Post je posvećen devojkama koje rade u velikim kolektivima i trpe jedno istu rečenicu, upućenu od strane udatih koleginica. Taj "slogan" glasi : " Lako je tebi! Ti dođeš kući i ne moraš ništa da radiš, majka ti kuva ručak, ti možeš da ležiš! Ne čekaju te muž i deca".
"Lako je tebi", rečenica koja je puna nekog jeda, ali i neznanja. Odakle smelost nekome da kaže bilo kojoj osobi ovakve reči, jer niko ne može znati kako je drugome šta se u životu nečijem dešava, kako je nečijoj duši? Da li je udatim ženama teret sopstveni brak ili je muka u nečemu drugom? Pohvaliće se svojom decom i partnerom kada god je to moguće, pohvaliće se kako su se udale na "vreme", kako su postale mlade mame, pohvaliće se u svakom trenutku, a onda će sve to zameniti besom, i to vrlo brzo.
Svaka neudata koja se nalazi u velikom ili malom kolektivu, sigurna sam da će se nasmejati ovome i da će se zapitati kako sam se baš ove teme setila. Radi se o tome što lično na svojoj koži osećam ovo iskustvo, i da mi to postaje fenomen za koji bi se mogli naučnici pobrinuti. Toliko puta sam osetila sevajući pogled, ljutnju iz očiju koleginice koju čeka gomila posla kod kuće, a ja sam toliko beznačajna, nula koja u svom domu uživa i ne radi ništa. Da li sam ja u njihovim očima idiot ili su postale teške same sebi? Naravno da mi vreme ne prolazi u ležanju i da kao svako žensko obavljam kućne poslove, ali ću im prećutati sve, pa i to koliko su mi dosadile sa takvim ponašanjem. I mene ljuti to što po njima prosto nemam prava da se umorim na poslu. I pored toga, što radimo u maloprodajnom lancu, gde tone robe prođe preko naših ruku, nailazim na nerazumevanje i tvrdnju da ne mogu biti umorna jer nisam udata. Vrlo često čujem savet koji glasi da bih trebala roditi dete a muž mi ne treba.
Dame i gospođe, neću vam reći šta želim, brak ili samoću sa detetom, ne vidim proročki šta će me zadesiti. Ali sugurno je da nisam od čelika i da želim ljubav radi koje ću biti smirena i organizovana u životu. Želim brak koji neće biti zbog roditelja, familije, komšiluka i ostalog sveta, samo da bih druge obradovala i zadovoljila, ućutkala. Želim sreću radi koje mi neće biti mrsko sve ono što je vama danas. Želim da za svog muškarca ne govorim : "Onaj moj konj", da mi nije užasna obaveza pranje suđa i prostiranje veša koji će oprati mašina, da mi nije naporan dečiji glas kada se smeje, plače, peva, zapitkuje...Sve ja to želim, ali ne "preko bede". Izvinite me, ljudsko sam biće.
Draga Slavice, sjajan tekst. Prvo ja vam od srca želim baš takvog kakvog ste vi poželeli muškarca. Želim da vam svaki trenutak u domu bude radost i da se od vas odbije svaka ta rečenica - lako je tebi - ili da bude zaista lako vama - ma koliko toga da radite. Govorim vam iz ličnog iskustva. Bila sam i ona kojoj su govorili... ma lako je tebi, bila sam i ona kojoj su govorili ti nemaš dece... i ona koja nije udata... Samo vam želim da vaš život bude vaša radost i da vaš čovek i brak i dom budu vaša oaza sreće!
ОдговориИзбришиŽene su čudna bića, šta god da u životu imaju, uvek im se čini da je kod neke druge bolje. A da bi to pošto-poto prikrile, pokušaće da ubede svaku takvu da bi joj bilo bolje da se ugleda na nju, tačnije da se nađe u njenom sosu da bi joj tako bilo bar malo lakše. Kao dokaz za to imam samo jednu sliku pred očima: na jednom rođendanu u igraonici majka koja drugorođeno dete koje urla do zacenjivanja ljulja na kuku i drži predavanje svim ženama u prostoriji kako ne treba da se zaustave na prvom nego da rode drugo dete. A sve koje je slušaju više gledaju u posledicu te ideje nego što je čuju. Zato ne treba slušati druge i razmišljati o njihovim glupostima nego raditi sve ono što mi osećamo da treba i da nam prija <3
ОдговориИзбриши