Ogromna vrata

Šta je potrebno da se otvore ogromna vrata?

Odluči neki car, zbog nekakvog važnog položaja na dvoru, testirati svoje dvorjane. Okupi moćne i mudre ljud, i onda im reče: "Imam nedoumicu i zanima me ko mi od vas može pomoći da je rešim." 

Potom ih odvede do ogromnih vrata i reče im: "Ovo su najveća i najteža vrata u mom carstvu. Može li ih neko  od vas otvoriti?"

Najveći deo prisutnih odmah poče odmahivati glavom u neverici. Manji deo koje su dvorjani smatrali mudracima, počeše zagledati vrata izbliza, dodirivati ih i premišljati, ali na kraju svi priznaše da ih ne mogu otvoriti. Međutim, iz mase iskorači jedan dvorjanin, priđe vratima, poče ih zagledati, opipavati i gurati. Odjednom, povuče ih snažnim trzajem i vrata se otvoriše! Vrata su već bila odškrinuta i nisu bila zaključana. Za otvaranje već odškrinutih vrata bilo je potrebno samo samopouzdanje da se to uradi u prisustvu samog cara. 

Car objavi: "Ti ćeš dobiti položaj na dvoru. Nisi se oslonio samo na ono što vidiš. Usudio si se pokušati ono što se u početku činilo nemogućim. "

Tako je i sa našim životima: Mnoga su vrata već odškrinuta, ali se mi pribojavamo da ih do kraja otvorimo. 

Preuzeto sa FB stranice VIŠE od života  https://www.facebook.com/VI%C5%A0E-od-%C5%BEivota-177725675598682/?pnref=story

Read More

Želim da odem

Šta je potrebno da odem? Moć koju nemam, iznenadna sreća ili neko drugo čudo?

Nesrećna u sredini koja nije moja, neispunjena u poslu koji nije moj...Ovo nisam ja, ovde nemam na šta potrošiti  reči ni energiju, ovo nije moj život, ni moje jutro ni dan. 

Da li je potrebna samo vera kojom ću privući sve i dokazati da čuda postoje? Pobeći, nestati...Ako se već ne može od sebe i od ljubavi koja traje oduvek, bar pobeći od ove tuđe ja, koja nije moja ličnost. Ne ličim na sebe, ovo nisam ja. Ovo nije moj osmeh, ali pogled jeste. Sve što se vidi u očima, istina je. Kako da kažem svima da me ne zovu i zaborave me, jer nisam živa, samo sam senka koja glumi i laže. Ovo je samo uloga, nisam ja.

Ja ne mogu više ovako govoriti, svojim a tuđim ustima, kretati se a padati u sebi, nadati se a često ne videti nijedna vrata, ne mogu više tražiti mir...Kako pobeći, nestati, samo nestati, pronaći svoje mesto, uskladiti se sa sobom i sa drugima?

Sloboda i zadovoljstvo - ima li išta važnije za osnovu svega? Kada si zadovoljan a nikome ne polažeš račune i ne daješ nikakve odgovore? Kada imaš pored sebe neograničene a prostodušne, kada možeš razmeniti reči a da nisu iste 0ne od juče. 

Postoji li deo sveta gde ljudi vole gledati u lepotu oko sebe i diviti se jutrima, bez razloga i pitanja kakav li će dan biti? Ima li mesta za nas  ovakve, što bismo voleli saznati sve ljudske i nebeske tajne, a okrenuti lice od tabloida i tračeva? Koji bismo bili srećni i u skromnosti i u siromaštvu, samo da nam je uzvraćena ljubav, koji ne bismo uvredili nikoga a duša nam je ranjena mnogo puta?

Želim da odem.

Read More

" Posmatrač"

Postoji rasa ljudi koji moraju da posmatraju svet sa strane. Ne da kritikuju i osuđuju, već da saosećaju, zgrožavaju se ili se dive. Sve to skupa da posmatraju, kao po zadatku, ili stvarno zadatak i jeste.  Da nikada sasvim ne učestvuju u svemu što drugima znači život, i da sve vide drugačije. Kao dramu, tešku ili zbunjujuću, zanimljivu ili dosadnu. I svoju će ulogu povući iz drame, pokušavajući da se ograde od svega što je loše i da prime samo što je dobro. Sebe će spoznati i prihvatiti još u ranom detinjstvu i nikada neće pokušati da se promene i budu kao drugi. Zbog toga će često patiti  jer će ih okolina sa niže svesti vređati, ali će postajati samo jači i mudriji.    

"Posmatrač" neće nikada juriti za skupom odećom, niti će poznavati modne marke i svetske brendove. Kupovaće stvari u kojima se oseća savršeno i biraće uglavnom svetlije boje.

Nikada neće mrzeti životinje i terati ih od sebe. 

"Posmatrač" voli prirodu svom dušom, tako da tokom proleća i leta ustajaće rano da uhvati svu lepotu jutra. Njegov boravak u prirodi neće biti uz hedonizam već uz duševni mir. 

Ovakva osoba neće mahati zastavom religije u koju veruje i strogo se pridržavati pravila i učenja vere kojoj na papiru pripada, nego će tragati za istinom koja će pomoći da se penje stepenicama duhovnosti. Ljubav će biti meta na koju će fokusirati svoje misli i osećanja, i ništa bez ljubavi neće želeti da čini. 

"Posmatrać" ima razvijenu intuiciju, "glas iz stomaka" uvek će mu biti najjači oslonac. Pre svih može sagledati situacije i proceniti da li je neko loš ili dobar. Uvek će znati da li je neki potez za njega dobar ili treba da se povuče.

Ne može biti srećan ako je uslovljen i ako nešto mora da radi. Ili će brzo pokidati te lance ili će u tom ropstvu učiti i sticati mudrost i znanje koje će mu pomoći da izađe bolji.

Želje ispunjava na pošten način i ne gazi preko drugih. Ako oseti nemoć, traži podršku od više sile i dobiće je. 

Uvek je srećniji sam sa sobom nego sa okolinom koja mu ne odgovara. A prijatelje vidi u sebi sličnima i te ljude apsolutno ceni i poštuje. 

Ne može podneti haos i nered, sve je oko njega uredno i čisto, bez buke.  

Read More

Lična legenda - "Alhemičar", Paulo Koeljo

-То је књига која говори о нечему што скоро све књиге говоре – настави старац.   Говоре о неспособности људи да одаберу сопствену судбину. А на крају успева читаоца да натера да поверује у највећу лаж на свету.-

– А која је то највећа лаж на свету? – упита
изненађено младић.
– Ево овако: у одређеном тренутку нашег постојања, губимо контролу над сопственим животом и препуштамо се судбини. Ето то је та највећа лаж на свету.
– Мени се то није десило – рече младић. – Желели су да постанем свештеник, а ја сам решио да будем пастир.
– То је већ боље – рече старац. –  

- Ја сам краљ Салема - рекао је старац.
-Зашто један краљ разговара са обичним пастиром – упита младић постиђен и задивљен.
– За то има више разлога. Али, рецимо да је најважнији тај што си имао снаге да оствариш своју Личну Легенду .

Младић није знао шта је то Лична Легенда.

 – То је оно што си увек желео да чиниш. Сви људи, у раној младости, знају шта је њихова Лична Легенда. У том животном раздобљу све је јасно, све је могуће и тада се људи не боје да сањају и пожеле све што би волели да раде у животу. Међутим, што више време одмиче, нека тајанствена сила настоји да докаже да је немогуће остварити Личну Легенду. -

Младићу се учинило да старчева прича нема много смисла, али је ипак хтео да сазна какве су то „тајанствене силе“. Трговчева ћерка ће бити задивљена када јој о томе буде причао.  

– То су наизглед зле силе, али ти у ствари говоре како да оствариш своју Личну Легенду. Оне ти припремају дух и вољу, јер на овој планети постоји једна велика истина: без обзира ко си и шта радиш, када стварно нешто желиш то значи да је та жеља настала у Души Васељене. То је твоја мисија на Земљи.-

-Чак и кад само желиш да путујеш? Или да се ожениш ћерком трговца тканинама?  

Или да тражиш ризницу с благом. Душа Света храни се личном срећом људи. Или несрећом, завишћу, љубомором. Једина човекова обавеза јесте да оствари своју Личну Легенду. Све је само једно. А када желиш нешто, читава Васељена се завери да оствариш ту своју жељу. -

Read More

Simbol Marije u katedrali "Srca Isusova"

Ono što je nepotrebno navesti za ovu građevinu: nalazi se  u Sarajevu, opština Stari grad, izgrađena u periodu 1884. - 1889.  na incijativu vrhbosanskog nadbiskupa Josipa Štadlera. O njemu i o samoj katedrali može se mnogo toga naći zapisano, ali postoje detalji u njenoj unutrašnjosti koje neće primetiti svi vernici i turisti. 

Samo onaj ko je upućen u jeretičku umetnost  i simbole, može odmah videti tragove koji su namerno ostavljeni za budućnost. 

Bilo gde da odete, ako ste prihvatili onu "drugu" stranu Hrišćanstva, koja je istorijska, onda ćete uvek videti nešto o čemu ostali ne znaju ništa. Ta druga strana, koja govori o Hristu, Magdaleni i njihovoj lozi, jeste i učenje o ljubavi i jednakosti između polova koje je odbačeno od  crkvenog, a to neslaganje i danas postoji. U vremenima kada se ove istine i nisu smele iznositi u javnost, Hrišćanski jeretici tajno su ubacivali svoje poruke u katoličke i pravoslavne hramove. I to pomoću slikara i vajara koji su bili upućeni u sve tajne, čuvane kroz vekove. 

U maju 2017. godine,  imala sam sreću da prvi put uđem u katedralu "Srca Isusova", i  da uslikam sve ono što mi je zanimljivo. 
Kada je u pitanju ovo naše vreme, o Magdaleni se piše i priča najviše od 2005. kada je objavljena knjiga "Da Vinčijev kod". Tada smo  prvi put videli ono, u šta smo i ranije gledali, ali smo bili slepi pored očiju. Na remek delu "Tajna večera" jasno se vidi žena koja sedi među apostolima. Leonardo da Vinči je godine proveo u porodici Mediči, u vreme kada je Lorenco okupljao velike umetnike i genijalce, stvarajući sa njima renesansu. A renesansa je stvorena iz potrebe da se kroz umetnost sačuva istina, i to tamo gde je odbačena, u hramovaima širom sveta. ( U romanu "Princ pesnika" možete pročitati da je ta familija bila jedan od najvećih čuvara tajni Nazarena - ranih Hrišćana).  Tako da Mariju možete naći na mnogim freskama, i u katoličkim i pravoslavnim crkvama, samo ako malo više obratite pažnju. Leonardo nije jedini koji je u svom delu ostavio sećanje na ovu ženu. 

    

Ovo delo govori i više od "Tajne večere". Dok je Leonardo prikazao dvoje koji su kao odraz u ogledalu jedno drugome, ovde je bukvalno zagrljaj čoveka i žene, i to zagrljaj pun ljubavi i topline. Ovaj lik u Hristovom naručju nema nijednu mušku crtu lica, jasno je da se radi o ženi koja ga voli, dok dvojica apostola gledaju u njih zamišljeno i tužno. Jedan se  i moli pred parom ispred sebe, dok drugi kao da se sa njom saoseća, jer je vreme te poslednje večere, dan pred raspeće. 

Ovaj kip bio bi običan da nije detalja pored leve i desne noge. To je jedan od simbola ženskog božanstva, rogovi boginje Venere i boginje Hator iz Egipta. Bez obzira koje je njeno ime, radi se o božanskom ženskom principu koji je jednak muškom i koji je u Hrišćanstvu prikazan kroz Marije. 

Ova freska je nešto totalno zbunjujuće, jer dosta podseća na ono što se u pravoslavnim crkvama naziva "Vavedenje ", gde je prikazano kako su roditelji doveli Mariju u jerusalimski Hram, jer su je tamo prihvatili na odgajanje sveštenici koji su znali da je ona ta koja će roditi Mesiju. Ovde bračni par Bosanaca dovodi kćerku pred Sv. Franju Asiškog i Sv. Dominika, dok je iznad njih krunisanje Marije. I sve se to dešava iznad Sarajeva. Za Sv. Franju Asiškog postoje tvrdnje da je bio iz loze Hrista i Magdalene, a da je franjevački red koji je on osnovao, jedno vreme čuvao knjigu ispisanu rukom Hristovom. ("Knjiga ljubavi", Ketlin Mekgovan). 

Kako je zapisano, za freskoslikarstvo ove katedrale bio je zadužen italijansko - nemački slikar Alexander Maximilian Seitz. Dok je katedrala projekat mađarskog arhitekte Josipa Vancaša, čovek koji je izgradio mnogo objekata u Sarajevu. U njegovoj biografiji piše da je bio neobično produktivan i da je voleo renesansu. 
Rođen je 22.03. 1859. umro 15.12.1932. Ništa od toga ne bi bilo neobično da 22.03. nije poseban datum u hrišćanskoj jeresi. Datum rođenja Marije Magdalene. 

Read More

Tvoja stvarnost

To nije ono što ti drugi nameću, već kako osećaš u sebi sve ono što te okružuje.

Stvarnost može da se menja svake sekunde, svakog novog jutra, samo ako se pomeriš od svega što ti smeta. Ako ignorišeš tuđe reči i "savete" koji te nagovaraju da budeš kao drugi, ustajali, bezosećajni, podložni svemu. Ne rasipaj energiju u borbi protiv toga, samo ignoriši i misli o čemu želiš. Postaćeš jači/a i smireniji. Tvoje ignorisanje buke oko ničega, a ima je svakodnevno na svakom koraku, doneće ti mir koji drugačije ne možeš dobiti. Sve dok osećaš da želiš videti lepotu i doživeti posebno, nemoj "kuda svi, tu i ti." Skreni na svoju stranu.

Ne troši vreme na ljude koji čekaju pomoć a odbiće je. Ili ko ne razlikuje dobro od lošeg, nema garancije da ćeš mu objasniti. Svako mora da doživi ono što će ga naterati na razmišljanje i prosvetljenje. Ti, ako si dobar/a, poželećeš da budu svi dobri, ali ne zaustavljaj se pred njima na dugo. Ostani sa onima u kojima vidiš još veće dobro nego što je u tebi.

Jedino što ne možeš izbeći je ljubav. Kada i kako će se roditi u tebi, nećeš moći da kontrolišeš. Ali tvoja stvarnost biće kako ćeš tu emociju doživeti i umeš li prihvatati i praštati, hoćeš li se prepustiti ili pokušati izbeći. 

Ne slušaj nikoga osim svoje stvarnosti, koja je u srcu, u stomaku, u onom osećaju koji nazivamo "predosećajem". Tamo si ti.

Read More

Sve je misao

Tačno, misao je sve. Možemo se odupirati tome, ali zaključak je tačan. Misao, i to ona koja je propraćena emocijom, jeste sve, i juče i danas i sutra. 

Ono što mislimo sada, piše dramu za sutra. Ne treba biti skeptik, možemo sve dobro analizirati i shvatiti da je ovo živa istina. Verovatno mnogima od nas postaje zamorno to što se svakodnevno izbacuju tekstovi o pozitivi i razna predavanja o tome kako kreiramo svoju stvarnost. Budimo realni, to je stvarno tako, najpre kada nismo svesni. Izgleda, mi smo kao ekran i štampač, kada pritisneš "Ok", tada krene štampa na papiru, onoga što je nama bila namera. 

Sve to možemo vrlo lako videti u našoj svakodnevnici, bez predavanja o čudima i svemu ostalom što ide uz to. Uzmimo primer nekoga ko voli da proučava bolesti. Vrlo često od takvih osoba saznaćete sve same negativnosti, a oni sami, i ako ne obole od nečega, večito će biti zabrinuti i uplašeni, bez snage i volje za lepe teme i pozitivne događaje. Ako proučavamo ono što nije dobro, to će nas pojuriti. Isto kao i fobije od susreta sa ljudima koje ne želimo videti. Što više mislimo o nekome ko nas nervira, to je veća šansa da ga sretnemo. Ili ako često pričamo i nerviramo se zbog nečijeg ponašanja prema nama, to će se opet iznova desiti, a može biti da nas na isti način rastuži ili iznervira neko drugi. Stidljive osobe imaju problem koji je osećaj manje vrednosti, pa će vrlo brzo će na svakom koraku "navući" sebi nekog negativca koji će ih omaložavati i zezati na svakom koraku. I sve dok nešto mrzimo, to ćemo privlačiti da nam se događa, jer "štampač" ne bira šta će odštampati, već radi po naredbi. 



Evo primera iz jednog kolektiva, mogu reći iz svog, jer je igra lošeg i dobrog uvek aktivna. Dešava nam se da rano ujutru, dolaskom u prvu smenu budemo nasmejane i započnemo rad uz vedrije teme. Onda se odjednom "prisetimo" da to sigurno ne valja, jer ako se smejemo tako puno, mora da nešto neće valjati do kraja smene. A skoro svaki put se i desi, ili nas neko jako iznervira, ili se bilo šta dogodi da nam pokvari dan. Problem nije u tome što smo lepo započele dan, već što smo iščekivale da nam presedne. 
Iščekivanje je misao propraćena emocijom. Nisu nas učili, ni u kući ni u školi, da imamo slobodnu volju i da je treba iskoristiti, ne ugušiti. 

Read More

Repriza u snovima

Sanjati jedno isto mesto, koje ti je u snu poznato a u javi nije, jednako je sećanju na ono što još nismo doživeli. 

Sećanje koje i nije bukvalno sećanje, već znanje sakriveno od sebe. Nečega smo svesni, od nečega bežimo, od pravog sebe...Možda i od iskustva iz prošlog života.

Ili od onoga što smo hteli reći i što smo davno poželeli i potisnuli u sebi.

Ako sanjamo da ulazimo u hram, da li je to znak da pokušavamo ući u odaje kojih se plašimo? Šta ako u nama leži riznica znanja, zapisana tajna i neba i zemlje, samo se plašimo pročitati te redove? Možda svako od nas, jednostavno, zna sve, ali smo zaboravili ko smo i tragamo za odgovorima u nauci i religiji, u starim spisima. 

Često pomislim da je mnogo toga istina, upravo od onoga u šta ne verujemo. Zarobljeni smo u nametnutom svetu, svako je svojim rođenjem dobio sve nametnuto, ništa po izboru, i onda se duša u nama vremenom budi, opire se, neko je izbegne, neko krene tim putem.

Nešto sam htela od sebe dok sam bila dete, da budem jaka i srećna, da se smejem svakome ko tvrdi da je nešto nemoguće. Da samo verujem u dobro i pratim dobro, i da nikada ne brinem, da ne prestanem želeti i ispunjavati sebi što poželim.  Sanjam klupu na kojoj želim sedeti, stazu i šumu kroz koju se šetam i srećna sam tamo, sanjam grad koji mi je toliko poznat, ili deo grada u kom nešto tražim.Uvek isto mesto i pitanje, šta tražim tamo, ili koga.

Negde tamo postoje odgovori na sva pitanja, unutar mene piše sve. Ti redovi me prizivaju, dozivam samu sebe. Strpljivo i mirno, moja duša me zove. 

Read More

Jedna dečija, za odrasle

Uradiću nešto ludo, kao što je sedenje na kiši, pijuckanje kafe na mokroj klupi, u kabanici i čizmama, bez kišobrana i zaklona. Smejanje u lice svakome ko kaže da ne razmišljam i da sam neozbiljna osoba, detinjasta, u oblacima. Izmisliću i te oblake, da lebdim na njima, ali nikome neću reći kako je gore, jer mi neće ni verovati. Izmisliću nešto što nikome nije palo na pamet, govoriću da je svaka bajka tačna i da sve postoji, od patuljka do anđela, od životinja koje govore do čarobnjaka i Petra Pana. Hoću da budem "budala" u zemlji Serbiji, gde je to postalo kopliment ili privilegija, zavisi od koga je upućeno.

Znate, ljudi, videla sam patuljke u svom dvorištu, a Zvončica mi je sletela na dlan i pričale smo na njenom jeziku, iz Nedođije. 👯    Kaže, postoje prinčevi i princeze, zagarantovano! 

Uradiću nešto još luđe, objaviću priču o tome kako su nekada davno na svetu postojali samo dobri ljudi. Nisu znali za loše osobine jer su bili stvoreni od pravog Tvorca. Onda se pojavilo zlo u obliku vanzemaljca i stvorilo još jednu rasu, pa se pomešale i postojimo mi, podeljene ličnosti, u stalnoj borbi sa sobom.

Svima ću reći zašto farbamo jaja za Vaskrs. Marija Magdalena je nosila u svojoj utrobi Hristovog sina, kada se desilo raspeće, a jaje simbol je plodnosti. A šta naša legenda kaže: Pronele kokoške šarena jaja, pa Magdalena odnela Irodu da mu pokaže dokaz čuda, jer je on tvrdio da će Isus vaskrsnuti kada kokoške pronesu šarena jaja. Imala je crkva dobru maštu kada je smišljala legende u prikrivanju istine.

Kažete, "Ne postoji ljubav", sve je u novcu, glupani, pogledajte oko sebe, svet je stvoren iz ljubavi. Dato nam je sunce da nas greje iz ljubavi, mesec osvetljava noć iz ljubavi, voda nas održava u životu i zaliva zemlju koja hrani, opet iz ljubavi...Dok vam je glava tamo negde u novčanicama, zaboravljate ko ste i da sve može biti lepše i drugačije. 

Mi, neozbiljni, nismo ni vredni držanja, jer maštamo i verujemo u čuda. Sve vam je gorko, ubiše vas moranja i običaji, ubiše vas obećanja nekog drugog, ubi vas vaspitanje i ono što ste dobili od "kolena", jer što se prenosi s kolena na koleno, mora se, zar ne?👆

A mi, emotivci, mi nećemo i ne moramo ništa, jer smo svu tradiciju i moranja premestili u skladišta.💚

Read More

Put srca

Put kojim se ide sa strahom i potrebno je mnogo hrabrosti da se istraje, jeste put kojim te nateralo srce. Ta priča nije bajka, nego je istina živa, da je to ono što nosi ime "sudbina" i ono što je stvarno. Sve ostalo je laž.  

Izabrati ono što srce hoće, to je sve što mi želimo celim bićem. A ono što zovemo preprekom nije prava prepreka, već je naša nervoza i gubitak vere. S vremena na vreme, dešavaće nam se da imamo osećaj kako je sve protiv nas. Može se desiti da su i naše porodice protiv naših želja, ali to nije ljubav, pa makar se radilo i o roditelju, to je sebičluk. Desiće se da nam se podsmevaju i prijatelji, ali i da nas podrži neko ko nam nije toliko blizak. Mi smo na ovim prostorima navikli da živimo kako moramo, pa je svaki pokušaj da ostvariš nešto željeno, osuđen od okoline. Možda je najbolje rešenje ćutati o svojim namerama i željama, razmatrati u sebi i donositi odluke sam sa sobom.  

Kada sam pisala prvi roman "Princ spoznaje", krila sam, u potaji istraživala i kreirala priču. Na kraju sam otišla na planinu, da u miru završim. Onda je došlo vreme da se piše i nastavak "Elez", naravno, opet u tajnosti. Razlog je potpuno opravdan, distancirala sam se od negativne energije. "Šta će ti to, šta imaš od toga?", jesu pitanja koja bi me dovela do ludila, ali sam ih izbegla tokom stvaranja, jer ne može roman da bude originalan ako nam je neko na smetnji. Kada sam konačno stigla do cilja i moje delo je postalo stvarnost, nije me bilo briga šta će ko misliti. Pre nekoliko meseci došla je na red priča "Prvi i trinaesti", ponovo u tajnosti pisana. 

Ako smo na težem putu, okruženi smo mnogo više podsmehom nego razumevanjem. Teško ćemo naići na podršku dok smo na svom putu srca. Ja nisam osoba koja može deliti savete niti mi je to namera. Želim podeliti iskustvo sa nekim ko se nalazi u sličnoj situaciji, da je usamljen u svojim namerama i željama, da ga drugi psihički slamaju. Slobodno se krećite kuda vas vodi vaše srce, vaš osećaj i volja. U tajnosti, da zlo ne čuje.

Read More

Ispod svesti

Tu negde piše ko sam i da postoje odgovori na pitanja dok još nisu postavljena. 

Možda je sve zapisano još i pre rođenja...zašto, zbog čega, kada i kako...

Snovi mi govore nešto, a ja ne mogu da ih otključam, na javi pojavljuju se čudni znaci, pratim ih, ali ne znam šta znam. 

Kao da unutra imam dovoljno mira ali ga ne prihvatam, kao da je ona druga prejaka, a ne dozvoljam da se dokaže. Čini mi se, krijem sebe od sebe, zbog loših uticaja, zbog previše emocija i ranjivosti. 

Negde ispod svesti, ja se smejem sebi kada plačem, dok nemam volje i nade, šaljem sebi signale i rešenja dok ih ne prihvatam.

Želim  da se "setim" šta znam i šta mogu, gde je odgovor na rešenje koje tražim. Želim ključ da otvorim tu bravu, da  otvorim već odškrinuta vrata i vidim što treba da vidim. Čini mi se, ili sam stvarno u pravu, da svako od nas ima svog prejakog unutrašnjeg sebe, kojeg se plaši i ne pušta ga napolje. Da naš dvojnik jeste ona prava osoba, dok mi sa maskama provodimo dane.

Read More

Zaposlene i zauzete

Post je posvećen devojkama koje rade u velikim kolektivima i trpe jedno istu rečenicu, upućenu od strane udatih koleginica. Taj "slogan" glasi : " Lako je tebi! Ti dođeš kući i ne moraš ništa da radiš, majka ti kuva ručak, ti možeš da ležiš! Ne čekaju te muž i deca". 

"Lako je tebi", rečenica koja je puna nekog jeda, ali i neznanja. Odakle smelost nekome da kaže bilo kojoj osobi ovakve reči, jer niko ne može znati kako je drugome šta se u životu nečijem dešava, kako je nečijoj duši? Da li je udatim ženama teret sopstveni brak ili je muka u nečemu drugom? Pohvaliće se svojom decom i partnerom kada god je to moguće, pohvaliće se kako su se udale na "vreme", kako su postale mlade mame, pohvaliće se u svakom trenutku, a onda će sve to zameniti besom, i to vrlo brzo. 

Svaka neudata koja se nalazi u velikom ili malom kolektivu, sigurna sam da će se nasmejati ovome i da će se zapitati kako sam se baš ove teme setila. Radi se o tome što lično na svojoj koži osećam ovo iskustvo, i da mi to postaje fenomen za koji bi se mogli naučnici pobrinuti. Toliko puta sam osetila sevajući pogled, ljutnju iz očiju koleginice koju čeka gomila posla kod kuće, a ja sam toliko beznačajna, nula koja u svom domu uživa i ne radi ništa. Da li sam ja u njihovim očima idiot ili su postale teške same sebi? Naravno da mi vreme ne prolazi u ležanju i da kao svako žensko obavljam kućne poslove, ali ću im prećutati sve, pa i to koliko su mi dosadile sa takvim ponašanjem. I mene ljuti to što po njima prosto nemam prava da se umorim na poslu. I pored toga, što radimo u maloprodajnom lancu, gde tone robe prođe preko naših ruku, nailazim na nerazumevanje i tvrdnju da ne mogu biti umorna jer nisam udata. Vrlo često čujem savet koji glasi da bih trebala roditi dete a muž mi ne treba. 

Dame i gospođe, neću vam reći šta želim, brak ili samoću sa detetom, ne vidim proročki šta će me zadesiti. Ali sugurno je da nisam od čelika i da želim ljubav radi koje ću biti smirena i organizovana u životu. Želim brak koji neće biti zbog roditelja, familije, komšiluka i ostalog sveta, samo da bih druge obradovala i zadovoljila, ućutkala. Želim sreću radi koje mi neće biti mrsko sve ono što je vama danas. Želim da za svog muškarca ne govorim : "Onaj moj konj", da mi nije užasna obaveza pranje suđa i prostiranje veša koji će oprati mašina, da mi nije naporan dečiji glas kada se smeje, plače, peva, zapitkuje...Sve ja to želim, ali ne "preko bede". Izvinite me, ljudsko sam biće.

Read More

Najčudniji tekst u Bibliji

Stari zavet, Prva knjiga Mojsijeva, glava 31.

A kada osta Jakov sam, tada se jedan čovek rvaše sa njim do zore. I kad vide da ga ne može savladati, udari ga po zglavku ( zglob) i stegnu ( koleno), te se Jakovu iščaši stegno iz zglavka, kad se čovek rvaše sa njim. Pa onda reče: "Pusti me, zora je." A Jakov mu reče: "Neću te pustiti dok me ne blagosloviš."  A čovek mu reče: "Kako ti je ime?" On odgovori. "Jakov".

Tada mu reče: "Od danas, nećeš se zvati Jakov, nego Izrailj, jer si se junački borio i sa Bogom i sa ljudima, i odolio si. " A Jakov zapita: " Kaži mi kako je tebi ime? "  A on reče "Što pitaš kako mi je ime?" I blagoslovi ga. 

I Jakov nadenu ime onom mestu Fanuil, jer kaže: Boga videh licem k licu, i duša se moja izbavi. I sunce mu se rodi kad prođe Fanuil, i hramaše na stegno (koleno) svoje.

 

Ovaj tekst podseća na košmarni san čoveka koji je vodio tešku unutrašnju borbu. 

Priča bukvalno ide u tom pravcu, da se Jakov fizički obračunao sa Bogom koji ga je udario u koleno, ali mu je taj isti Bog rekao :"Pusti me, zora je." Jakov ga je toliko poštovao iznad sebe, da je tražio prvo blagoslov. Biće koje se rvalo sa Jakovom, kao da je bilo nešto što dolazi samo noću i zorom odlazi. Ako je Jakov bio u zabludi da je to Bog, šta je tačno mogao biti taj blagoslov koji je dobio? Kao da je taj došljak na Jakova preneo neku energiju, prosvetljenje.Od čega je osetio veliku radost i protumačio kao izbavljenje duše.  

Priča je preterano stara da bismo je mogli savršeno shvatiti u ukapirati o čemu se radi. Danas je mnogo zaključaka da su starozavetne likove posećivali vanzemaljci i vremenski putnici, više bogova ili anđeli. Ova priča je jedina u kojoj čovek nadjačava biće koje ga blagoslovi.

                          Posetite moj sajt i upoznajte se sa mojim knjigama👇                                        

                          https://slavicamijatovicpisac.rs/                                 

Read More