Priče u krug

  U našem društvu skoro svi smo odgojeni tako da se "uozbiljimo" kada odrastemo i da živimo ogoljeni crno - beli život. Sve dok ti ne bude dosta i osetiš da može drugačije... Mašta nije budalaština već staza do realnosti u koju nismo juče verovali. Kada odrastao čovek mašta, dešava se uvod u moguću kreaciju, u novu stvarnost koju će stvoriti. - Dok mašta, čovek diše slobodnije, zbog toga što razume da je vlasnik svojih misli i sposobnosti. - Mašta otrkriva šta sve želimo i šta bismo mogli, šta nam se sviđa a da nismo bili ni svesni. - Mašta daje odgovore kako i kada nešto možemo učiniti. - Kako možemo rešiti probleme ili ih zaobići na putu do željenog cilja. - Kreativna mašta odvodi odrasle na pravi put, pokazuje olakšice i svetliju stranu svega. - Tek tada shvatamo šta bismo mogli, ako maštu pretvorimo u plan. Ne maštu da odemo na mesec, već da nešto posedujemo, da se borimo za nešto valjano ili odemo negde. Biramo načine srcem i mozgom, prelistavamo mogućnosti.     - M...

  Svet je naopak, nešto ne valja ovde. Kada se smeješ, ljudi se pitaju šta ti je. Kada vidiš lepotu i diviš se, kažu da si glup i smešan. Ako si bezazlen i raduješ se sitnicama, pričaju da si kao dete. Naopak je ovaj svet koji lepotu ne voli i radostima se ruga, ljubav menja za gorčinu. Svet stvoren da bude naopak i traži sam u sebi smisao svog propadanja.  I kada nemaš ništa a hoćeš sve, i u svemu tome što je ništa stvaraš najbolje što može biti. Voliš sebe dok cvetaš i opet potoneš. I sve u krug. Do svitanja, a mora jednom da svane.          

  Proleće 1176. Nemanja je obaveštavao Miroslava o neuspehu svakog pokušaja dogovora s bogumilima. Rodoverci su prihvatili zvanično pokrštavanje u pravoslavlje, pod uslovom da u svojim kućama i dalje poštuju običaje svoje stare vere i da ih ne iznose van dvorišta. Bogumili su bili druga priča. Oni koji su imali decu sklanjali su se u Bosnu i Zahumlje. Mnogi su se nastanili u Hercegovini. Bosanski ban i Kulinova plemićka porodica imali su mnogo posla oko smeštaja izbeglih ljudi. Miroslav je mnoge primio u zemlje Zahumlja. Očekivao je oštru osudu Vizantije, ali njih zapravo nije bilo briga za bogumile kao ljude. Tražili su tajnu. Raška je sve više bila okupirana od strane vizantijskih vojnika. Miroslav je poveo svojih stotinu pred sami sabor, ali su došli u sukob s vizantijskom, nadmoćnom i brojnijom vojskom. Nikome nije bilo dozvoljeno da se približi Raškoj. Knez humski imao je pravo da poseti brata. Osećao je Miroslav zlo koje hoda za njim poput senke — senke koja se ne vid...

 

  Hteo je mir, a toga nije moglo biti dalje od mirnog dvorca u Stonu. Kameni zidovi bili su jedino utočište — i Vesna, koja je već postala njegova žena. Kulin je neprestano tvrdio da ne želi vlast, ali da je neće moći odbiti, jer čitava familija u njemu vidi budućeg vladara. Sa druge strane, Miroslav je već bio iskusan i vešt upravitelj svojih oblasti. Jedini problem bila su njegova braća i njihov građanski rat koji je tinjao. Nemanja je ponovo dobio poverenje i obećanja cara Manojla, spreman da zbaci Tihomira sa vlasti. I dok su ga krivili za sve, Miroslav je negirao da je on pustio Nemanju iz pećine. Posle toga usledili su krvavi okršaji. Miroslav nije želeo da ratuje protiv brata; predao se, a za njim i Stracimir. Tihomir se udavio u Sitnici. U toj nesreći koja ih je zadesila, Miroslav se poverio Stracimiru i ispričao mu sve o jutru kada su zatvorili Nemanju — san ili viziju, istu onu koju je, izgleda, doživeo i Nemanja. Od tada, Stracimir je postao potpuno odan velikom županu...

  Danas je već bio knez Zahumlja, postavljen od strane vizantijskog cara Manojla 1162. godine. Vladao je oblastima istočne Hercegovine, južne Dalmacije i zapadne Bosne. Njegov zamak nalazio se u gradu Stonu. Ston je bio političko i duhovno sedište Zahumlja, dok je grad Hum predstavljao srce zaleđa — tiho, ali značajno uporište kneževske vlasti i narodne duše. Ston je bio prestonica Zahumlja, strateški smešten na poluostrvu Pelješcu, na spoju kopna i mora. Njegova geografska pozicija činila ga ključem za kontrolu trgovačkih puteva i solana, koje su bile izvor bogatstva i političke moći. Miroslav je stolovao u Stonu, odakle je upravljao Zahumljem i održavao veze sa Dubrovnikom, Raškom i Bosnom. Ston je bio kulturno i duhovno središte, mesto gde su se ukrštale vizantijska, srpska i dalmatinska tradicija. Za razliku od Stona, grad Hum (verovatno u zaleđu današnjeg Mostara) bio je manje urbanizovan, ali duboko ukorenjen u narodnu tradiciju. To je bio grad zaleđa, gde se kneževska vlas...

 Sviđale su mu se devojke koje plešu u šumi i na livadama, dok im venac od svežeg, šumskog cveća blista oko glave. Ta čista radost, bezazlena sreća zbog postojanja i novog dana, osmeh jer je sunce obasjalo zemlju ili pala kiša koju su očekivale zbog useva. Poštovali su se bogovi i boginje, slavila su se u određene dane njihova imena u domovima. Svarog – nebeski tvorac, Perun – bog groma i pravde, Veles – bog podzemlja, mudrosti i magije, Mokoša – boginja sudbine i ženskih poslova, Vida – boginja neba i izlaska sunca, zaštitnica braka i ljubavi, Lada – boginja lepote i leta, Vesna – boginja proleća i mladosti, Zlata Maja – boginja gora, Dana – boginja reka i potoka, Danica – jutarnja zvezda. Svi su potekli od istog izvora, pra-boga Roda. Sa druge strane, Bogumili su verovali u nešto potpuno drugačije. Čvrsto su verovali u dva načela, odnosno dva „boga“, ali ne jednaka.   Miroslav je voleo da se ponekad pojavi tamo gde oni govore o svojoj veri. Jednom prilikom otac mu...

  Selo Ras, 1165. Krupna kapljica kiše, poput kuglice, na detelini od četiri lista, rosa i topli zraci sunca. Šta može čovek više poželeti za jedno jutro? Osim ako nije nesrećnik ili heroj, zavisno od situacije… Miroslav je posmatrao tu jednostavnu lepotu dok su ljudi baš sve komplikovali. Naročito ako si sudbinom predodređen da budeš vladar. Imaš dva izbora: put oholosti ili put dobročinstva. Ponekad istorija može zapisati pogrešno neke događaje. Ako si imao dobre namere, negde će vekovima ostati zapisano da si učinio zlo. Knez Miroslav Zavidović sedeo je na kamenoj ogradi pored crkve Svetih Apostola Petra i Pavla. Nije želeo više nikoga da vidi u ovom, najtežem danu svog života. Nedaleko od crkve, gore na brdu, u pećini, ostavio je zarobljenog brata, Stefana Nemanju. I dok su druga dva brata odlučno stajala pri svojoj hladnoj odluci, on je ostao sam, pitajući se šta je ispravno, koliko je grešan u nastojanju da spreči moguća stradanja. Tihomir i Stracimir su dostojanstveno uz...

U hladnim pećinama iznad mora, dok su vetrovi gonili talase o hercegovačke stene, knez Miroslav Zavidović sedeo je nad pergamentima obasjanim svetlošću uljanih lampi. Govorilo se da nije bio običan vladar — više mudrac nego ratnik, više tragalac nego knez. Jedne noći, u njegov dvor u Stonu došao je nepoznat monah iz Hilandara, noseći svitak zamotan u crnu svilu. U svitku je bila samo jedna rečenica, ispisana rukom koju ni današnji majstori ne mogu da protumače: „Ko razume svetlost između redova, znaće istinu o vremenu.“ Od te noći knez je zapovedio da se napiše knjiga — Jevanđelje koje neće biti samo zapis reči, već i ključ . Zadužio je svoje najbolje pisare i slikare, ali niko nije znao odakle dolaze njihove slike. Kažu da su noću crtali prizore koje nikad nisu videli, gradove s kupolama od stakla, zvezde koje se pretvaraju u oči, i anđele što drže kugle sa zlatnim nitima vremena. U marginama Jevanđelja pojavili su se crteži koje ni danas nauka ne ume da objasni — matematički simb...

  U vreme kada su srpski vladari još nosili krune od zlata i tuge, a manastiri svetlucali kao zvezde u kamenu, postojala je dolina podno Crvene Stene, gde se govorilo da zmaj spava u srcu planine. Zmaj nije bio čudovište, već duh starog božanstva—čuvar zakletvi, istine i krvi. Njegovo disanje je pokretalo vetrove, a njegove suze su padale kao kiša na polja ratnika. U selu podno stene rođen je dečak po imenu Vidan. Bio je siroče, ali nosio je na grudima beleg u obliku kruga sa krilima. Starci su šaptali da je „označen za zmaja“. Kad je napunio sedamnaest godina, nebo se zacrvenelo, a iz planine se začuo krik koji je probudio uspavane rune.     Vidan je krenuo ka steni, noseći samo mač koji mu je darovao slepi monah iz Studenice. Na vrhu planine, zmaj mu se ukazao ne kao zver, već kao čovek sa očima punim plamena i krilima od dima. „Znaš li zašto si pozvan?“ upita zmaj. „Da se borim?“ reče Vidan. „Ne. Da se setiš.“ Zmaj mu pokaza vizije prošlih života—viteza koji je izdao k...

  U starom gradu Hum, podno planine koja je uvek izgledala kao da nešto skriva, živela je žena po imenu Darja. Bila je tkalja snova—ne od konca, već od svetlosti i senki. Njene tapiserije nisu krasile zidove, već duše onih koji su ih dotakli. Jedne večeri, dok je sumrak sipao plavičasti prah po krovovima, Darja je pronašla ogledalo u napuštenoj crkvi . Nije bilo obično: u njemu se nije videlo lice, već trenutak kada je srce prvi put zadrhtalo od istine. Svake noći, Darja je gledala u ogledalo i videla fragmente prošlih života—ženu koja je čekala sina iz rata, dečaka koji je ukrao knjigu iz manastira, monaha koji je spalio sopstveni rukopis da ga ne bi zloupotrebili. Sve su to bili delovi nje same, rasuti kroz vekove. Jedne večeri, Darja je ugledala lice koje nije bilo njeno—muškarca sa očima punim tuge, koji je držao ključ od svetilišta. Bio je to njen brat iz prošlog života, izdanik koji je spalio knjige mudrosti da bi sačuvao ljubav. Ogledalo je zatreperilo, a iz njega su izašle ...

 Vidiš li, kako se tama pretvara u svetlo? Sporo je, teško je, ali je sigurno. Izgleda kao nemoguća priča, fikcija, san. Ipak je preobražaj moguć. Znaš li zašto? Jer smo rođeni u telu da bi to dokazali. Osećaš li, kako se gustina tame kreće oko nas, kako nas mrzovoljno posmatra i samo jednu želju ima? Da nas obuzme, da nas osvoji, ukrade nas od Ljubavi. Tama želi da preobrazi sve nas koji nismo njeni. I upravo je to ono što je nemoguće. Mi smo ovde rođeni da joj se odupremo. Mi smo jaki, tama je samo mračna. I tama je naš zadatak. Ne da je oteramo, već da upalimo svetlo i da se dogodi preobražaj!     

  Postoji zabluda da su glupi ljudi nevini. Da ne znaju bolje. Da nisu imali sreće, obrazovanja, prilike. Ali istina je mnogo dublja i surovija: glupost nije nedostatak inteligencije, nego odbijanje da se misli. Nema pomilovanja za one koji biraju slepilo dok im je istina pred očima. Glup čovek ne mora biti neuk. Često je to onaj koji je sve čuo, ali ništa nije razumeo. Ko ponavlja rečenice drugih, a nikada se ne usudi da sumnja. Ko zna sve citate, ali ne ume da pogleda u sebe. Glupost nije u glavi — ona stanuje u srcu koje se zatvorilo za istinu. Mudrost ne dolazi iz knjiga, nego iz unutrašnje borbe. Iz one tačke gde priznaješ sebi da si možda grešio, da si možda pogrešno verovao, da si dozvolio da te programiraju, uplaše, ućutkaju. A glup čovek to ne može. On uvek zna sve. Njegova istina je jedina, njegovo mišljenje sveto, njegovo slepilo čvrsto kao vera u idol.       Zato za glupe nema pomilovanja. Ne zato što ih neko kažnjava, nego zato što se oni sami ne žele os...

    Jesen govori: "Nije lepoti kraj, samo sazreva i odmara. Spremajmo se za nove početke, obojene i umirujuće. U prirodi sve se vrti savršeno u krug. I najlepše boje nastale su iz promene, kada je zahladnilo, svetlost je izbila na površinu. Osvrni se na trenutke, lepši su nego što možeš zamisliti."   Jesen ima tu posebnu mirnoću koja nastane kada se priroda konačno umori od dokazivanja. Nema više blještavila, nema takmičenja u bojama i mirisima, kao u proleće i leto. Samo tišina i svedenost. Drveće odbacuje lišće bez drame — kao da kaže: „Ne treba mi više ništa suvišno.“ U tome je njena lepota. Jesen ne pokušava da nas impresionira. Ona postoji u svom ritmu, u prizoru u kojem se sve vraća jednostavnosti. Dana je manje, ali su jasniji. Vazduh je hladniji, ali je čistiji. Priroda se povlači da bi se obnovila, i ne pravda se nikome zbog toga. Možda je to najveća lekcija jeseni — da je sasvim u redu pustiti stvari da odu, smiriti se i napraviti prostor za ono što tek ...

  Koliko je potrebno za otplaćivanje duga sebi jer nismo sebi verovali? Koliko dana je potrebno za samopouzdanje jer smo dopustili da drugi utiču? Dok vraćamo vreme unazad, ne vidimo danas ni sutra. Kao da nema ničega osim pitanja. I dok se pitanja vrte, zlo nam se smeje, i vrti nas dok pojma nemamo šta se dešava. Iza mraka još je gušći mrak, gde nema vremena ni sata.   Spazi trenutak Zabeleži momenat Možda nešto neobično bude Možda samo lepota bezazlena...

  Iščekivanje - tihi neprijatelj koji razara, dok se ne pretvori u glasnu katastrofu. Glasni neprijatelj koji postane teret i teror, patnja i korak unazad. Nebitno da li iščekujemo dobor ili loše , iščekivanje je teret. I bude nam žao kada shvatimo  da smo napeto živeli. Umesto da budemo u datom trenu i danu. Zato što nas nema nigde osim u tački gde trenutno jesmo. Ničega nema osim sada i ovde. Iščekivanjem vrlo često čekamo sebe. I nismo toga svesni sve dok se ne izgubimo. Lavirint uvek ima izlaz ali dok čekamo , ne vidimo ništa.       Čekanje nas uči da su zidovi lavirinta samo senke naših strahova. Kada stanemo i oslušnemo tišinu trenutka, vidimo da vrata nisu zaključana – mi smo ti koji ih držimo zatvorenim. U sadašnjem dahu skriva se celina, i sve što tražimo već čeka u nama. Tek kada prestanemo da čekamo, život počinje da nas nalazi.

Probudih se u lucidnom snu...  Sve je tako stvarno i nebitno, jer ne postoji. Stvarnost je trenutna i sve dokle odlučim da tako bude. Smejurija, iznenađenje, ironija...Gle, zaista je kao stvarnost, a nije. I osećam sebe i oko sebe, a spavam i san je.   Godine prođoše i čujem : "Sve je možda iluzija " , " Stvarno je samo iskustvo " , " Probudimo se "!  Da li je ova java samo isuviše ozbiljan san? Igra gde smo se poistovetili sa likovima koje smo stvorili? Polako prisećam se lucidnog sna i zavesa postaje vidljiva. Istina je da nešto nije u redu. Ovde gde se naši strahovi ostvaruju brzo i gde želje teško dolaze na red kao ispunjene, gde vlada materija... Nije li nešto krenulo po zlu?  Ko nas je naučio da gradimo kule od straha, da verujemo u nevidljivo što nas kažnjava, da sebe vidimo kao male i loše figurice koje nisu dostojne ničega? Ko je našim ćelijama naredio da se ponašaju protiv nas, ko je od nas napravio loše glumce bez prava na svoju volju? Svet, č...

  Zamisli da postoji tajna formula za sreću. Ne ona koju obećavaju reklame, ni ona koju ti društvo nameće, već formula koja dolazi iz samog univerzuma. Formula koju su naučnici nagoveštavali, a mudraci i proroci oduvek znali – da je sreća stanje svesti koje se može razumeti, naučiti i primeniti. Sreća nije slučajna. Ona nije nešto što se „desi“ samo nekim ljudima, dok drugi ostaju uskraćeni. Sreća je rezultat energije koju nosimo, načina na koji mislimo i osećamo, i fokusa koji dajemo stvarima oko sebe.     Zahvaljujući otkrićima kvantne fizike, danas znamo da univerzum funkcioniše po zakonima energije i vibracije. Sve u našem životu – od odnosa koje imamo, do uspeha i zdravlja – povezano je sa načinom na koji mislimo i kakvu energiju odašiljemo. Drugim rečima: ono što zračiš, to i privlačiš. Sreća je i nauka i umetnost: nauka, jer ima svoje principe koji se mogu dokazati; umetnost, jer svako od nas u njoj pronalazi svoj lični izraz.     Energija misli i em...

  Na vrhu planine , gde je vazduh bio tanak i svež, a šuma šaptala drevne pesme, došla je jedna devojka — pisac. Nije ponela mnogo, samo svesku od debelog papira, olovku i mali ranac sa stvarima koje je smatrala dovoljnim za novi početak.  Grad, u kojem je do juče živela, bio je prepun buke, obećanja koja su se raspadala i reči koje niko nije zaista slušao. A ona je oduvek osećala da pisac mora da pronađe svoje mesto tišine, da bi mogao da čuje ono što drugi ne umeju.  Na planini, dani su tekli drugačije. Ujutru ju je budio miris smole i zova ptica , uveče su joj društvo pravile zvezde koje su svetlele kao reči neizgovorene pesme. Sedela bi ispred male drvene kućice koju je pronašla, i počinjala da piše. Nije znala kome piše, ali rečenice su dolazile kao da ih neko šapuće kroz vetar.  Prvo su to bile jednostavne slike: kamenje pod mahovinom, zvuk izvora, svetlost koja se preliva preko snežnih vrhova. A onda, polako, u njenim tekstovima su se pojavljivali ljudi koje ...