Alhemičarka - trnovita staza božanske ljubavi

Pitala sam anđela šta da radim na putu svom, on mi je kroz srce moje odgovorio: "Ako si na svome, onda poznaješ način kojim hodaš. Ako si srećna što si ovaj ratnik svetla, onda vidiš ishod, onda svaki korak znaš kuda i kako."

Hodala sam smelo, i tako kako srce zahteva jer je u njemu Bog, odgovor i sva lepota. I pozvah anđela da priča kroz mene. Izgovorih sve nevezane reči i rečenice  nedovršene, misli nepovezane,  i osećaj da se u njima slagalica krije.

Zamolih vodu da me pročisti, svaki put kada uronim šaku u nju ili umijem lice, da mi osvetla horizont kada uđem u njenu svežinu cela. I videh zlatnu auru oko svoje desnice i aure drugih ljudi. Pozvah mislima golubove, doleteše u jatu, pozdraviše me uz vetar ljubazno, kao da sam oduvek sa njima, na nebu bila.

Zaspah na travi i usnih čudan san, doleteo mi plavi leptir na levo rame i podseti me ko sam. Otvorih oči i setih se, ja sam pola od onoga što je našlo svoju dopunu, na putu sam za naše buđenje i našu celinu. I spremi se nevreme, krenuše svetlice i buka kroz oblake, ja gledah u strahu, da bi me pročistilo da straha nemam. Krenuh po kiši, da se sa prirodom stopim i postanem joj prijatelj, možda kiši ispričam svoju ispovest, možda me svetlice nauče tajnama moći. Jer sam oduvek znala ko sam i kuda ću poći.

Sve je usputno a samo Jedno je moje. I tu je moj svet, centar svega gde se vidim. I to će biti moje sada, moje danas. I opet, usnih čudan san: moj drugi deo duše ličio je na ogromnog, plavog feniksa. Spavao je i mene nečija nevidljiva ruka odnese do njega. Jutro mi donese zaključak: probudićeš svoj drugi deo duše ako budeš kao ta ptica, ako izađeš iz vatre kao pobednik, jer to je odlika feniksa. On spava a ti mu šalji Ljubav. Gledaj svoj odraz u ogledalu i kaži mu "volim te." Stavi ruku na srce i pozovi ga na buđenje. 

Reci mu :
"Mogu da ti izbrišem prošlost zato što nisam deo nje i da budem tvoja sadašnjost. Rekao si mi da je važno samo "sada", i evo, ja i jesam tvoje sada, ne odbacuj me zbog nečega unazad...Ako 'sada' uvene, tek onda ne bi bilo ničega. Čemu postojanje ako je borba protiv sebe i uzaludno bežanje? Trebaš li živeti ako te je sramota ili strah voleti? Smrt za vreme života, koliko bedno može biti, nema u tome ni filozofije ni pameti. A i mene nekako dotamani, ubij ovo najlepše što postoji. Lakše bi mi i smrt pala od ove dvoličnosti. Ne živeti dok si živ, nema tu inteligencije , nema opravdanja, jednostavno nema ničega..."

Nije ni nula, nego pustoš, apsolutna!
Koračam dalje, moji koraci su samo moji, moja pustoš, moj strah, moje bitke, trenutni padovi, podnosim ih jer znam kuda sam krenula... Alhemičarka pretvara život u ljubav, "olovo u zlato" i postaje ona što je oduvek bila.

Read More

Iz dnevnika jednog alhemičara

 Pretvaram noć u dan...

Zakačim sunčeve zrake na oči da ne može mrak dopreti, ni do zenica a ni do mozga. Pretvaram poraze u inspiraciju, ozbiljnosti u šalu, ružno u ništavilo, bes u spokoj, patnju u moć.

Odabiram ono što volim i zalivam svakodnevno ljubavlju. Mislim o svemu što volim, opisujem ono što volim, sipam u kalup energiju emocija onome što volim. Iz kalupa oblikujem dramu. I to što volim raste. Ljubav prema svemu što osećam, briše sve što nije valjalo i sve iluzije nestaju. Ne mislim o onome što ne volim  i tako mu ne dajem prostora za ostanak.

Preobražavam nametnutu dramu u željenu stvarnost.

Oslobađam okova i slušam svoju dečiju stranu. Dete u nama je moćno, samo je bitno da nismo željni prisilnog starenja. Slušam svoju dubinu, gledam sebe u oči pred ogledalom. I pitam sebe: "Šta voliš?"

Nema zlata koje se pretvara iz olova, nema tog zanata, bespotrebnog, smešnog.

Pretvara se spoljašnje olovo u unutrašnje zlato. To je alhemija.

Traže me vekovima, žele znati što ja znam. A što imam ja, imaju i oni. 

Traže pogrešno i na pogrešnom putu.

Alhemičar vidi vazduh, priča sa vodom, razume jezik životinja, izaziva kišu iz oblaka, moli sunce da greje, vetar da zafijuče jače... I to sve kada je potrebno. 

Ja nisam tajna, ja sam istina u svima nama.

Read More