Probudih se u lucidnom snu...
Sve je tako stvarno i nebitno, jer ne postoji. Stvarnost je trenutna i sve dokle odlučim da tako bude. Smejurija, iznenađenje, ironija...Gle, zaista je kao stvarnost, a nije. I osećam sebe i oko sebe, a spavam i san je.
Godine prođoše i čujem :"Sve je možda iluzija", "Stvarno je samo iskustvo", "Probudimo se"! Da li je ova java samo isuviše ozbiljan san? Igra gde smo se poistovetili sa likovima koje smo stvorili? Polako prisećam se lucidnog sna i zavesa postaje vidljiva. Istina je da nešto nije u redu. Ovde gde se naši strahovi ostvaruju brzo i gde želje teško dolaze na red kao ispunjene, gde vlada materija... Nije li nešto krenulo po zlu?
Ko nas je naučio da gradimo kule od straha, da verujemo u nevidljivo što nas kažnjava, da sebe vidimo kao male i loše figurice koje nisu dostojne ničega? Ko je našim ćelijama naredio da se ponašaju protiv nas, ko je od nas napravio loše glumce bez prava na svoju volju?
Svet, čitavo čovečanstvo. Površna nauka, nepotpuna religija, ludilo predaka koje se kao svetinja prenosilo s kolena na koleno, površno obrazovanje, vere strahova, i mnogo, mnogo "moranja". Sve je lucidni san, san u snu koji je za nas "java", višeslojni san, igra u više nivoa. Sve, od Adama i Eve i lažnog stvoritelja u vrtu koji je ljude držao gole, do današnjeg dana. Sve osim onoga koji je deo nas iznutra i onoga koji je došao u Njegovo ime. Odbačen je zbog "udobnosti sna" jer boli kada progledaš i zavesa se razmakne. Boli i u isto vreme oslobađa, saznanje da iza svega postoji stvarnost koja nije san.
Коментари
Постави коментар