Treći deo
"Neću ti govoriti o tvom životu, već samo o onome što je presudno za tvoj smisao rođenja u trenutnom telu. Kažem, trenutnom, jer se stalno rađate iznova. Nije bitno ni šta si bila u prethodnim životima, mene sada zanima suština onoga što te muči i što te je nateralo na put srca."
Majda je znala o čemu govori, ali je rešila da ćuti i opet se prepusti. Na ekranu se pojavila slika, tj. video njenog detinjstva. Vreme kada je sve počelo a da nije bila potpuno svesna.
Imala je osećaj da će poludeti od uzbuđenja, ovo "putovanje" je izgledalo kao još veće čudo. Gledati sebe u prošlosti, najluđi je osećaj koji možeš doživeti. Luđi od svakog sna i smeliji od svake zamisli.
"Polako, čujem ti srce. Ova mala crvenokosa, u kariranim pantalonama, bila si mi najdivnije stvorenje na planeti".
"Ovde mi je dvanaest godina."
" Jeste, što bi vi ljudi rekli, devojčurak, pubertet. Sve te je nerviralo, jel da? Zato što si bila previše emotivna. Volela si više životinje nego ljude, štitila si ih i hranila, a vezivala si se za mirne ljude i snažne ljude, koji bi te podizali i hranili energijom. Bila si među malobrojnom decom koja su prosjacima dodeljivali novac i hranu, ostajala si bez užine u školi, ako bi videla gladnog beskućnika. I uvek si imala šire vidike, čitala si romane za odrasle, proučavala si religiju, ali nisi bila srećna."
Majda se jedva suzdržala da ne zaplače. Videla je cvenokosu curicu kako vredno radi na salašu, negde u Banatu gde je živela sa roditeljima i sestrama. Dve starije sestre bile su za "primer", već su od detinjstva kuvale, štrikale, bile nasmejane i poslušne, odlične učenice. Roditelji previše zaposleni, ne strogi, ali dovoljno zastarelog shvatanja, da im zapadne za oko kako je treće dete čudno. Smetale su njene knjige iz biblioteke, muzika sa njenog radija, bila je na stranom jeziku, smetalo je što su na njoj skoro uvek bile pantalone, i što je razgovarala sa pticama i mačkama. Osećala je da je njena porodica smara i njihove česte kritike oduzimale su joj energiju. Već je u šestom razredu prestajala dobijati petice, sve teže je učila, nalazila utočište na tavanu. Imala je dve dobre drugarice iz komšiluka sa kojima je išla u školu i provodila slobodno vreme.
" I ti si uvek bio uz mene?"
" Uvek. Dok si ti čitala tekstove o anđelima čuvarima."
" Da si me tada videla, poludela bi od straha. Plašila si se vode, lifta, grmljavine, sevanja. Samo si vetar volela. Ali ja neću da pričamo više o tvom detinjstvu, već o onome što se tada desilo i zapečatilo ti se u duši."
"Znam...Hajde, pokaži mi ga. Nemam nijednu sliku kako je tada izgledao."- izgovorila je kroz suze, znajući šta se sada sprema. Razlog svega.
"Hoćeš ti malo meni da pričaš o tome?" - pitao je i dodirnuo joj mokru kosu. Osetila je kako energija struji kroz telo i uvlači se pod kožu.
" Što bih, kada već sve znaš? Pojavio se rođak moje drugarice, živeo je u komšiluku godinu dana. Stariji od mene osam godina, sladak momak, sa najvećom harizmom koju sam videla, simpatičan do beskraja i nazad, sa najslađim glasom i najlepšim očima. Stanovao je kod nje tu godinu, ponekad sam ga viđala, samo ponekad. I volela ga, šta drugo reći? Nisam bila zaljubljena, nije mi srce igralo kada ga vidim, imala sam oko trinaest. Rano je bilo da se zaljubim, ali sam osećala da ga volim neopisivo...Smatrala sam da je to nešto nenormalno, pa sam krila. Ja sam za njega bila dete, samo bi mi se ponekad osmehnuo i progovorio koju reč. Bio je pričljiv, nestašan, buntovan, ali veoma vaspitan i dobar, pažljiv. Nije mi bilo jasno zašto je samo tu godinu došao da studira u Novom Sadu. Nadala sam se da će ostati i zaposliti se tu negde. "
" I nije ti bilo jasno šta se događa sa tobom. A ti doživela pravu ljubav pre vremena. Bio je to pretežak teret za tebe."
Ona malo zaćuta, dok se lik mršavog, smeđeg momka, pojavio u ovom filmu prošlosti. Majda je sa njim i svojom drugaricom sedela u sobi, prelistavali su neke stripove, on ih je očigledno zezao, poput starijeg brata. Zaplakala je, skrenula pogled u stranu, jer snage više nije bilo.
" Nisam znala šta je to! Bio je moje sve, najveća radost, najveća sreća, bezuslovno i bez ikakve želje, osim da ostane tu! Obožavala sam njegovo postojanje, nisam o njemu razmišljala kao o muškarcu. Dovoljno je bilo da mu čujem glas i da se istopim. Duša mi je plesala u njegovom prisustvu. Ljubav je zavladala, dominirala je u mom životu...Bio mi je svetla tačka, a ja njemu ništa, i nije mi smetalo. Svaka ćelija je pevala u meni što sam ga srela!"
Pogledala je ponovo u ekran, videla je samo sebe, devojčicu u kariranim bermudama i crvenoj majici kako radosno korača kući, nakon posete drugarici i njenom rođaku.
Ljubav je jedina istina koju je tada prihvatila.
Kao vazduh koji je morala udisati, kao voda koju mora piti.
Kao san u koji mora utonuti i jutro u kojem se mora probuditi.
Nastaviće se....
Коментари
Постави коментар