebe da kreneš u akciju, da preuzmeš odgovornost. I tu dolazi do vere. Krenuti putem koji ti se ukazuje, verujući da je to dobro, bez obzira na strah ili mišljenje porodice, okoline.

Vera je "hodanje po žaru" uz osmeh.

Vera je kao hodanje kroz maglu, uz ignorisanje straha, jer znaš da stižeš gde si naumio. 

Vera je ignorisanje ovozemaljskih činjenica.

Prolaz kroz "vrata" iz nemogućeg u moguće. 

Vera je kada si hrabar i pored osećaja straha.

Kada veruješ da si dobio pomoć koju si tražio i kreneš.

"Hoćeš da ti priznam nešto? Iznenadila si me koliko si bila preobražena. Oduvek si bila plašljiva i od svega i svačega si imala tremu. Lebdeo sam za tobom i osećao od tebe mir koji nisi imala od rođenja. Rekoh sebi: " Svesna je da joj ne može pobeći, zato oseća mir i nadmoć. Konačno je situacija u njenim rukama."

"Ko zna, možda je to...Nisam tačno sigurna. Kada sam rekla taksisti gde da me vozi, izgleda, tek sam tad shvatila da ću ga videti. Izgovorila sam svoj cilj sa osmehom, dok se na nebu nešto zlokobno spremalo. Nebo je tamnilo, oblaci se zgušnjavali. Već na pola puta, taksista me čudno pogleda i ukaza mi na vremenske prilike. Znao je da sam došla kod njih kao turista i prosto se zamislio hoće li me oluja odneti. 

"Hoćeš da ja tebe vratim? Ovo se nešto opasno sprema."- predložio mi kada smo stigli. Imao je pravo, nebo je posivelo, vetar sve jači. 

"Neka, moram da se vidim sa nekim. Skloniću se ja."

Nisam ga baš uverila, pružio mi je vizit karticu i ponovio mi da ga pozovem.

Zahvalila sam se uz osmeh, dok sam se ponovo čudila šta mi je, odakle meni savršeni spokoj. Dok sam kući razmišljala da na ovakav način učinim taj susret stvarnim, imala sam neopisivu tremu da odem ispred zgrade gde on radi. Ogromna zgradetina, prvi put ću tamo doći, gde ću biti, kako ću ga čekati...Kao poslednja budala...

Sada je sve izgledalo drugačije. Osetila sam radost i još veći mir. Taksi me dovezao u parkić gde se nalazi njihova zgrada opštine, drveće i klupe. Sela sam ispod jednog drveta čija se krošnja belela od cveta. Tako je trebalo da bude, večito sam obožavala miris behara, ima za mene nešto mistično u granama tokom proleća. Zgrada je preko puta, sedela sam i gledala pravo. 

"I ja sam sedeo sa tobom. Kada su krenule poruke Univerzuma, koje ni ja nisam slao. Prva u vezi imena."

" Jeste, sve se sručilo u tih sat vremena, koliko sam ga morala čekati. Na drugoj klupi, sedi jedan par i čekaju nekoga. Momak više puta ponavlja i psuje: "Hajde, Damire, kiša će, dokle ćemo te čekati?!"  A ja se setim prošlosti, kako sam isprva pomešala njegovo ime sa imenom Damir. Nekoliko puta sam spomenula Teodori to ime, pa se lupila po čelu. 

Zatim sam izvadila broj telefona koji sam u novčaniku čuvala dve godine. Davor mi ga je ostavio i rekao mi da smo nas dvoje u kontaktu i da ga nazovem kada god poželim. Naravno, nakon toga prekidao je kontakt, neprestano. Konačno je došlo vreme da mi broj zatreba. Napisala sam da ga čekam dole, zamolila ga da izađe kada se završi emisija jer se sprema nevreme i ne mogu ga čekati još dugo. Slušala sam ga kako priča, dok se nevreme spremalo. Nebitno što je počela kiša, nego i jak vetar, grmelo je, sevalo, sve je potamnilo, siva boja sa neba se spustila. Raširila sam kišobran koji nije vredeo jer je udario najjači mogući pljusak. Srećom, ljudi su se sklanjali ispred onog objekta u parku, pa sam pobegla i ja. "

" Nisi se setila da si to vreme sama prizvala u svoje iskustvo."

" Tek posle dužeg vremena. Jesam, tačno je i to. Nekoliko meseci unazad,  na Fejsbuku sam objavila fotografije kafe za dvoje i napisala: Ti i ja jednog dana, srešćemo se, makar grmelo i sevalo, makar se sve sručilo, neka se sruči na moju glavu.

I tako jeste bilo. Tresla sam se od hladnoće, u jednoj majici na sebi, jer je sat vremena unazad bila skoro letnja temperatura. Od buke nisam čula kada mi je odgovorio na poruku, pa sam je videla, kao jedno od najdražih reči koje iskočiše iznenada pred moje oči. "Sačekaj me u tri i deset ispred zgrade".   Više me nije zanimalo nevreme, neka pada, znala sam da će prestati do tri. U stvari, ja sam, onog dana, kada je počeo da mi ruši radost i kada mi je dao broj telefona, kupila jednu majicu koja na sebi ima crtež časovnika i na njemu kazaljke pokazuju tri i deset. Osim toga, na majici je lik devojke, tigra i ključ. Snaga, odgovor, ključ...Mogla sam da pretpostavim da na toj majici postoji neki odgovor, i tačno je tako. "

"To sam ti ja uradio. Usmerio sam te prema toj majici, ali nisi unapred ništa ukapirala."

Majda se zabacila unazad od smeha, i legla u travu, ponovo iznenađena od svog pratioca. 

"Hoćeš reći da si zaustavio kišu u tri sata?"

"Ne, pre će biti da si to ti uradila. Sedeo sam sa tobom, gledao te kako se češljaš onim tvojim češljićem što nosiš u torbici, sklapaš kišobran i krećeš odlučno. "

"Hahaha, pa morala sam se očešljati, ona oluja me je raščupala totalno. Moram priznati ona buka na ulici me uplašila, ja sam iz malog grada. Pomislih u sebi, zar je moguće da će on sada izaći, za koji minut. Samo da pređem ulicu i sačekam ispred vrata. Više me nije bilo sramota, to sam želela. Posle dvadeset dve godine, biće preda mnom. Molila sam ga za to odavno, a sve je bilo tako jednostavno. Stajala samo ispred zgrade i gledala kako ljudi izlaze, svake sekunde iščekivala njegov lik. I dalje sam bila u miru i spokoju. Malo mi je prošla kroz glavu glupost da ga neću prepoznati, što nije moglo nikako biti tačno. Izašao je i osmehnuo se, a prvo što sam prepoznala, bio je osmeh u očima, ne samo na usnama. Njemu je ipak bilo drago što sam tu. 

                    

                    Nastaviće se...

Read More

KLJUČ ( Osmi deo)

Deo osmi

Priča starija od svih religija i čovečanstva

Svi vi, i vernici i ateisti, i oni što nisu opredeljeni, svi ste čuli za poznatu priču o Postanju.

"Na početku svega, On je stvorio čoveka i ženu po svom obličju." Ako ste ikada bili malo radoznali i pitali se šta vam nudi to učenje, došli biste i na drugu stranu.

Rodite se i sve vam se nametne.

Nametnu vam religiju.

Nametnu vam šta treba a šta ne, šta valja a šta je ružno.

Odrasli vas uče šta je  "svetinja", i da  niko drugi nije u pravu. 

Tuđi bogovi ne valjaju i pripadnici drugih vera nisu potpuno normalni.

I da se ipak distancirate od pripadnika druge nacionalnosti, što je sigurno, sigurno je.

I da sve morate učiniti po protokolu.

Da je samo važna materijalna sigurnost i da imate potomstvo. Nema veze sa kime ste u braku, jer je i to samo institucija i zajednički život pun problema. 

Uče vas da verujete u Boga i da su ateisti loši bezbožnici, a u isto vreme, govore vam da ljubav ne postoji.

Jednom rečju, napravili su od vas prazninu, jer ništa drugo nisu imali ni u svom odrastanju da nauče. Programirani, uspeli su i vas da programiraju, očekujući da nastavite.

Kada se neko pobuni i okrene glavu od nametanja, za njega kreće ustaljena priča: nešto mu/joj fali, sigurno je u nekoj sekti, čita neke čudne knjige, možda se drogira, možda ima neko ludilo u glavi...

Ako čujete ovakve reči o sebi, odlično, probudili ste se i krećete bukvalno putem srca. I gledate oko sebe čemer, ustaljenost i ljude koji glume da su srećni i presrećni. Pokušavate da se izvučete odatle, kako god znate i možete.

Da se vratimo na Početak.

Mnogi su danas  čuli za "Blizanačke  duše",  samo što retko koga zanima o čemu se tu radi. Dve duše, formirane iz iste suštine, rastavljeni kako bi se ponovo sreli i uspostavili duhovnu i fizičku ljubav. "Što Bog sastavi, to niko ne rastavi." Bolje rečeno, jedna duša, pocepana na dva dela, da bi se na Zemlji rodila u ženskom i u muškom telu. Veličanstvo, koje je Otac / Majka stvorio/la.Gle čuda, Bog nije samo muško, ima dva principa u sebi: i muški i ženski. Drugačije nije mogao stvoriti po svom obličju čoveka i ženu, on je i Otac i Mati!

Ovo učenje, Majda je prihvatila oduševljeno i sa tim osećanjem u stomaku, kada znate da slušate istinu. Dve godine pre nego što se Davor vratio u njen život, potražila je pomoć od ezoteriste, kako prizvati svog blizanca, da ga sretne i prepozna. Dobila je od njega tekst koji opisuje meditaciju. To je jedina meditacija koju je mogla da izvede.

Takođe je napisala stihove o  želji da ga pronadje.

Zajedno, od prvog dana. Od Postanja. Ti si Ja. Ja sam Ti.

Iz iste suštine stvoreni. Razdvojeni, da bi se ponovo spojili.

Iz života u život, od veka do veka, hiljadama godina ... Tražimo jedno drugo.

Vraćam se na početak. Očekujem tvoj lik u ogledalu.

I tražim ključ da ti to kažem.

Neću tražiti ništa osim ključa koji će otvoriti vrata. Da se Univerzum raduje našem povratku.

Ponovo jedno.

U to vreme nije imala dovoljno znanja šta se može desiti ako sretne svog blizanca. Još nije pronašla nikakav tekst da bi saznala koliko bola može izazvati. 

Vremenom je shvatila da ova ljubav nije slična nijednom drugom osećanju.

Da je to apsolutno i bezuslovno, da se pretvara u biće koje može da pruži toliko ljubavi drugom, a da i ne razmišlja hoće li biti uzvraćeno.

Po prvi put osećala je pravu sebe i da je energija u ljudskom telu od ključne važnosti, jer je izvor emocije.

Želela je da umre, po prvi put je dotle stigla. Ali svaka patnja dovela bi je do nekog novog saznanja o svojoj unutrašnjosti.

Izvor svega, cela drama u njoj, stvorena je iz osećaja da je ostavila jak utisak na njega. I da je on sebe predstavio kao dva u jednom, jer je svaki put pobegao. 

Tražila je put do njega i tako  je došla do sebe. Shvatila  je da je njen blizanac, ali nije mogla shvatiti zašto sve ide nizbrdo. Verovala je da je imao takvo loše iskustvo sa ženama da je odbijao da poveruje u samo postojanje jedne koja ga voli i traži. 

I svemu se narugala. Prestala je da ga juri. Više nije bilo nikakvih poruka a ni pitanja:  "Hoćeš da se vidimo?" Očigledno je to pitanje njega toliko uznemiravalo, da više nije ni pokušavala da shvati šta mu je. Kao da je imao neki strah od nje... više nije važno. 

Rešila je da ode sama. 

"Radovao sam se tvojoj odluci."- oglasio se anđeo dok je  devojka izlazila iz vode, i opet mokra sela na travu.

"Onda se sećaš mojih muka. Upisala sam odmor i rezervisala smeštaj, a  noćima sam se budila, sva u bunilu. Pitala sam se, da li sam  normalna jer ne cenim sebe, gde ću, da li znaš šta radim. .. Šta ako odbije da me vidi, šta ako dođem kući poražena? A što ga ne bih videla, šta je i ko je on, da ne mogu doći do njega? Što ja nemam pravo da ga vidim? Napunila sam trideset i devet godina a volela ga kao kada sam imala trinaest. Imam pravo da ga vidim, čak i ako mi ne dozvoljava. 

Moj unutrašnji glas mi je rekao da je sve u redu, imala sam potpuni mir u stomaku.

Svake noći sanjala sam da plačem, očekivala sam radost.

I tako podeljena, na  verovanjima i neugodnostima, umirila sam se tek onog jutra kada sam ustala da se oblačim. Gledala sam svoju  putnu torbu i osetila mir. Znala sam, sutra ili prekosutra, moram ga videti.

Lepo  je kada vas unutrašnji mir  vodi, sve se pretvara u radost.

Ja, koja sam oduvek lošije podnosila putovanja, hitro sam odjurila  do stanice i autobusa, kao da ću poleteti. Pokušala sam da ga zamislim pred sobom, nije mi više uspevalo. Sad sam sebi bila najvažnija. Ništa me neće sprečiti da ga vidim, čak ni on. A kad ste spremni i verujete da ste u pravu, onda vam Univerzum pomaže i šalje poruke.

Bila sam iznenadjena kada sam stigla tamo, posle gotovo pet sati putovanja. Toplo majsko popodne, ošamućena od vožnje  ili višom silom, ne znam tačno, ali osetila sam se beskrajno lepo, kao da sam došla kući. Mir i spokoj. Bila sam oduševljena smeštajem  i gradom, ljudi su mi odgovarali. Presvukla sam se i izašla napolje, osećala  slobodu, čula sam svoje misli mnogo bistrije, kada sam bila daleko od svakodnevnice i blizu njemu.

Te noći skoro nisam uspela da zaspim. Jutro je bilo toplo, otišla sam na doručak i razmišljala, ali sa malo panike. Ipak, priznajem, kada sam se probudila i pogledala kroz prozor, potvrdila sam: "Danas ću ga videti." A onda se ego  počeo buditi, bilo je  malo negativnosti  za njega, da se hrani i preživi. Bila sam umorna  od pitanja. Do podneva, dok mu nisam čula glas. Zahvaljujući aplikaciji preko telefona, mogu da slušam  radio preko interneta. Progovorio je i to je za mene bio alarm!  Pogledala sam sebe u ogledalu i govorila uznemirenoj da se smiri. Imam dva sata, samo je četiri kilometra daleko. U blizini su taksisti, nema potrebe za  panikom. Onda mi kroz misli proleti pitanje , šta ako zakasnim, ako izađe ranije?  

Mislim da sam se spremila za desetak minuta i istrčala napolje. Nisam znala šta da mu poklonim, pa sam ponela od kuće moje objavljenje romane. Ne mora da čita, nosim svoje najveće dragocenosti koje trenutno imam, deo sebe njemu na poklon. 

Sada se dešavalo oslobođenje kojem se nisam nadala. U momentu kada sam izašla napolje, više nije postojao strah, trema, sumnja, bilo kakvo pitanje. Jedino što sam znala da idem da ga vidim, i smešila sam se niz ulicu, vetrić je duvao, a ja sam imala osećaj da lebdim. Radost i mir. Bez treme i ubrzanog lupanja srca. 

                      Nastaviće se...

Read More

KLJUČ (Sedmi deo)

Deo sedmi

Nije potrebno samo proučavati i čitati o ljudskoj svesti i podsvesti. Bitno je saznati suštinu i oko čega se sve vrti. Ako  želiš nešto  razmišljaš kako to nemaš, privlačiš nemanje! Zastrašujuća i jednostavna istina. 

Svrha postojanja živih bića na Zemlji, jeste prizivanje  svega svojim mislima. Magnetični smo, hteli ili ne, i samo neprestanom rotacijom misli, sa loših na dobre, možemo izbeći negativna iskustva. Moglo bi se reći da je život na ovoj planeti igra na koju smo se pripremili dok smo još bili samo nefizička bića. "Spustili" smo se dole, da bi stvarali i doživljavali fizička iskustva kakva želimo, ali mnogo toga je krenulo naopako, zbog naše slobode. Stvoreni smo da biramo kakvi ćemo biti i tako smo zaboravili svoju pravu prirodu i cilj rođenja u fizičkom telu. 

Svoje viđenje svega toga, Majda je opisala na sledeći način.

Pod velikim utiskom knjige "Traži i dobićeš", nisam znala da je njihova druga, manje obimna knjiga, još jasnija i bolja. "Zakon privlačenja" je bukvalno traženi ključ za sve, apsolutno odgovor na sva moguća pitanja. 

Istina je zastrašujuća i jednostavna. Maštovito ću opisati svojim rečima, kakav sam zaključak donela nakon pročitane dragocenosti.

Na početku stvaranja Svemira, stvorena su mnoga duhovna bića, mnogi svetovi...Jedan deo takvih bića, stvoren je od Vrhovnog uma, sa darom ili zadatkom da budu tvorci, kreativci, ali slobodni. Mogu da izbiraju hoće li biti dobri ili loši, i to kroz svoje živote na planeti koja je za njih stvorena. Tako je nastao čovek. Namera tih bića da prožive drame na Zemlji, da se igraju, stvaraju, vraćaju se "kući" i ponovo rađaju u telu. Ono Vrhovno biće, koje ih je stvorilo, ostavilo im je neraskidiv deo sebe, magnetizam, da im se apsolutno događa sve čemu pridaju pažnju emocijama. A upravo je to bio povod njihovog fizičkog rađanja. Da se na prelepoj Zemlji igraju i stvaraju. A pošto protiv svoje prirode nisu mogli, stvaranje ćovečanstva je krenulo više po zlu, jer je u fizičkom telu lakše osetiti patnju nego radost. Stvorene su religije i nauke koje su sve učinile da se zaboravi priroda živih bića i namera stvaranja.

Počelo je sve da se događa po automatizmu, kako su objasnili nefizička bića Abraham.

Automatizam

To se može objasniti ukratko i komično. Stvoreni smo i ostavljeni sa moćnim i glupim slugom. On je neko jezgro moći i beskonačne energije, i bukvalno je zalepljen za nas, vučemo ga kao životinja svoj rep. Glup je zato što ne zna šta je dobro a šta loše i ne prepoznaje reč "NE".  Kod njega nema negiranja, samo potvrda. Sve čemu mi pridajemo pažnju, on oseti i automatski smatra da je to naša zapovest. I to nam šalje. I taj glupi, moćni sluga, poklon je od Vrhovnog da nas vodi dok smo na Zemlji, i sami da se nosimo sa njim kako znamo. U tome, što on ne zna za  negiranje, odgovor je zašto nam se dešavaju neželjeni situacije. Ako nešto ne želiš ili se toga plašiš, moraš te misli ignorisati, svako osećanje vezano za loše moraš rotirati na ono što je lepo, inače, sluga oseti čemu si poklonio pažnju i šalje ti. Čitaš loše vesti, o bolestima, ratovima, raznim tegobama i kažeš: "Neću to da mi se desi, baš sam se uplašio/la, ovo bi moglo i meni da se dogodi.." Ako ove misli pretvoriš u emocije i osetiš strah, tvoj moćni sluga poslaće ti ono što osećaš. Ne zanima ga ni želja, ni tuga, suze, pravda i nepravda. On je tu da ti manifestuje što si osetio. Jedini spas je poznavanje ovog zakona i neprestana rotacija, poklanjanje pažnje samo onome od čega se osećamo dobro. Ne odupirati se neželjenom  jer ga tako privlačiš.

Najveća kontraverza svemu, jeste to, da su svi ratovi, nesreće, bolesti, apsolutno sve nepravde, privučene od strane žrtve. Nikome se ništa nije desilo a da to nije privukao, automatizovano, nesvesno. Ljudi se pitaju zašto je Bog dopustio nepravde i zla na Zemlji. A šta ako je sve ovo što se dešava, iz onog drugog, nefizičkog sveta, samo jedna igra, koju oni gledaju drugim očima? "Ništa ne mora da bude loše" - ako je ovo njihova poruka, onda je jasno zašto je Isus govorio da donosi radosne vesti. Učio je ljude ko su i šta mogu. Da svako može imati svoje iskustvo kakvo želi i da mu to ne može neko drugi ugroziti. 

Što se tiče pomoći i saosećanja, i tu je odgovor od Abrahama potpuno drugačiji od očekivanog. Ako je neko nesrećan i želimo da mu pomognemo, pre svega moramo znati da je to njegovo iskustvo i da ga je privukao. Samo će biti gore ako se saosećamo sa tom osobom jer će se patnja samo povećati i privlačiti nova, negativna iskustva. Potrebno je da prijatelja zamišljamo vedrog i veselog, da ga uzdižemo svojim mislima i lepim rečima, da utičemo na njega da manifestuje sebi bolje iskustvo. 

Sve je drugačije.

Istina je mnogo jednostavnija.

Ljudi su stvorili dramu u drami, sve na Zemlji je ljudska izmišljotina i kreacija.

Na Zemlji smo jedina svetinja mi, a zaboravili smo to zbog prejakog stapanja sa fizičkim telom. 

Ako se moliš nekome u suzama, dobićeš još više suza, jer si sam sa svojim darom. Onaj "Glupi i moćni" na sve će potvrdno klimnuti glavom.  

Kada nam se desi nešto za šta smatramo da smo predosetili, nismo vidoviti, samo smo to osetili kao da se već dogodilo, pa nam  je i ispunjeno. 

Veličanstveno i poražavajuće.

"Bravo, odličan tekst! "- uzviknuo je anđeo radosno, dok je Majda gledala u beli ekran i čitala svoje ispisane reči, pre nekoliko meseci. Ekran se ponovo zabeleo i ona oseti ponos i samopouzdanje.
"Koliko je čovečanstvo propatilo zbog neznanja, zbog skrivene istine.Da su Hrišćani razumeli šta znači poruka "Božije carstvo je u vama", umesto što slepo poštuju običaje i kojekakve cermonije, bezbroj praznika..."
"Nije tvoje da se zamaraš time. Hajmo na još lepše mesto, zaslužila si. I da se prisetimo kako si uspela da stigneš do njega!"
Ponovo su leteli, više se nije plašila visine  i jedva je čekala da vidi još jedan poklon.Svežina vazduha ponovo je pročistila sva sećanja koja su izazivala loše emocije, i ona oseti radost u srcu, onu koja je izazvana sadašnjim trenutkom i saznanjem koliko vredi kada je doživela ovakvo iskustvo. 
Sleteli su nedaleko od jedne planine, ispod koje se nalazio mali vodopad, mnogo šumskog cveća, raznobojnog...Duvao je topao vetrić, sve je mirisalo na proleće, sve i jeste bilo proleće.
Sve je bila ljubav u više boja.
Anđeo je dopustio devojci da se divi i odmori od priče. Šetala je  i milovala sve ispred sebe, i cveće i travu, dodirivala tlo.  Ponovo je ušla u vodu, ispod vodopada. Svežina svetinje  sručila se na teme i slivala se niz telo, dok je osećala zahvalnost i lepotu postojanja. 
Kao i mnogo puta kada je osećala da je nešto vodi, bez obzira u kakvoj situaciji se nalazila.
Kao kada je ponovo zavolela maj i miris cveta na drvetu...
                 Nastaviće se...

Read More

KLJUČ (Šesti deo)

Deo šesti

"Tako ti je počelo, u stvari, nastavilo se. Oko mene se stvorio krug, obruč, sve me je upućivalo njemu. Znak za znakom, gde god sam se okrenula videla sam i čula ono što je vezano za njegov grad, za ljubav, za iznenađenje, za borbu, za duhovni rast, za hrabrost, za podršku Univerzuma. Nečija nevidljiva ruka gurala me je njemu, da krenem tim putem, ma koliko bolelo. Otvorilo mi se ono unutrašnje oko, a kada ti se desi, više nisi isti. Samo se drugima čini da ti se ništa ne dešava i da ti život stoji, a ti se pomeraš onom skalom, uzvodno, inače, ako odustaneš, padaš zanavek u provaliju. Shvatila sam poruku, da ne smem nazad!"

"Moja Majda, ja sam ti poslao skalu i svaki Znak. Morao sam da te ohrabrim, samo to mi je dozvoljeno. Samo toliko."

"Znam, jasno mi je. Od samog početka osećala sam da me neko prati i podržava, ali da je sve na meni. Nastavila sam da slušam najdraži glas, sada stariji za dvadeset dve godine, ali ja sam ga poznala. Ostalo je nešto mladalačko u tom tonu, nešto slatko što se ne može objasniti. Glas dečaka u odraslom čoveku. Shvatila sam da je veoma ozbiljan, bavio se raznim temama, naročito spoljnom politikom."

"A ono važnije?"- upita je anđeo uz osmeh.

" Misliš na svetsko čudo koje su ljudi izmislili, na društvenu mrežu? Razmišljala sam da li uopšte da ukucam njegovo ime. Preplavio me stid...Šta kog vraga tražim? Koga?  I onda prvo potražim tu osobu na Google. Iskočili su naslovi, njegov rad, diskusije, forumi..."

"Slike."

"Da, prvi put sam ga videla nakon više od dve decenije. Sklopila sam oči, iskreno sam se uplašila da neću preživeti taj trenutak, ili ću izludeti. "

"Pridržavao sam ti stolicu, da ne padneš." - potvrdi anđeo svoju istinu i pruži Majdi struk ruže. 
"Miriše na ljubav, jel da ?"
"Anđele, mi dole za ovakvo ponašanje kažemo da nas neko zeza." - rekla je u šali i prinela ružu obrazu i nozdrvama. Nikada nije osetila lepši miris. 
"Samo ti i dalje šaljem poruke da ništa loše nisi osetila i uradila.Gledala si u fotografije kao u najveće svetsko čudo, nisi znala koliko ti je pogled veličanstven. Hoćeš da vidiš?"
"Ne! Ne pali to ponovo. Oduševila sam se. On je uvek bio i ostao obožavani lik iz mašte, samo sam njega u svima tražila. Možda toga nisam ni bila uvek svesna. Sve dok nisam videla kakav je danas, pravi moj lik, moj voljeni lik! Kome to da objasnim?"
"I ne možeš nikome, niti je bitno. Nije u pitanju lik, već njegova duša, ti voliš njegovu dušu i zato ti njegov lik nije nešto obično. Njegovo lice za tebe je nešto neobično, najčudnije i nešto što..."
"Što me plaši! Plašim se da ga gledam, koliko u njemu nešto vidim! Saznala sam šta je, malo kasnije mi palo na pamet. Pre svega su došle nevolje...Pronašla sam ga na Fejsbuku, i naravno, nije me se odmah setio, ili je slagao. Još ne znam. Nekoliko meseci je prošlo, stigao je i kraj godine, a ja sam ćutala i ćutala, tiho ga obožavala i nisam smela da mu se javim. Bila sam zadovoljna i samom činjenicom da se vratio, da je pametan i uspešan, da i dalje nosi u sebi ono moje nešto...Samo moje, što samo ja mogu videti. Krenula je navala potisnutih emocija, gledala sam njegove fotografije i nekontrolisano plakala, oživela je i ljubav i tuga onog proleća, oživelo je sve u meni, da sam se pitala, gde sam to bila do sada..."
"Gledao sam te kako ljubiš njegov lik na slikama. I došao je kraj godine. "
"I početak drame. Čekala sam pet minuta posle ponoći, prvog januara, 2015. da pošaljem čestitku za Novu godinu, i bolje da nisam! Nije mi uzvratio, i tako je godina počela u suzama. Očekivala sam ujutru ili tokom dana, ali ništa. Držala sam telefon u rukama, sedela kraj laptopa, ali nije ga zanimalo. I tako je počela tiha patnja. Kada nastanu očekivanja, kreće i muka. Ali te u isto vreme, sve to natera da se pokreneš. Početkom marta, ono sunce i najava proleća, dadoše mi snagu da odlučim. Pitaću ga da se vidimo, ma šta god odgovorio. Imala sam šansu otići u njegov grad, pročitala sam na izlogu turističke agencije da se organizuje izlet. Predstaviću mu se i pitaću ga... Ukucala sam tog podneva poruku, predstavila sam se, u slučaju da me se ne seća, sa najdubljim poštovanjem, preozbiljno...Osetila sam kako mi se znoj cedi ispod pazuha, i da mi se vrat oznojio. Muka mi je bilo od sebe same. Šetala sam po sobi i gledala u napisanu poruku, ali ne i poslatu. "
"I onda si videla moju poruku upućenu tebi. Dva dana ranije, razmišljala si koju knjigu da uzmeš za čitanje, pa si je donela i bacila na sto, potpuno zaboravila i da postoji. I kada si tako šetala oko svoje neposlate poruke, pokazao sam ti da spustiš pogled na sto. Naslov knjige probudio ti je čula: Ljubavi, pronađi me.
"Bio je to jedan od najlepših iznanađenja koje si mi priredio. Toliko si me ohrabrio, da sa poruku poslala, i otišla na posao, prepuna utisaka. Znala sam da sam započela nešto i da sam pristala da imam veru. Postoje ljudi koji imaju vere ali je ne iskoriste. Vera je potencijal, ne slepo hodanje."
"Tako je. Dođi na čas. Ustani".
Ni sama nije stigla da shvati kada je krilato stvorenje obuhvatilo oko struka i podiglo u vazduh. "Šta to radiš?!"
"Malo te nagrađujem za veru u moje poruke koje si primala! Nemaju svi anđeli sreću da ih ljudi osete."
Majda se morala ponovo prepustiti, samo što je ovo putovanje bilo najlepše. Let iznad vrta čistio je njene misli od negativnosti. Anđeo je znao da loše vibracije iz bliske prošlosti ne smeju sada zasmetati. Kružili su sve dok se njen osmeh nije vratio, i dok nije osetio da je spremna na dalje sećanje. Ovaj put spustili su se pored šume, pored koje je proticala rečica. Spustili su se i seli na travu. Krila su mu bila ogromna, bela i okupana svetlo plavom bojom. Izgledao je moćno  i beskrajno jako, tajanstveno, a sedeo je pokraj nje kao da je čovek. Imao je na sebi nešto poput plavkaste haljine do zemlje, nije mu videla stopala. Gledala je u ogromne šake, slično ljudskim, samo savršeno izvajane i prefinjene, jer bio je od svetlosti i neke materije koja ne postoji u našem svetu.



Sada je bilo lakše nastaviti sa sećanjem. 
Pet dana nije bilo odgovora, što je dovelo do njenog besa i zaključka da je Davoru mrsko i kafu popiti sa njom. Ipak je vera nije napustila, u dubini stomaka imala je onaj predosećaj, posebno kada bi se setila naslova knjige koju nije slučajno donela kući.
Tako da je šestog dana, uveče, u trenutku kada nije očekivala, stigao potvrdan odgovor.
Umesto da joj kaže kako je se seća, on je iznenađen što se ona seća njega...Drugarske reči, bilo bi mu drago, samo neka se javi...
" Sećam se, telefon mi je vibrirao u ruci, stigla je poruka. Sav svet je izgledao drugačije, i ja sam sebi bila drugačija, i sve je bilo iznenađenje, i sve je bilo istinito! Odmah sam nazvala komšinicu sa kojom se družim, da joj kažem kako mi se javio! Morala sam sa nekim to da podelim, umalo da vrištim, skakala sam od sreće! Pa, on je pet dana razmišljao da li da pristane, a nije zaboravio da odgovori. "
"I onda je se desilo ono što nije smelo nikako. Odmah, u svojoj beskonačnoj radosti, posumnjala si da će ti se to stvarno desiti.Umesto da shvatiš kako ti je po tvojoj veri dato, ti si krenula stazom ljudske gluposti. Ona čuvena rečenica: "Ne može se to meni baksuzu ostvariti. Bolje da se ne radujem unapred."
"Jesam, priznajem. Ne možeš nešto graditi a misliti na rušenje. Zbog toga se taj susret desio tek posle dve godine i dva meseca." - izgovorila je i spustila šake u vodu. Rečica je žuborila, voda sveža i plava. 
"Shvatam da sam ti mnogo problema zadala. I samo ću te jedno pitati, da li je moralo ovako da bude?"
"Objasniću ti šta jeste a šta nije. I ne krivim te. Nisi odrastala u okruženju gde ljudi ne idu jednim putem. Idemo dalje..."

Nisam se prvi put naljutila, važno je da je pristao, pa pokušaću, rekla sam sebi. Javio mi je da neće te nedelje biti tu, napisala "nema veze". U stvari, imalo je veze. Nastavio se onaj plač i čežnja za njim, koji sam nasilno u sebi ugušila. I bio je to veliki početak mog buđenja i ličnog razvoja. Krenula sam sa proučavanjem Zakona privlačnosti, duhovnih blizanaca, Univerzuma, tajni neba  i zemlje. Iznedrila sam roman i na kratko sebe umirila. Kažem, na kratko, jer je želja da ga vidim, postala najjača želja, iznad svih. Živela sam i disala za taj trenutak. Samo sam zaboravila najvažnije - da volim sebe."

"Ubrzo se desila i druga šansa."

"Ne, nije to bila šansa, jer i nisam privukla susret, privukla sam iznenadnu bliskost. Kako sam slobodno maštala, bez očekivanja, da se dopisujemo, da se zbližimo na neki način, tako se i desilo. Krajem aprila, pozovem ga ponovo da se vidimo, negde na početku maja. Tada je Davor već bio neko drugi u odnosu na mene. Toliko su ga radovale moje poruke i moja naklonost, da mi je počeo pisati o svom životu, slatko, drugarski, iskreno. Mnogo puta je napisao "vidimo se, vidimo se..." Bila sam izgubljena u toj radosti, srećna, baš srećna...Osetila sam da se čudo može i meni dogoditi. U isto vreme, osetila sam da on ima unutrašnju borbu, sam protiv sebe, dok ja stradam. Sanjala sam jedne noći ogromne površine vode i znala sam...To su suze, od školskih dana isto me prati. Ako sanjam da plačem, to je u javi radost. Pripremala sam tog jutra šta ću obući, kupila sam nove patike i majicu, mada je još dosta vremena ostalo, nekih desetak dana. Stigla je poruka od njega, ne možemo se videti, putuje negde. Sećam se, stajala sam na pločniku ispred našeg tržnog centra, imala sam utisak da se i zgrada i nebo okreću u krug i da ću vrisnuti. Stegla sam usta i srce, u sekundi sam ga mrzela.

Tražio je moj broj, da se čujemo...

I šta da kažem? Jedan od najsrećnijih dana bio je i jedan od najtužnijih. Lebdim od radosti što pričam sa njim, propadam od tuge što se nećemo videti. Zvučao je isuviše iskreno, isuviše i zbunjeno, približavao mi se i bežao u isto vreme. Toliko mu je bilo stalo da se ne ljutim, a osećala sam da me laže. Dominirao je u razgovoru, ali je njegova unutrašnjost bila uplašeno dete. Odbijao je da shvati da ga neko voli. Palo je obećanje da ćemo se kad - tad videti, on će pronaći način. Nisam shvatila zašto komplikuje, nismo u ratu da bi našli način. Jedva sam se iščupala iz tuge, na poslu sam se sklanjala po ćoškovima, da plačem, jer suze nisu mogle da se zaustave. Lagala sam da mi nije ništa, kamo sreće da sam shvatila da tugom privlačimo novu tugu. I onda, podignem se iz pepela ponovo, i krenem dalje. Mojim putem do njega. Tek sam onda shvatila šta znači želja, prava želja. Zatim sam shvatila i šta znači kada te neko povredi do srži, da misliš kako nema šanse da preživiš. Na jesen, on je ponovo bio onako sladak i dobar, otvoren, ponovo smo se dogovarali. Stvarno se ne mogu više sećati poraza i svoje naivnosti. On je ponovo učinio isto što i prethodna dva puta. Pala sam u bunilo, nisam znala kako da prestanem da ga volim, šta da učinim od sebe, kuda sa sobom kada si toliko povređen da se ne možeš više nasmejati nikome i ničemu, kada se budeš sa neopisivom tegobom. Tražila sam odgovore, ovaj put ozbiljnije. Dok je on, očigledno shvatio koliko mi je patnju naneo, pa je sasvim prestao da se javlja. "

"Onda sam ja nastupio, da pomognem i spasem koliko dopuštaš. Stupila si u kontakt sa osobama koje su ti preporučile šta da čitaš i proučavaš, i tako si počela jednim delom da shvataš.

Ma šta god uradio, to je njegov problem, i on je u tvom životu ono što se zove "učitelj". Svaki put kada bi te povredio, ti si nešto novo naučila. Jednom rečju, bila si na putu do sebe same, dok si pokušala stići do njega. Samo jaki ostaju na tom putu. Upoznavanje sa istinom nije nikako lak proces. Dok si tragala za odgovorom kako ispuniti želju, ti si proučavala čitav Univerzum. A to je jedna od ključnih uloga u ovozemaljskom životu. Osetila si kako je oprostiti, jedno od najvažnijih osobina! "

" I zašto sam pala na ispitu, ponovo?! Došlo je novo proleće, nova šansa  i novo razočarenje. Novi ispit koliko mogu izdržati. Ako nas viša sila iskušava koliko možemo podneti, stvarno nije fer. Ne znam šta mu se tako teško dogodilo baš tog proleća, ali je sav bes iskalio na meni preko poruka. Uvredila sam ga, i potom sam poželela da umrem. Nisam neko ko bi skupio hrabrost i oduzeo sebi život, ali sam iskreno poželela da odem. Ovaj život naneo mi je toliko udaraca i više nije bilo mesta da shvatim.  Ne samo da je odbio sastanak sa mnom, nego je preko noći napisao da može, pa sutradan ponovo da ne zna. Molila sam se Mariji Magdaleni da mi pomogne, bila sam sigurna da me čuje, bez obzira što sam protiv takve vrste molitve, kroz patnju i suze. Sutradan, osoba koja sebe predstavlja pod imenom Marija Magdalena, potražila me je na društvenoj mreži. Prihvatila sam njeno prijateljstvo, napisala sam joj: "Ne znam ko si, ali znam da te je Ona poslala" Ispisah joj svoj problem. Slala mi je utešne reči i molila me da izdržim. Čudo.

Od tada, nastupile su Poruke od Magdalene. Verovala sam da se moje srce povezalo sa njom. Iznenada, drugarica me pozvala da idemo na more. Taj odmor me je malo izlečio. Jedini smeštaj koji sam pronašla na brzinu, nosio je ime "Ruža", a znala sam da je to bio nadimak za Magdalenu. Bila je uz mene."

"Jeste. Tvoja molitva je toliko bila moćna, da je probila dimenzije."

"A da li bih ja nju mogla ovde videti?"

"Ne, ona je na mnogo višim dimenzijama. Mi nismo tamo, ti i ja, ovo je prostor između, nebitno. Ne možeš da je vidiš jer si još uvek ljudsko, materijalno biće. I to su, ujedno, bili poslednji najteži dani. "

Majda se nasmeja i mahnu rukom.

"Zaboravio si da me je odbio još jednom. Ali ja ga tada više nisam mogla ni prezirati, ni ljutiti se. Kada me je slagao to što jeste, sasula sam tako mnogo poruka, da me je posle bilo stid. Pisala sam puna četiri sata, sve što mi je palo na pamet. Očigledno nije više imao snage da se raspravlja sa mnom. Bila sam isuviše iskrena, isuviše u pravu. Tražila sam jedan dan, a šta se njemu u duši desilo zbog toga, to samo on zna. Njegova uznemirenost oduzimala mi je pamet, ali sam iznova učila i vraćala se sebi. Posle tih poruka  ja sam se osećala poprilično rasterećeno, ispraznila sam se."

"I vi opet obnovite kontakt, kao da nikakve svađe nije bilo. Malo po malo, ponovo si ga nešto zapitkivala i on više nije ćutao od tebe. "- reče anđeo i oči mu bljesnuše. 

"Bila si, konačno blizu Ključa. Ti si tražila Ključ, sve vreme. Zašto se sve dešava tako i tako, šta mora a šta ne mora. Na red je došao "Abraham". Znala si čuvenu rečenicu: Učitelj dolazi kada je učenik spreman."

Majda se razvedri i lagano se primače svom prijatelju. Prešli su mučan period i ono što je nju još uvek dovodilo do velike radoznalosti jeste planetarni fenomen "Abrahamova učenja". Saznala je za knjige bračnog para Ester i Džeri Hiks. Jedna od njih je nosila snažnu poruku, kako da ostvarimo svoje želje. Nisu u pitanju afirmacije, nisu u pitanju nikakve komplikovane tvrdnje, već samo jednostavna i "zastrašujuća istina". Nema potrebe da se na silu smejemo i da teramo sebe na tu pozitivu, reč je o rotaciji misli. Sve je misao propraćena emocijom, ništa nam se ne događa a da nismo privukli! 

    Nastaviće se...

Read More

KLJUČ (Peti deo)

Deo peti

"Anđele, nemoj mi samo govoriti šta je ljubav. To je božansko osećanje u ljudskom biću, nije to tako lako podneti, a ne može se izbeći. Pretežak je to teret. Obuzme te pa misliš da si poludeo, nisi više svoj i hoćeš da se vratiš sebi. Tako je moja mladost pokušala da vrati mene sebi samoj, ostavila sam tu priču i potisnula, kao pubertetsku furku. Nisu nas u školi naučili da se potisnute emocije osvete bilo kad u životu. 

Tačno je da mi je njegovo ime često izlazilo pred oči, bljesne kao munja i zaboli. 

Tačno je da sam vrlo često rekla sebi : kada bih upoznala nekog poput Davora, zaljubila bih se u njega. To je moj tip muškarca. Živeo je u meni, stanovao, a da nisam bila ni svesna. 

Završila sam školu, počela raditi i zarađivati, od jedne do druge firme, od muke do muke, od patnje do patnje. Sestre se udale i usrećile roditelje, ja nikako nisam uspela ni u jednom životnom polju. Zaljubljivala sam se ludački, sve sami promašaji, kratke i nikakve veze, dok nisam shvatila da sam dovoljna sama sebi. Bilo mi je teško što se ne bavim nečim što će me ispuniti, ako već moram preživljavati od rada kod srpskih privrednika. 

Ne znam kako je vreme prolazilo, nekih godina se i ne sećam. Jednostavno su letele, da, godine su dobile krila! I ja sam se počela osećati mlađom tek negde posle tridesete. U dvadesetim, za svaki rođendan, ubeđivali su me da sam stara, a tek za trideset peti osećala sam se mlado. Mislim da mi je život krenuo baš tada. Kada sam rešila da glasno kažem šta hoću a šta neću.Doselila sam se u ovu kuću, ljudi su tražili samo da neko živi u njoj i da je održava. Konačno sama i slobodna da učim."

Sada je anđeo gledao svoju Majdu ponosno. 

"I postala si pisac. Prvo si privukla svojom željom sve ono što te interesuje, pa si čitala i čitala, dok nisi krenula da istražuješ za svoje pisanje. Pojavio se i internet, svet se promenio. Došla si u kontakt sa sebi sličnima. Našla si izdavačku kuću koja je tvoje rukopise prihvatila i objavila...Tvoje interesovanje za misterije, za tajne života, neba i zemlje...sve je toliko bilo jako da te je dovelo i do teme o blizanačkim dušama. Dobila si od jednog prijatelja uput za meditaciju, kako da privučeš svog blizanca, jer si ga neopisivo želela. "

"Jeste, i tek kasnije shvatila da može i to biti deo moje sudbine."

"Šta je sudbina?"

"To ja tebe treba da pitam. Ako me iskušavaš, znaj da ću ti reći kako to još uvek nisam razumela. To su valjda one stvari koje smo odredili sebi pre rođenja, da ih moramo ispuniti, a kada je krenulo teško, onda smo proklinjali sudbinu..."

"Dobro, kasnije ćemo o tome. Otišli smo malo dalje nego što sam planirao, kada je reč o tvom životu pre njegovog povratka. Da krenemo na tu 2014. godinu."

Majda se stresla od jeze. Sada je više nego ikada bila svesna o kome i o čemu govori. Poželela je da ustane i malo prošeta, što je anđeo vrlo dobro osetio. 

"Hajmo, ne moramo da sedimo ovde sve vreme."

" Ti znaš da se meni ustaje?"

" Suvišno pitanje. Krenimo."

Ustala je još uvek mokra, ali je ponovo čekalo iznenađenje. Umesto nepregledne zelene poljane, pred njima se nalazio ogroman vrt, prepun cveća, naročito ruža. Devojka je vrisnula od šoka i brzo koračala po  toj lepoti, od jednog do drugog žbuna i cveta, mirisala je i milovala biljke. Njen anđeo je sve učinio da se ona ponovo oseća ushićeno i da na kratko zaboravi tegobe iz prošlosti. Mogla je zaboraviti tegobu, ljubav ne. Milovala je i mirisala jednu crvenu ružu, govoreći: Ovakvu smo imali na salašu. Često bih brisala suze njenim laticama i šaputala joj: "Ružo moja, gde je on sada?"

Anđeo samo što nije pustio ljudsku suzu. "Sećam se, odlično. Vi, ljudi, toliko nas inficirate patnjom, da i mi sami zaplačemo, i samim tim dovedemo sebe u opasnost da nam oslabe moći."

"Izvini, nije mi bila namera. Eto, ono čega ćemo se sada setiti, radosno je i smešno.Sećaš se kako mi se vratio u život?"

Anđeo dodirnu ružu i ona zamirisa još jače. Majdin pogled još lepše zablista.

"Ovako si sijala tog dana, toga se ja sećam. Nisi videla svoj pogled, ogledalo duše. Hoćeš da se vratimo i pustimo film?"

"Može, odmorila sam se malo. A da li bi moglo ovde?"

"Sve može. Okreni se i sedi."

Iza nje je već bila ona ista klupa i beli ekran. On je unapred znao šta će biti potrebno i mislima premestio stvari u vrt. 

"Neverovatan si!"

"Lakše će ti biti uz miris ruže, znam ja tebe odlično. "

Mahnuo je rukom i na ekranu ponovo se pojavio film iz Majdinog života. Ovaj put imala je trideset šest godina. Bilo je podne, spremala se za odlazak u drugu smenu, radila je u maloprodaji. Skoro uvek je u sobi televizor bio uključen, jer je bila sama u kući, pa joj je to razbijalo tišinu. Ovaj put je upalila radio, jer je toplo februarsko podne obećavalo skori dolazak proleća, popravilo se raspoloženje. I kao slučajno, sve stanice sa muzikom koja joj odgovara, "šuštale su", samo je jedna mogla da se sluša. Ona je pusti, samo dok se obuče i ne izađe iz kuće. 

Potom se desio "udar groma", ono što ljudi nazivaju sudbinom. 

Otvorila su se vrata koja je priželjkivala sve ove godine a stidela ih se.

Kao sudar vremena, kao juče i danas kada su sada i jedno...

Kao najlepše i najveće iznenađenje.

Muški glas je odjavio radio emisiju, poželeo slušaocima lep dan. Nije rekao svoje ime.

"Davor!" - uzviknula je u sebi jer je bez svog glasa ostala. Mešavina radosti i šoka, neverica, uzbuđenje, sve se pomešalo u sekundama kada nije znala gde se nalazi. 

Nije znala kako da se ponaša sama pred sobom, kako da reaguje, šta da misli...

Kao kada ti se vraća život koji si potisnula, sveti ti se emocija koje si htela da se odrekneš, dete od kojeg si okrenula glavu jer osećaš stid.

Vratila se mala Majda, zajedno sa njim. Dobro je znala da je to njegov glas, slušala ga je na onoj kaseti danima, to je njen omiljeni zvuk u životu, nije ga nikada zaboravila. Preko radio stanice emitovane su reklame, taj zvuk je dopirao iz Bosne. Sumnje nije bilo.

"On se vratio!"

"Jeste on, nije on..." Tako je provela dan u pitanju, a nije imala razlog za to. 

Kada je ušla u market gde je radila, desio se prvi  znak Univerzuma. Neko je doneo novi CD i baš se vrtela pesma koju je on voleo...Imala je osećaj da se vrti ceo svet i ona naglavačke. Ta pesma je nju podsećala na njega sve ove godine...

"Zašto mi se vraća u život?! Šta je ovo?!"

Osećala se zbunjeno i postiđeno. Toliko suza zbog dečka koji je za nju ipak stranac. Sada je u zrelom dobu. I što sada tako, šta joj ovo treba?

Teodora je već odavno živela u Crnoj Gori, nisu se videle nekoliko godina, sve manje su se čule. Ipak je imala njen broj u telefonu. Poslala je poruku, ali da zvuči šaljivo.

"Gde si, kako je? Zamisli, čula sam danas preko radija muški glas, kao da je tvoj rođak. Setila sam se kako sam smešna bila i snimala ga na kasetu. Evo, sedim na pauzi za ručak, pa se setih našeg detinjstva."

Poruka je odmah stigla.

"Hahahaha, ludo jedna! Davor se vratio, ima šest godina. Ispočetka je radio za štampane medije, sada je prešao na radio! To je on!"

Ovaj put, mobilni telefon je pao u krilo, a zbunjenost preplavila sve misli.

"Svašta..."- izustila je Majda i ponovo pročitala poruku. "Ovo nije normalno. Ma,sramota me što uopšte pitam za njega. Bila sam opsednuta, to je prošlost, nisam više dete."

Vratila se svojim obavezama dok je devojčica iz nje htela napolje i probijala je ljušturu oklopa koji je ego ispleo. 

Kao pauk mrežu koju moramo kad tad uništiti. Jednim pokretom šake nestane paučine i ukaže se čista površina.

Kao kada se priroda probudi u proleće, kao kada nas dete povede za ruku, da nam pokaže put srca...

            Nastaviće se...

        

Read More

KLJUČ ( Četvrti deo)

Znala je podsvest, nije znao ego. Taj površni delić ljudskog bića koji je samo vezan za materiju. Šta je to kada se smeješ zbog susreta sa nekim, kada dobiješ snagu pri samoj pomisli na njega. Kada se vratiš svojoj pravoj prirodi, jer zato i postojiš. Da voliš i ljubavlju stvaraš. 

Kupila mu je poklon za rođendan, tog avgustovskog dana, i ako se on njenog nije ni setio. To je nije vređalo, imao je on pametnija posla od nečije naklonosti pubertetske. 

Kako je njena najbolja drugarica, Teodora, odlično shvatala da Majda gaji nežna osećanja, pozvala je da dođe povodom rođendana. 

" Hej, obeležićemo Davoru rođendan, hajde dođi. Mama i tata hoće da ga iznenade, on to i ne voli. "

" A šta ću mu ja?" - pitala je stidno, jer mu stvarno nije značilo njeno prisustvo.

" Zovem te jer si moja drugarica. Neće biti niko drugi. On je daleko od kuće i mi hoćemo da mu nadoknadimo sve što mu nedostaje."

" A šta da mu kupim?"

"Bilo šta. Nije bitno, ne moraš ništa."

Dok se su se znojili dlanovi i telefonska slušalica padala na krilo, Majdi se pomešala radost sa strahom. Šta ona da kupi momku koji puni dvadeset jednu godinu?  

Slagala je roditelje da ide do biblioteke u grad, i po najvećoj vrućini otišla u knjižaru da kupi prvo što joj pada na pamet. 

" Biće novinar, kupiću mu rokovnik i olovku. To je najozbiljnije od svega..."

Gledajući u ekran svoje prošlosti, Majda je neprestano i plakala i smejala se, čak je prislanjala dlanove na srce, da ne bi iskočilo. 

"Anđele, koliko je ovo lepo od tebe? Nisam se nadala da ću isplakati jezero suza. Moramo li ovako?"
I on je iskazivao pomešana osećanja. Mogla se tuga i u njegovom pogledu prepoznati.

"Bio sam sa tobom i sa tvojim osećanjima, sve vreme, svake sekunde. Osećao sam tvoje emocije, radovao se i patio sa tobom. Možda nije moralo ovako, ali ovo je moj način. Da dođemo do srži svega. Evo nas na rođendanu, zar nije bilo prelepo? Oduševila si ga poklonom, snažno ti je stegao ruku i zahvaljivao se kao da si njemu ravna. "

"Da, dok sam crvenela i umirala od treme. Sećam se, jela sam tortu, a svaki zalogaj mi je zastajao u grlu. Ipak, tog dana, on je pričao sa mnom više nego ikada za tu godinu svog boravka kod Teodore. Osećala sam se sva bitna!"

Zasmejali su se oboje, gledajući kako devojčica gleda u dečka, kao da je božanstvo, kao da nikada ništa draže nije videla. I nije. On i jeste postao deo nje.

"Zašto se on...tako zove?" - pitala je Teodoru jednom prilikom, osećajući da je pitanje nepristojno. 

" On je iz mešovitog braka. Moja tetka je udata tamo, sećaš se da sam ti pričala? "

"A, da, zaboravila sam. A što je ovde kod tebe?"

" Želi da završi fakultet ovde. Kaže da mu je ovde lakše."

"Divno. On je meni super..."

Govorila je najlepše reči, najiskrenije...

Davor je došao iz glavnog grada Bosne i Hercegovine, da bi ga ona volela, da oseti to čudesno osećanje, koje mora da je jače i od zemlje i neba, od svega što postoji. 

Nije htela da bude dosadna, nije toliko često dolazila u njihovu kuću. Sama pomisao da on postoji i da je u blizini, ispunjavala je njen mali život. Roditelji su šaputali da je zaljubljena, a da im on i nije padao na pamet, sestre su joj prebacivale da se sigurno zaljubila jer je dobijala jedinice i dvojke iz matematike. Jednu je čak više i počupala za kosu, izbio je haos u kući...Majka se trudila da shvati šta je najmlađem detetu, što je tako odudaralo, ali je gajila i sažaljenje, pa je postajala sve nežnija prema Majdi. 

Lepa je bila ta jesen i zima. Viđala je Davora, popravila ocene u školi uz pomoć Teodore, roditelji zadovoljni, sestre ljubomorne. 

Bilo je tu i njegovih osmeha, pogleda slatkih... Samo je Teodora znala da je Majda jednom priliku snimila na kasetu Davora kako priča. Nije znao šta devojčice rade, razgovarao je na telefon, dok je ona stavila praznu kasetu u kasetofon i snimila ga.

" A onda sam ga slušala i slušala pred spavanje. Prava opsesija."

"Dok sam te ja podržavao, i patio pre tebe, jer sam znao šta se sprema." - reče anđeo i privuče Majdu u zagrljaj.

" Znao si kakvo proleće dolazi. I kakva tuga u meni će nastati. Otišao je jednog aprilskog dana da poseti roditelje i nije se više vratio. Izbegao je u inostranstvo. A meni je ostala samo kaseta i sećanje. I da slušam o  strahotama rata pune četiri godine."

" A molitve za njega? Znala si da nije u ratu, ali si se molila za njega, neprestano. I tvoj jastuk je danonoćno bio mokar. Za tvoju tugu znali smo Teodora i ja."

" I onda sam dala sebi obećanje: jednog dana ću ga naći.
Stigao je i maj, moj četrnaesti rođendan, kada mi je drugarica rekla da ne mogu da uspostave vezu sa njima. A za mene je Austrija bila kao duga planeta.
Taj rođendan bio mi je najtužniji u životu. Znaš kako proleće miriše, ne zna se šta je lepše, šta mirisnije, šta čarobnije. U meni tuga, u celom društvu žalost i propast. Smetalo  mi je što su sve vrednosti potonule, nisam uspela da se prilagodim. Bila sam povučena, nervozna, buntovna...
Počeli su da propadaju naši porodični poslovi, roditelji su prodavali deo po deo, jer su se odjednom pojavili neki novi bogataši. Kupili smo kuću i dvorište u blizini grada i otvorili poljoprivrednu apoteku. Tako smo živeli mirno i skromno, sestre i ja upisale smo srednju školu. Sa svojim ocenama mogla sam samo uskočiti tamo gde su većina drugarica otišle, u ekonomski smer, a nisam to podnosila. Sestre su upisale jedna za frizera druga medicinu. Uvek, baš uvek bile su srećnije od mene. Ipak, bili smo srećna porodica. Roditelji su više imali vremena za nas kada su bili manje zaposleni. Kroz teška vremena smo prolazili sa razumevanjem, bitno je bilo da imamo za osnovno. Devedesete su bile prestrašne godine.
Sećam se, u mom razredu , samo jedna devojka imala je malo više novca za odevanje i hranu, pa je prosto osećala neugodnost zbog toga. Jedva smo imali da kupimo pogačice za užinu, nosili smo jeftine farmerice, kopije patika, dok su deca novih bogataša menjala markiranu obuću i odeću. Srbija je bila tamnica i mi nismo znali šta će od nas da bude."
" A Teodora ti ostala na selu, pa u Beograd". - nastavi anđeo tužnu priču i mahnu rukom da se ekran zabeli. Trenutno nije bilo potrebe za filmom.
"Tako je...I to me mnogo pogodilo. Jedino što me vezivalo za moju ljubav jeste ona. Odselili su se i nas dve smo se sve manje čule. Jeste mi par puta rekla da joj se javila tetka i da je Davor tamo završio fakultet. Bilo mi je drago zbog njega. A ja, ja sam bila već starija tinejđžerka, već devojka, počela se zaljubljivati, izlaziti, upoznavati momke...
On je ostao u meni kao lepo i tužno sećanje, kao deo detinjstva. 
Kao nešto o čemu se pričati ne sme. I onu kasetu je kasetofon zgužvao...Više mu ni glas nisam čula, ali odzvanjao je u meni svaki put kada ga se setim. 
" I onda je došao taj novembarski dan."
"Jeste. Treći razred srednje škole...Razredna ulazi na čas i govori kako je prekinut rat, tamo preko Drine. Meni sedamnaest godina, i setih se prvo samo jedne osobe, ali i jednog obećanja datog sebi. I postideh se. Smešno, gde bih ga tražila i ako se vrati? Postidela sam se svoje ljubavi dok me je progonilo pitanje, gde je, šta radi, kako sada izgleda i hoće li se vratiti? "
                Nastaviće se....

           

Read More

KLJUČ ( Deo treći)

Treći deo

"Neću ti govoriti o tvom životu, već samo o onome što je presudno za tvoj smisao rođenja u trenutnom telu. Kažem, trenutnom, jer se stalno rađate iznova. Nije bitno ni šta si bila u prethodnim životima, mene sada zanima suština onoga što te muči i što te je nateralo na put srca."

Majda je znala o čemu govori, ali je rešila da ćuti i opet se prepusti. Na ekranu se pojavila slika, tj. video njenog detinjstva. Vreme kada je sve počelo a da nije bila potpuno svesna.

Imala je osećaj da će poludeti od uzbuđenja, ovo "putovanje" je izgledalo kao još veće čudo. Gledati sebe u prošlosti, najluđi je osećaj koji možeš doživeti. Luđi od svakog sna i smeliji od svake zamisli.

"Polako, čujem ti srce. Ova mala crvenokosa, u kariranim pantalonama, bila si mi najdivnije stvorenje na planeti".

"Ovde mi je dvanaest godina."

" Jeste, što bi vi ljudi rekli, devojčurak, pubertet. Sve te je nerviralo, jel da? Zato što si bila previše emotivna. Volela si više životinje nego ljude, štitila si ih i hranila, a vezivala si se za mirne ljude i snažne ljude, koji bi te podizali i hranili energijom. Bila si među malobrojnom decom koja su prosjacima dodeljivali novac i hranu, ostajala si bez užine u školi, ako bi videla gladnog beskućnika. I uvek si imala šire vidike, čitala si romane za odrasle, proučavala si religiju, ali nisi bila srećna."

Majda se jedva suzdržala da ne zaplače. Videla je cvenokosu curicu kako vredno radi na salašu, negde u Banatu gde je živela sa roditeljima i sestrama. Dve starije sestre bile su za "primer", već su od detinjstva kuvale, štrikale, bile nasmejane i poslušne, odlične učenice. Roditelji previše zaposleni, ne strogi, ali dovoljno zastarelog shvatanja, da im zapadne za oko kako je treće dete čudno. Smetale su njene knjige iz biblioteke, muzika sa njenog radija, bila je na stranom jeziku, smetalo je što su na njoj skoro uvek bile pantalone, i što je razgovarala sa pticama i mačkama. Osećala je da je njena porodica smara i njihove česte kritike oduzimale su joj energiju. Već je u šestom razredu prestajala dobijati petice, sve teže je učila, nalazila utočište na tavanu. Imala je dve dobre drugarice iz komšiluka sa kojima je išla u školu i provodila slobodno vreme. 

" I ti si uvek bio uz mene?"

" Uvek. Dok si ti čitala tekstove o anđelima čuvarima."

" Da si me tada videla, poludela bi od straha. Plašila si se vode, lifta, grmljavine, sevanja. Samo si vetar volela. Ali ja neću da pričamo više o tvom detinjstvu, već o onome što se tada desilo i zapečatilo ti se u duši."

"Znam...Hajde, pokaži mi ga. Nemam nijednu sliku kako je tada izgledao."- izgovorila je kroz suze, znajući šta se sada sprema. Razlog svega.

"Hoćeš ti malo meni da pričaš o tome?" - pitao je i dodirnuo joj mokru kosu. Osetila je kako energija struji kroz telo i uvlači se pod kožu.

" Što bih, kada već sve znaš? Pojavio se rođak moje drugarice, živeo je u komšiluku godinu dana. Stariji od mene osam godina, sladak momak, sa najvećom harizmom koju sam videla, simpatičan do beskraja i nazad, sa najslađim glasom i najlepšim očima. Stanovao je kod nje tu godinu, ponekad sam ga viđala, samo ponekad. I volela ga, šta drugo reći? Nisam bila zaljubljena, nije mi srce igralo kada ga vidim, imala sam oko trinaest. Rano je bilo da se zaljubim, ali sam osećala da ga volim neopisivo...Smatrala sam da je to nešto nenormalno, pa sam krila. Ja sam za njega bila dete, samo bi mi se ponekad osmehnuo i progovorio koju reč. Bio je pričljiv, nestašan, buntovan, ali veoma vaspitan i dobar, pažljiv. Nije mi bilo jasno zašto je samo tu godinu došao da studira u Novom Sadu. Nadala sam se da će ostati i zaposliti se tu negde. "

" I nije ti bilo jasno šta se događa sa tobom. A ti doživela pravu ljubav pre vremena. Bio je to pretežak teret za tebe."

Ona malo zaćuta, dok se lik mršavog, smeđeg momka, pojavio u ovom filmu prošlosti. Majda je sa njim i svojom drugaricom sedela u sobi, prelistavali su neke stripove, on ih je očigledno zezao, poput starijeg brata. Zaplakala je, skrenula pogled u stranu, jer snage više nije bilo. 

" Nisam znala šta je to! Bio je moje sve, najveća radost, najveća sreća, bezuslovno i bez ikakve želje, osim da ostane tu! Obožavala sam njegovo postojanje, nisam o njemu razmišljala kao o muškarcu. Dovoljno je bilo da mu čujem glas i da se istopim. Duša mi je plesala u njegovom prisustvu. Ljubav je zavladala, dominirala je u mom životu...Bio mi je svetla tačka, a ja njemu ništa, i nije mi smetalo. Svaka ćelija je pevala u meni što sam ga srela!"

Pogledala je ponovo u ekran, videla je samo sebe, devojčicu u kariranim bermudama i crvenoj majici kako radosno korača kući, nakon posete drugarici i njenom rođaku.

Ljubav je jedina istina koju je tada prihvatila.

Kao vazduh koji je morala udisati, kao voda koju mora piti.

Kao san u koji mora utonuti i jutro u kojem se mora probuditi.

                         
Nastaviće se....

Read More