Želim da odem

Šta je potrebno da odem? Moć koju nemam, iznenadna sreća ili neko drugo čudo?

Nesrećna u sredini koja nije moja, neispunjena u poslu koji nije moj...Ovo nisam ja, ovde nemam na šta potrošiti  reči ni energiju, ovo nije moj život, ni moje jutro ni dan. 

Da li je potrebna samo vera kojom ću privući sve i dokazati da čuda postoje? Pobeći, nestati...Ako se već ne može od sebe i od ljubavi koja traje oduvek, bar pobeći od ove tuđe ja, koja nije moja ličnost. Ne ličim na sebe, ovo nisam ja. Ovo nije moj osmeh, ali pogled jeste. Sve što se vidi u očima, istina je. Kako da kažem svima da me ne zovu i zaborave me, jer nisam živa, samo sam senka koja glumi i laže. Ovo je samo uloga, nisam ja.

Ja ne mogu više ovako govoriti, svojim a tuđim ustima, kretati se a padati u sebi, nadati se a često ne videti nijedna vrata, ne mogu više tražiti mir...Kako pobeći, nestati, samo nestati, pronaći svoje mesto, uskladiti se sa sobom i sa drugima?

Sloboda i zadovoljstvo - ima li išta važnije za osnovu svega? Kada si zadovoljan a nikome ne polažeš račune i ne daješ nikakve odgovore? Kada imaš pored sebe neograničene a prostodušne, kada možeš razmeniti reči a da nisu iste 0ne od juče. 

Postoji li deo sveta gde ljudi vole gledati u lepotu oko sebe i diviti se jutrima, bez razloga i pitanja kakav li će dan biti? Ima li mesta za nas  ovakve, što bismo voleli saznati sve ljudske i nebeske tajne, a okrenuti lice od tabloida i tračeva? Koji bismo bili srećni i u skromnosti i u siromaštvu, samo da nam je uzvraćena ljubav, koji ne bismo uvredili nikoga a duša nam je ranjena mnogo puta?

Želim da odem.