KLJUČ (Peti deo)

Deo peti

"Anđele, nemoj mi samo govoriti šta je ljubav. To je božansko osećanje u ljudskom biću, nije to tako lako podneti, a ne može se izbeći. Pretežak je to teret. Obuzme te pa misliš da si poludeo, nisi više svoj i hoćeš da se vratiš sebi. Tako je moja mladost pokušala da vrati mene sebi samoj, ostavila sam tu priču i potisnula, kao pubertetsku furku. Nisu nas u školi naučili da se potisnute emocije osvete bilo kad u životu. 

Tačno je da mi je njegovo ime često izlazilo pred oči, bljesne kao munja i zaboli. 

Tačno je da sam vrlo često rekla sebi : kada bih upoznala nekog poput Davora, zaljubila bih se u njega. To je moj tip muškarca. Živeo je u meni, stanovao, a da nisam bila ni svesna. 

Završila sam školu, počela raditi i zarađivati, od jedne do druge firme, od muke do muke, od patnje do patnje. Sestre se udale i usrećile roditelje, ja nikako nisam uspela ni u jednom životnom polju. Zaljubljivala sam se ludački, sve sami promašaji, kratke i nikakve veze, dok nisam shvatila da sam dovoljna sama sebi. Bilo mi je teško što se ne bavim nečim što će me ispuniti, ako već moram preživljavati od rada kod srpskih privrednika. 

Ne znam kako je vreme prolazilo, nekih godina se i ne sećam. Jednostavno su letele, da, godine su dobile krila! I ja sam se počela osećati mlađom tek negde posle tridesete. U dvadesetim, za svaki rođendan, ubeđivali su me da sam stara, a tek za trideset peti osećala sam se mlado. Mislim da mi je život krenuo baš tada. Kada sam rešila da glasno kažem šta hoću a šta neću.Doselila sam se u ovu kuću, ljudi su tražili samo da neko živi u njoj i da je održava. Konačno sama i slobodna da učim."

Sada je anđeo gledao svoju Majdu ponosno. 

"I postala si pisac. Prvo si privukla svojom željom sve ono što te interesuje, pa si čitala i čitala, dok nisi krenula da istražuješ za svoje pisanje. Pojavio se i internet, svet se promenio. Došla si u kontakt sa sebi sličnima. Našla si izdavačku kuću koja je tvoje rukopise prihvatila i objavila...Tvoje interesovanje za misterije, za tajne života, neba i zemlje...sve je toliko bilo jako da te je dovelo i do teme o blizanačkim dušama. Dobila si od jednog prijatelja uput za meditaciju, kako da privučeš svog blizanca, jer si ga neopisivo želela. "

"Jeste, i tek kasnije shvatila da može i to biti deo moje sudbine."

"Šta je sudbina?"

"To ja tebe treba da pitam. Ako me iskušavaš, znaj da ću ti reći kako to još uvek nisam razumela. To su valjda one stvari koje smo odredili sebi pre rođenja, da ih moramo ispuniti, a kada je krenulo teško, onda smo proklinjali sudbinu..."

"Dobro, kasnije ćemo o tome. Otišli smo malo dalje nego što sam planirao, kada je reč o tvom životu pre njegovog povratka. Da krenemo na tu 2014. godinu."

Majda se stresla od jeze. Sada je više nego ikada bila svesna o kome i o čemu govori. Poželela je da ustane i malo prošeta, što je anđeo vrlo dobro osetio. 

"Hajmo, ne moramo da sedimo ovde sve vreme."

" Ti znaš da se meni ustaje?"

" Suvišno pitanje. Krenimo."

Ustala je još uvek mokra, ali je ponovo čekalo iznenađenje. Umesto nepregledne zelene poljane, pred njima se nalazio ogroman vrt, prepun cveća, naročito ruža. Devojka je vrisnula od šoka i brzo koračala po  toj lepoti, od jednog do drugog žbuna i cveta, mirisala je i milovala biljke. Njen anđeo je sve učinio da se ona ponovo oseća ushićeno i da na kratko zaboravi tegobe iz prošlosti. Mogla je zaboraviti tegobu, ljubav ne. Milovala je i mirisala jednu crvenu ružu, govoreći: Ovakvu smo imali na salašu. Često bih brisala suze njenim laticama i šaputala joj: "Ružo moja, gde je on sada?"

Anđeo samo što nije pustio ljudsku suzu. "Sećam se, odlično. Vi, ljudi, toliko nas inficirate patnjom, da i mi sami zaplačemo, i samim tim dovedemo sebe u opasnost da nam oslabe moći."

"Izvini, nije mi bila namera. Eto, ono čega ćemo se sada setiti, radosno je i smešno.Sećaš se kako mi se vratio u život?"

Anđeo dodirnu ružu i ona zamirisa još jače. Majdin pogled još lepše zablista.

"Ovako si sijala tog dana, toga se ja sećam. Nisi videla svoj pogled, ogledalo duše. Hoćeš da se vratimo i pustimo film?"

"Može, odmorila sam se malo. A da li bi moglo ovde?"

"Sve može. Okreni se i sedi."

Iza nje je već bila ona ista klupa i beli ekran. On je unapred znao šta će biti potrebno i mislima premestio stvari u vrt. 

"Neverovatan si!"

"Lakše će ti biti uz miris ruže, znam ja tebe odlično. "

Mahnuo je rukom i na ekranu ponovo se pojavio film iz Majdinog života. Ovaj put imala je trideset šest godina. Bilo je podne, spremala se za odlazak u drugu smenu, radila je u maloprodaji. Skoro uvek je u sobi televizor bio uključen, jer je bila sama u kući, pa joj je to razbijalo tišinu. Ovaj put je upalila radio, jer je toplo februarsko podne obećavalo skori dolazak proleća, popravilo se raspoloženje. I kao slučajno, sve stanice sa muzikom koja joj odgovara, "šuštale su", samo je jedna mogla da se sluša. Ona je pusti, samo dok se obuče i ne izađe iz kuće. 

Potom se desio "udar groma", ono što ljudi nazivaju sudbinom. 

Otvorila su se vrata koja je priželjkivala sve ove godine a stidela ih se.

Kao sudar vremena, kao juče i danas kada su sada i jedno...

Kao najlepše i najveće iznenađenje.

Muški glas je odjavio radio emisiju, poželeo slušaocima lep dan. Nije rekao svoje ime.

"Davor!" - uzviknula je u sebi jer je bez svog glasa ostala. Mešavina radosti i šoka, neverica, uzbuđenje, sve se pomešalo u sekundama kada nije znala gde se nalazi. 

Nije znala kako da se ponaša sama pred sobom, kako da reaguje, šta da misli...

Kao kada ti se vraća život koji si potisnula, sveti ti se emocija koje si htela da se odrekneš, dete od kojeg si okrenula glavu jer osećaš stid.

Vratila se mala Majda, zajedno sa njim. Dobro je znala da je to njegov glas, slušala ga je na onoj kaseti danima, to je njen omiljeni zvuk u životu, nije ga nikada zaboravila. Preko radio stanice emitovane su reklame, taj zvuk je dopirao iz Bosne. Sumnje nije bilo.

"On se vratio!"

"Jeste on, nije on..." Tako je provela dan u pitanju, a nije imala razlog za to. 

Kada je ušla u market gde je radila, desio se prvi  znak Univerzuma. Neko je doneo novi CD i baš se vrtela pesma koju je on voleo...Imala je osećaj da se vrti ceo svet i ona naglavačke. Ta pesma je nju podsećala na njega sve ove godine...

"Zašto mi se vraća u život?! Šta je ovo?!"

Osećala se zbunjeno i postiđeno. Toliko suza zbog dečka koji je za nju ipak stranac. Sada je u zrelom dobu. I što sada tako, šta joj ovo treba?

Teodora je već odavno živela u Crnoj Gori, nisu se videle nekoliko godina, sve manje su se čule. Ipak je imala njen broj u telefonu. Poslala je poruku, ali da zvuči šaljivo.

"Gde si, kako je? Zamisli, čula sam danas preko radija muški glas, kao da je tvoj rođak. Setila sam se kako sam smešna bila i snimala ga na kasetu. Evo, sedim na pauzi za ručak, pa se setih našeg detinjstva."

Poruka je odmah stigla.

"Hahahaha, ludo jedna! Davor se vratio, ima šest godina. Ispočetka je radio za štampane medije, sada je prešao na radio! To je on!"

Ovaj put, mobilni telefon je pao u krilo, a zbunjenost preplavila sve misli.

"Svašta..."- izustila je Majda i ponovo pročitala poruku. "Ovo nije normalno. Ma,sramota me što uopšte pitam za njega. Bila sam opsednuta, to je prošlost, nisam više dete."

Vratila se svojim obavezama dok je devojčica iz nje htela napolje i probijala je ljušturu oklopa koji je ego ispleo. 

Kao pauk mrežu koju moramo kad tad uništiti. Jednim pokretom šake nestane paučine i ukaže se čista površina.

Kao kada se priroda probudi u proleće, kao kada nas dete povede za ruku, da nam pokaže put srca...

            Nastaviće se...