Iz dnevnika jednog alhemičara
Pretvaram noć u dan... Zakačim sunčeve zrake na oči da ne može mrak dopreti, ni do zenica a ni do mozga. Pretvaram poraze u inspiraciju, ozbiljnosti u šalu, ružno u ništavilo, bes u spokoj, patnju u moć. Odabiram ono što volim i zalivam svakodnevno ljubavlju. Mislim o svemu što volim, opisujem ono što volim, sipam u kalup energiju emocija onome što volim. Iz kalupa oblikujem dramu. I to što volim raste. Ljubav prema svemu što osećam, briše sve što nije valjalo i sve iluzije nestaju. Ne mislim o onome što ne volim i tako mu ne dajem prostora za ostanak. Preobražavam nametnutu dramu u željenu stvarnost. Oslobađam okova i slušam svoju dečiju stranu. Dete u nama je moćno, samo je bitno da nismo željni prisilnog starenja. Slušam svoju dubinu, gledam sebe u oči pred ogledalom. I pitam sebe: "Šta voliš?" Nema zlata koje se pretvara iz olova, nema tog zanata, bespotrebnog, smešnog. Pretvara se spoljašnje olovo u unutrašnje zlato. To je alhemija. Traže me vekovima, žele znati ...