Svetlo sa krova zgrade ( Treći deo)

Svet je prirodno uređen kao mesto gde postoji sve potrebno životu. Onda su ljudi izmislili moć i novac, prirodne sposobnosti zamenili veštačkim i danas je gurnuto u stranu sve što najviše vredi, od početka. Planeta pripada svima ali svetom putuju samo oni koji imaju novca za to, kao što i svako ima dar u sebi, ali ga ne može iskoristiti bez novca, ugledne veze ili lude sreće.

Kiša je padala dok je Ognjen radio u svojoj radionici, kolekciju šolja za kafu, bokale i poslužavnike. Za koji dan i vreme će se prolepšati, pa će ponovo moći sedeti na krovu zgrade i sve to ulepšavati crtežima. Malo su mu misli bile skrenute prema stanarima zgrade i onome što mu se nije i što jeste svidelo. Davno je obećao sebi da više neće misliti o ljudskim osobinama jer je to uludo trošenje energije, ali s vremena na vreme nije mogao pobediti sebe. Srbija je pregrmela mnogo toga u poslednjih trideset godina ali neke osobine, neke strahote nisu ni promenjene niti ublažene. Dve porodice iz prizemlja, dva bračna para, zavađeni su oko toga čija se kćerka "bolje" udala i čije je zet bolji ili gori. Dve porodice iznad njih posvađani su zbog dečijih svađa, onaj na trećem spratu je muzičar i ne zanima ga da li beba u stanu pored njegovog može spavati od njegove svirke koja krši kućni red, dok se na četvrtom žale na ženu koja ima psa i dve mačke, bez obzira što životinje nisu uneredile nijedan stepenik ni hodnik, ni dvorište ispred zgrade. Mlade majke su posvađane oko nekih gluposti oko ručkova i tračeva, na predsednika stanara svi su ljuti šta god je rekao, predložio...Nikakvo čudo što se nisu dogovorili oko uređenja krova i što je Ognjen dobio prostor. Jedva su se složili da plaćaju ženu koja će čistiti zgradu. Kada su na jednom sastanku odlučili da to rade stanarke, nijedna nije ozbiljno shvatila svoju dužnost. 

Petar i Sanja bili su iskreni u svakoj priči sa njim i priznali su mu da ga uglavnom komšije ogovaraju ali da je u pitanju čista ljubomora. Uradio je nešto lepo što oni nisu mogli ni za nekoliko godina. Gledao je svoja posla veoma uspešno dok je to njima bilo najteže. Ognjenu to nije smetalo, već odavno ne vodi računa  šta misle drugi. Bio je opkoljen onima koji misle da je lud jer otvara grnčariju i rizikuje, onima koji bi da ga žene i nalaze devojke, koji su mu davali savete i verovali da je čudak, itd. Sada je i kiša bila lepa u njegovim očima, ništa mu nije smetalo kao nekada. Čovek misli da je niže biće samo dok sluša tuđa omalovažavanja. Kada ih "ugasi", čuje sebe i dolaze mu drugi dani i drugi ljudi. Prva devojka koju je voleo, pre petnaest godina, želela je da on bude intelektualac sa diplomom ili ništa od "ljubavi". Druga se pojavila pre sedam godina i nije razumela zašto nikada nije bučan, zašto nikada ne naručuje alkohol ako ga ona pije, i želela je život u centru grada. 

Nakon najvećih poraza, prestao je razmišljati o svakoj temi koja načinje reč "sudbina" ili "sreća", predao je život u božije ruke jer je sreo prijatelja koji se na taj način promenio iz korena. Nije mu trebalo mnogo da shvati koliko je vredan i ako nije porodičan, ako još nema potomke, mnogo je čitao i učio. Sada je voleo da eksperimentiše, da usrećuje druge koji to zaslužuju ili trebaju pomoć. Postao je posmatrač gomile ljude, hipnotisane mase koja se takmiči jedni sa drugima i sami sa sobom. Gledao je porodice koje se raspadaju jer im nikada nije bilo dosta materijalne moći, jer nisu verovali jedni drugome ni u nešto više, jer nisu ulazili u brak iz ljubavi. Mnogi su živeli onako kako im je rečeno, po pravilu. Razboljevali su se jer nisu pomogli sebi. Mrzeli su sva godišnja doba i nisu primećivali ništa lepo.

A kiša je toliko lepo padala ovog popodneva. Jedva je čakao da odnese poklon novim prijateljima. Petar i Sanja su predivna deca koja će biti spremna za svaku oluju koju svet nudi jer su imali od koga da uče. Plavokosi blizanci sa kafenim očima i visokim mršavim telom, sa osmehom deteta i odraslog čoveka, bili su njegovo otkriće, koliko se i od mladih može naučiti. 

Uveče je kiša prestala i on je poželeo da prespava na krovu kućice. Te večeri je nestalo struje, pa je pozvao Petra i Sanju da sede kod njega gore. Upalio je sveće u raznim bojama i pustio tihu muziku sa laptopa. Bili su mu zahvalni što im je pomogao da oteraju dosadu. Spremali su se te večeri da izađu, ali Sanja se nije mogla našminkati i doterati naspram svetlosti sveće, pa su je zbog toga zadirkivali. Svetlo i smeh su dopirali sa krova zgrade dok su oni dole doneli zaključak da su možda drogirani ili je Ognjen u sekti pa navraća onu naivnu decu bez roditelja. Pridružili su im se Zagorka i predsednik stanarske zajednice, Blagoje, fini čovek njenih godina, koji joj je bio najbolji prijatelj među susedima. Živeo je sam od kada je ostao bez supruge pre nekoliko godina, deca nisu bila u državi. Znali su da ih drugi zadirkuju kako se previše druže,ali dovoljno su omudrali kako bi im to bilo samo smešno. Nisu mogli skuvati kafu, ali su sedeli sa Ognjenom i decom, diveći se lepoti ove večeri, kada i ono što vas čini nervoznim, poput nestanka struje, možete iskoristiti na lepši način. 

Nastavak sledi...

Read More

Svetlo sa krova zgrade ( Drugi deo)

 Drvena polica je sada bila puna proizvoda od gline, koji su blistali u raznim bojama. Ognjen je sedeo u svom dvorištu na vrhu zgrade i posmatrao ono što je upravo priveo kraju. Treba sve te posude odneti u radnje, kada se dobro osuše na suncu. Vreme je bilo na njegovoj strani. Sunce i topao vazduh, prognoza je dobra i za naredne dane. Mogao je da se opusti i odmori bar danas i sutra. Onda ima nameru da svakog jutra odlazi kući u radionicu, i tamo napravi šolje sa tacnama i poslužavnikom. Znao je da to može ostvariti, kao i da mora biti prefinjeno, jer takve proizvode kupuje uglavnom ženski  pol. Uspevao je da živi od grnčarenje bez obzira na moderno vreme u kom se nalazi, danas kada to više pripada prošlosti. Nije ga plašilo i ako jednom dođe dan kada se neće njegovi proizvodi prodavati. To bi za njega bio znak da je došlo vreme za drugi posao. I onako je navikao na promene i  brze odluke. Preselio si u dedinu kuću još pre dvadeset godina i krenuo na kurs, kada je iznenada shvatio  da ne želi biti nikome menađžer niti eknomista, jer je dve godine višeg obrazovanja poklonio roditeljima i njihovom hiru. Nakon dobijene diplome, ostao je sam, deda je umro i ostavio mu prizemnu kuću sa dvorištem i garažom koju je pretvorio u radionicu. Rizikovao je dok je uzeo kredit od banke, pri tom radeći na više mesta da bi otplaćivao rate i preživeo. Ali majstor koji ga je učio, ohrabrio ga je rečima da je on umetnik u ovom poslu, tako da mora nastaviti jer je na dobrom putu. I srećom, imao je vere i upornost, isplatilo se vrlo brzo. Sada je imao dve radnje u gradu koje je poverio bratu i njegovoj supruzi, kojima su pamagala punoletna deca. Ognjen je uredio prodavnice kako je želeo, potrudio se da izlozi skreću pažnju mnogim prolaznicima, dok je unutra gotovo nemoguće bilo ništa ne kupiti. 

Nasmešio se kada se setio plana za ovu sedmicu. Želeo je da napravi tri zelene šolje sa crvenim cvetovima, isti takav i bokal, kao poklon za komšije koji su mu za kratko vreme postali pravi prijatelji. Prepoznao je sebe u njima jer su imali istu takvu snagu, da gledaju samo  u pravcu gde ima svetla. Ta starija žena naučila je decu da budu savršeni u ovom svetu, bez obzira na sve što im se desilo. Prošlog leta uspeli su otići sedam dana na more, jer su godinu dana strpljivo štedeli. Kada su se vratili, čuli su glasine kako im verovatno neko  iz bliske familije  šalje novac . To su Petar i Sanja pričali Ognjenu, kada ih je ispitao malo detaljnije o stanarima. Rekli su mu da postoje samo dve porodice sa kojima se druže, jer se u blizini ostalih ne osećaju tako prijatno. Ognjen je znao o čemu je reč. I sam je pripadao bezazlenim ljudima kojih je danas malo. Skoro da nije mogao upoznati nekoga ko ga neće pitati zašto nije oženjen u četrdeset četvrtoj, zašto nema decu kada je vreme i kada ima sve uslove za stvaranje porodice. Počeo se sklanjati i od familije, ogradio se svojim svetom koji je dobar i stvaran. Upornost ga je nagradila da ipak s vremena na vreme sretne ljude koji će mu biti prijatelji. Bezazlenost je ključ prijateljstva i poverenja. Ne šaliti se na tuđi račun lošim šalama, ne ismejavati druge, ne baviti se drugima osim ako ti se obrate za pomoć, ne ispitivati druge zašto su nešto uradili a nešto nisu. Ognjen je voleo devojke koje nisu bile deo tog sveta i uspeo isceliti srce kada je shvatio da mu ne bi donele nikakvo dobro. Prepustio je život božijoj ruci, dok se trudio da svaki dan ukrasi nečim lepim. I to mu je  išlo od ruke, kao što je i zanat cvetao. Nove ideje, poput ove da uredi krov zgrade, dolazile su u glavu i ostvarivale se.

Danas je rešio da usreći nekoga ko nije ljudsko biće, ali više je anđeosko. Za to su mu dobro došli Petar i Sanja. Pozvao ih je da posete dva prihvatilišta za napuštene mačke i pse. Deca su oduševljeno prihvatila, naročito što ih je prvo čekao posao nabavke. Odveo ih je u obližnju radnju gde se prodavala hrana za životinje i napunili gepek đžakovima granula, konzervi i kesica. Usput je Ognjen izašao da kupi paket mleka. -Moj prijatelj radi u prihvatilištu gde su doneli male mačiće. Ovo će im dobro doći.-

Petar i Sanja su ga samo zadivljeno gledali, ovo je za njih bila i razonoda i radost, jer su voleli životinje. 

-Mi nismo nikada imali kućnog ljubimca, osim što smo više puta donosili mače sa ulice, pa kada odraste nosili bismo ga u selo kod bakinih rođaka. Nije za macu da bude u stanu.- pričala je Sanja.

- Kada bi imali dvorište, sigurno bi ga pretvorili u mini azil. Ljudi bi mislili da smo ludi- našalio se Petar.

- Da, kao što bi rekli za mene da sam lud što kupujem životinjama hranu. Poznajem ljude koji rade na zaštiti životinja i brinu o njima, znam koliko im ovo znači. Neću osiromašiti što sam jedan deo zarade za prošli mesec, dao stvorenjima koja nikome nisu kriva.

Njegov humani i nežni potez obradovao je decu i zaposlene u dva prihatilišta. Dosta mački i pasa dobilo je hranu za sledećih desetak dana. Petar i Sanja nisu znali koga pre da uzmu u ruke, hranili su mačiće na flašicu, do su psi mahali repovima od radosti i zvali ih na igru. Ponudili du se da dolaze tamo i  volontiraju, kada budu na raspustu. Bezazlenost je svuda posejana gde je Ognjen upleo prste. Svetlo oko njega je bacalo snop na sve strane.

Nastavak sledi...

 

Read More

Svetlo sa krova zgrade ( Priča u nastavcima)

Došao je kao niotkuda. Prizemni umovi nekih suseda zaključili su da je previše uredan za jednog umetnika. Kosa mu je bila uredna i kratka, boja lešnika presijavala se na suncu, dok je čisto i belo lice blistalo, oči kafene boje, atletski građeno telo. Lepota muškarca u četrdesetim nije se uklapala u život koji je ovde započeo. Pitali su su se da li je bolestan ili beskućnik, možda begunac, ko zna ko je i odakle...

Jednog majskog dana stanari  stare zgrade videli su kako novi sused prenosi svoje stvari, ni manje ni više nego na krov. Tamo su nekada "trebali" napraviti zajednički vrt jer je prostor idealan, ali dogovor je propao, jer se nisu mogli dogovoriti kako će tačno prostor iskoristiti. Sve što su imali bila je drvena kućica koju planirali za decu, ali je ostala pusta. Zbog lenjosti. Sada je neki,otprilike beskućnik, rešio da se nastani na njihovom krovu. Dobronamerni su mu pomogli, naročito petnaestogodišnji brat i sestra sa trećeg sprata. Nije tu bilo mnogo ličnih stvari, više pribora za posao. Naslutili su da je grnčar ili slikar, nešto neobično jeste. Na sve to predsednik stanarske zajednice, pustio je poruku na grupu, na Viberu. Obavestio ih je da ne gunđaju i ne mršte se na novog suseda, da mu ne postavljaju pitanja jer on je dobio odobrenje da  iskoristi krov zgrade kako želi i ume. Opština mu je dopustila i ko zna sa kim je u vezi...To je produbilo radoznalost, ali niko ga nije smeo ništa pitati. 

Predstavio se samo kao Ognjen i bio je prirodno ljubazan. Izgledao je kao da mu ništa nije teško. Pojavili su se dvojica njegovih prijatelja koji su prenosili stvari sa njim.  Kako su neki u prolazu primetili, odneli su gore i tepih travu. I to su je nosili u više navrata. Petar i Sanja, petnaestogodišnji blizanci, stekli su njegove simpatije vrlo brzo, pa ih je odveo gore da popiju sok i poslužio ih slatkišima. Sedeli su na krovu zgrade u svom tom haosu, među gomilom stvari koje čekaju da budu postavljene na svoje mesto.

" Hočete da živite ovde? Nemate struju ni vodu. Samo internet." - pitala ga je Sanja radoznalo dok ju je brat prekorio pogledom. Ognjen se na to opušteno osmehnuo.

"Neću biti po ceo dan ovde. Živim dva kilometara daleko, dolaziću kada mi odgovara. Zakupio sam krov, da plaćam kiriju kao da je stan. Potrebno mi je zbog mog posla. Ja sam grnčar, imam dve radnje u gradu, gde prodajemo ono što ja stvorim. Moj brat  i njegova petočlana porodica rade u tim lokalima. Ja sam tu da stvaram. U kući imam grnčarsku radionicu, tamo ću praviti, ovde šarati proizvode. Umem da slikam po njima i da ih bojim. To mi je najveće zadovoljstvo."

- Mi ćemo doći da pomognemo kada se vratimo iz škole, sutra popodne.- nesebično se ponudio Petar.

- Ne, vi ste deca i dovoljno ste danas pomogli. Ali hoću da mi često dolazite kada sve sredim, da bi me podsetili na pauzu. Ponekad se ne znam odmoriti. -

Pre nego ih je baka  pozvala da ručaju, Ognjen je otvorio jednu kutiju sa prelepim prozvodima od gline. Bile su to činije i razni oblici šolja, u tamnim i svetlijim bojama. Dve su bile pod prelepim šarama. Objasnio im je da će i ostale tako izgledati, ovde će ih oslikavati. Bili su još više zainteresovani. Ovaj čovek kao da je izašao iz neke knjige, iz priče koja nije stvarna u okolini koja ih okružuje. 

Sledeća tri dana, niko gore nije provirio, ali su ga viđali kako i dalje dolazi i odlazi, uvek raspoložen i vedar, pristupačan za ljude koji su se i dalje klonili njega jer je za njihove umove bio čudan. Samo su Petar i Sanja zastajkivali u srdačnom razgovoru, a i njihova baka pokazala je svoju srdačnost tako što je iznela pun oval slane i slatke pite za novog suseda. Zahvalila mu se što je tako pozitivno uticao na njene unuke. Bila je profesor književnosti u penziji i odgajala je Petra i Sanju sama, već deset godina, od kako se desila porodična tragedija, kada su njena kćerka i zet poginuli u saobraćajnoj nesreći, a njen suprug umro godinu dana posle toga. Čelično jaka i nestvarno smirena za svet koji je posmatra, odgajala je blizance na najbolji mogući način. Nikome nije bilo jasno kako su deca uvek tako ljubazna i nasmejana, zadovoljna skromnim životom, odlični učenici, bez ikakvih problema u odrastanju. Svima je bilo jasno da oni tokom raspusta pronalaze honorarne poslove, od pranja sudova u restoranima do prodaje sladoleda na ulici. Gospođa Zagorka je imala šezdeset sedam godina, veliki gubitak iza sebe, ali njeno lice je bilo lepo i mladoliko. Svi u zgradi su imali srećnije živote i manje gubitke, i isto tako, svi su se mnogo više žalili i nervirali. Kada je trebalo urediti krov, ona se nije priklonila nijednoj strani, jer stanari su bili podeljeni. Jedni su želeli da to bude poput parkića za odrasle i decu, mesto gde će opušteno i sa uživanjem piti kafu, a drugi su želeli da bude samo mesto gde će se deca igrati, dok će majke motriti sa neke klupe. Svakako je za nju bila pametnija ova prva opcija, samo što nije htela da se zamera bilo kome. To je pre dve godine bila tema koja je ipak prestala da bude aktivna, jer su ljudi očigledno bili lenji za bilo koje rešenje. Sada je ovog čoveka gledala majčinski, sa velikim divljenjem. Došao je gore da radi, da kreira nešto lepo, iskoristi prostor koji su drugi odbacili u svojoj aroganciji. Naredila je deci da ispoštuju njegovu volju i ne idu gore dok ih on ne pozove. Očigledno mu je trebala samoća da sve uradi kako je zamislio. 

Peti dan od njegovog dolaska

Gospođa Zagorka i njeni unuci bili su prvi pozvani na kafu kod Ognjena, kada je sve bilo sređeno. Krov stare zgrade sada je bio nešto najlepše u celoj okolini. Više od pola površine bilo je pod prijatnim zelenilom, postavljena je tepih trava, zbog čega su imali utisak da su negde dole na zemlji. Sva četiri kraja  bila su oivičena ogromnim zelenim cvećem u saksijama. Bilo je visoko više od pola metra , uspravno, bez cvetova. Saksije su bile glinene, svetlo naranđžaste boje. Ognjen je objasnio da su samo četiri stabla pravo cveće, ona smeštena po uglovima, ostalih šest bila su veštačka. Saksije su njegovo delo. U istu boju, kao i saksije, ofarbao je pet malih, drvenih klupica, na koje je moglo sesti po dvoje odraslih ljudi. Izgledale su skromno i veselo, bez naslona, u toj divnoj naranđžastoj boji. Drvena kućica, smeštena u blizini otvora prema stepenicama, jer je zamišljena da bude dečija i bezbedna, sada je pretvorena u prekrasni smeštaj za odraslu osobu. U njoj se nalazio dušek za ležanje  pleteni sto sa istom takvom foteljom, i mala polica sa ličnim stvarima. Na stolu se nalazilo nekoliko sveća, da bi osvetlile prostor uveče, velika baterijska lampa, mini laptop i beležnik. Pored kućice bilo je nekoliko kutija u kojima su se nalazile razne tvorevine od gline i sav pribor za njihovo ulepšavanje. Takođe se nalazio i plastični okrugli sto sa četiri stolice, jer je planirao da mu prijatelji s vremena na vrema navrate. Ponudio ih je sokom i slatkišima, dok su oni ostali zadivljeni, govoreći kako je malo trebalo stanarima zgrade da sličnu stvar urade, ali nisu shvatili da je sve igra, ne hir.

Nastavak sledi...

Read More

Razlozi

Životinju je Bog stvorio da bi svaki čovek dobio priliku da upozna bezazleno prijateljstvo. Da shvati koliko je lepo brinuti o nekome bezuslovno, a taj neko će uzvratiti mnogo ljubavi. Oni nemaju inteligenciju kao mi, imaju toplinu i dobrotu koja nam je potrebna. Mi nemamo toliko bezazlenosti, dok su oni sasvim bezazleni. Duhovno se sa njima dopunjujemo, razumemo se, shvatamo lepotu prijateljstva svih živih bića. Mi smo u njihovim očima kao bogovi, ali oni nas umeju savršeno proceniti i shvatiti kakvi smo iznutra. Voleti životinju i pružati joj dobrotu, odlika je dobrog čoveka koji ne zna biti sebičan i okrutan.

Lepota prirode jeste upozorenje da postoji Tvorac i da ništa nije samo od sebe nastalo. Ne može lepota cveta biti sama od sebe takva kakva jeste, ne može mirisati priroda sama od sebe, niti pahulja, koja se istopi za sekundu, imati savršen oblik, simetrije kakve samo mogu biti nečije delo.

Postanak leptira, kada gusenica koju niko ne voli ni videti, prelazi u svoj konačni, prelepi oblik, dostiže vrhunac razvoja i lepote. Ta lepota je izašla iz prelaznog dela, iz čaure, u kojoj se krio put do cilja, poput zasađenog semena koje će izrasti iz zemlje. Leptir je veseo, prekrasan i svi ga vole. Tvorac je stvorio iz gusenice leptira, da bi pokazao razvoj svakog od nas koji možemo doživeti ako se upustimo u taj put.

Sve je podređeno čoveku koji ne bi trebao ništa zloupotrebiti. Čovek je i sam postao kreator i umetnik, da bi time dokazao poreklo od svog Tvorca. Svet je podeljen na ljude koji su ovoga svesni i koji ne vide ništa dalje od tame. Mi smo tu da budemo svetlo u tami.

Read More

Nikola Tesla - "Moji izumi"

"Jednog popodneva, kojeg se uvek sećam, uživao sam u šetnji sa prijateljem u Gradskom parku i recitovao poeziju. U tim godinama znao sam napamet cele knjige, od reči do reči. Jedna od njih je bila Geteov "Faust". Sunce je upravo zalazilo i podsećalo me na slavni pejzaž: Dan je pri kraju; ono, sve dalje sja, hita da drugi oživljava svet. Što me krila ne dignu sa tla, pa za njim, večno, da upravljam svoj let! Divnog li sna dok ono dole kreće! Kuda lete krila bestelesna, telesna krila vinuti se neće!

Dok sam izgovarao ove reči pune nadahnuća, sevnu mi misao kao bljesak munje i u trenu mi se otkri istina. Štapom u pesku nacrtah dijagrame, koje sam šest godina kasnije pokazao prilikom obraćanja Američkom institutu elektroinženjera, a moj prijatelj ih odlično shvati. Prizori koje sam video bili su čudesno izoštreni i jasni i imali su čvrstoću metala ili kamena i to u takvoj meri da mu rekoh: Vidiš ovaj moj motor, ovde; gledaj kako ću sada da ga obrnem".  Ne umem da opišem ta osećanja u tom trenutku. Ni Pigmalion kada je video kako njegova statua postaje živo biće nije mogao biti više uzbuđen. Dao bih hiljade tajni prirode na koje sam mogao slučajno naleteti, za ovu jednu koju sam joj otrgao sasvim neočekivano i uz opasnost po sopstveni život."

Ogromna većina ljudi nikada nije svesna onoga što se oko njih i u njima samima zbiva i milioni se razboljevaju i prerano umiru upravo zbog toga. Čovek može naglo da oseti tugu a da razbija glavu tražeći objašnenje, umesto da primeti da ju je izazvao oblak koji je presekao sunčeve zrake. Čoveku se u mislima može pojaviti lik dragog prijatelja, pod uslovima koje će protumačiti kao čudne, zaboravljajući da ga je nedugo pre toga sreo na ulici ili negde video njegovu fotografiju. Kada izgubi dugme na košulji unervozi se i proklinje po ceo sat, a ne može da prizove u sećanje svoje prethodne postupke i pronađe mesto gde se dugme nalazi. Slaba moć zapažanja nije ništa drugo do vid neznanja i odgovorna je  za mnoga nezdrava shvatanja i nepromišljenje ideje. Tek svaka deseta osoba ne veruje u telepatiju i druge psihičke manifestacije, spiritualizam i komunikaciju sa mrtvima i odbija da sluša namerne ili nenamerne varalice.


  Odlomak iz knjige "Moji izumi", Nikola Tesla

Read More

Jesenji dan za novi početak

Iskupljala  je lišće, braon, žuto, naranđžasto, suvo i prefinjeno poput papira, lomljivo poput njene duše kakva je bila do skora. Nije više sigurna niti hoće da tumači ko je zaista kriv, ona sa lošim izborom, strahovima i verom u ljude, ili slučajnosti koje su baš bile prave slučajnosti i nesreće. Teško je bilo sresti osobu sa kojom ćeš razgovarati u miru, koja ti neće deliti savete, pored koje će ti biti sasvim prijatno, koja će znati da sasluša. Želela je biti voljena, ali je povređena, želela je biti srećna, ali nešto joj se oduvek rugalo i zaustavljalo na sred puta. Tražila je dobrotu i bezazlenost, pružala ih, ali je malo sreće bilo sa tim. I svaka osoba sa kojom je mogla biti u sestrinskom ili bratskom odnosu, nije joj više bila fizički blizu. Društvene mreže nisu više bile zadovoljstvo jer je nadvladao cinizam, agresija, pametovanje, podsmeh, ludilo većih razmera. 

Predala se sadašnjem trenutku jer u njemu nema ništa od juče, a za dobre i čiste ljude nema mesta ni u onome što se zove sutra. Danas će sređivati dvorište, sutra kuću, igraće se sa psom i mačkom, a na poslu će raditi do iscrpljenosti, da bi umor progutao patnju. Na treninge će i dalje ići jer tamo je sve dobro, izbacuje se stres i obnavlja. Čitaće molitve, lepe knjige i gledati lepe filmove  o dobrim ljudima.

Jesenji dan traje i blista zlatnom lepotom. Nema ničega što je jurila i čemu se nadala, za šta se borila. Možda je to nula koja je potrebna, da se od nje krene. Ispraznila sam svoj krug i možda u nju došeta što mi treba.

Mrvica nade pojavila se. 

Read More

Lepota koja postoji

Stare telefonske govornice u Engleskoj, pretvorene u biblioteku. Postoji stotine fotografija iz raznih gradova i sela, sve je uredno i prelepo izgleda. Vredno svakog poštovanja i divljenja, ovakav narod je civilizovan, vezan za lepotu i vrednost, pametan narod. Ovo je poštovanje kulture, poštovanje vrednosti, uvažavanje svoje zemlje i ulice. Ako je ulica lepa to dokazuje unutrašnju lepotu građana i njihove vlasti. Ovo je primer da su na vlasti ljudi koji imaju osećaj za dobro, koji žele pokazati dobru stranu sveta, ovo je pokazatelj udobnosti, topline doma i uživanje u sitnicama. Stare govornice nisu polomljene i ostavljene kao ruglo, bačene na otpad. Pretvorene su u biblioteku, uredni mali prostor, koji u isto vreme podseća na neka stara vremena. Za stare ljude zahvalnost zbog nezaborava, za mlade divljenje i dobar primer. 

Englesko selo - šta izaziva u čoveku koji voli lepotu? Ja pomislim da je to bajka i nešto nestvarno, dok ne shvatim da zaista postoji. Zahvaljujući internetu, možemo videti stotine fotografija kućica i vrtova koji toliko lepo izgledaju da čovek mora poželeti da ode tamo. Ja se ne bih vratila sa ovakvog mesta. Prijatnost  su stvorili i neguju ljudi čije ruke kreiraju lepotu i održavaju, bez obzira koliko je savremeni svet pokriven betonom i tehnologijom. 

Read More

Hrišćanski filmovi - svetla strana sveta

Pre godinu dana otkrila sam da postoji lepša stana sveta koju pokreće poštena i svetla strana filmske industrije. Radi se o savremenim hrišćanskim filmovima sa snažnom porukom ali koja ima efekta i menja ljude, otvara oči. Puno filmova je urađeno i po istinitim događajima, što dodaje hrabrost da se vera osnaži. Sva ova dela možete naći na jednom sajtu koji se zove "Biblijski filmovi", a lako ih je odgledati bez prijave, bez reklama, jer su divni ljudi to kreirali nesebično. Link do njih je  https://biblijskifilmovi.com/igrani-filmovi/hriscanski-filmovi/

Glavno što se nauči i najveća prednost jeste jednostavnost vere. Bukvalno se ostavlja sve ostalo u čemu ste pokušavali pronaći neku pomoć ili  odgovor. Citate koje nikada nisam uočila sama u Bibliji, jer sam je čitala bez razuma i gurnula je negde u stranu. Shvatila sam sledeće:

- Ako je Isus rekao " Ništa nećete moći bez mene", onda nam je samo potrebna molitva njemu i vera da nas čuje, a to je ljudima najteže poverovati. Kada ga prihvatite kao prijatelja koji vas čeka da mu se obratite, vrlo brzo možete početi da osećate neku blagu blizinu, prisustvo koje ima neku vrstu lakoće i opušta vas.

- U Bibliji piše da mu predamo svoje brige i svoj teret. To znači da se u svakom problemu i muci možemo osloniti na njega i čekati ishod. Strpljenja ćemo imati ako se posvetimo sitnim zadovoljstvima dok će On sve rešiti za nas. Povešće nas dobrim putem, dobićemo znake kroz ljude i događaje, dobićemo osećaj kojim putem poći.

- Volja njegova jeste ono što će nas učiniti najsrećnijim. Jer On vidi i što mi ne vidimo, zna bolje od nas kako i šta urediti u našem životu, bolje zna od nas šta nam je potrebno. Njegova volja nije sebičnost već ono što je jedino savršeno  za nas.  Postoji citat gde Bog govori da se čovek ne oslanja na svoju mudrost već na njega. To je krajnje jednostavna poruka, da sve njemu prepustimo i da je život smislen samo na taj način jer mi smo neraskidivo vezani za Boga koji nas je stvorio i poslao u materijalno telo, da budemo svetlo u tami. Naše nije da se zamaramo zašto i zbog čega je to tako.

 - Ostavlja se sve vezano za pojavu zvana Novo doba. Tačno je da je Bog stvorio Zakon privlačnosti, mi smo magnetična bića i svako od nas je to mnogo puta  iskusio. Ali moramo koristiti zakon samo uz Tvorca. Samo uz njega ćemo privući što nam treba i pobedićemo privlačenje loših događaja.

- Ostavlja se sve vezano za bilo kakve trenere, kouč, joga, tarot, astro, razni energetski tretmani, meditacije i mnogo toga vezano za lični razvoj, jer ti ljudi naplaćuju pomoć a ne vraćaju te Bogu. Oni prodaju učenje gde čovek sam sebe isceljuje i tako produbljuje rane i proširuje prazninu u sebi. 

- Samo je potrebna molitva u sebi, bilo gde, nebitno da li si u crkvi ili u kući, u prirodi, ulici...Uvek mu se možeš obratiti. Ta jednostavnost je najveći luksuz a besplatna je.

 U jednom od filmova postoji objašnjenje zašto isprepletati prste na ovaj način, za vreme molitve. Ovako nam ništa neće izmači iz ruku.

Read More

"Izgubljeni simbol" - Den Braun

Ovu knjigu sam čitala ravno pre deset godina, i to preko laptopa jer nisam bila u mogućnosti da je kupim. Nisam verovala da među Braunovim delima postoji nešto bolje  nego što je  hit knjiga "Da Vinčijev kod". 

"Izgubljeni simbol" nije samo  uzbudljiva drama od početka do kraja, već je čitava riznica istraživanja, znanja, istorije, pitanja i odgovora. Prepliću se religija i nauka, u stvari, poklapaju se, jer obe dokazuju da čovek ima mnogo jači unutrašnji potencijal nego što je svestan. I da najveća moć postoji u jednoj reči koja postoji u Bibliji, skrivena ili pred očima a da je nismo ni svesni. Reč kojom je Bog stvorio svet.

Foto: Delfi

Mnogo puta sam nailazila na članke koji najavljuju snimanje filma po ovoj knjizi, ali sada se to zaista ostvarilo. Den Braun je na svom profilu najavio premijeru filma "Izgubljeni simbol", a čini mi se da je film izuzetno dobro urađen. Knjiga je toliko bogata, da bi stvarno bilo šteta ako je film ogoljen. 

Delovi iz  romana

Suština svega je u tome da ljudi vekovima traže "Reč" kojom je Tvorac stvorio svet. Jedino sigurno jeste  mesto gde je ona skrivena, a to je Biblija.

Živeti u svetu, a ne biti svestan njegovog značenja, isto je što i hodati po ogromnoj biblioteci a ne pipnuti ni jednu jedinu knjigu.

 

"Svakog  letnjeg  semestra  predajem kurs  pod nazivom  Okultni  simboli. U njemu često spominjem Vašington. Trebalo bi da se prijavite  na taj  kurs."

"Okultni simboli! - brucoš  je  ponovo  izgledao  uzbuđen. Znači, u Vašingtonu ima đavolskih  simbola!"  Langdon se nasmeja. "Žao mi je, ali reč "okultni", ima  zapravo  značenje tajni, ili  skriveni.   

U  vreme verskih progona svako znanje  koje   nije  bilo u skladu sa dogmom moralo je  biti skriveno  ili okultno, i  pošto  je  ugrožavalo crkvu, ona  je  sve  što  je okultno označila kao nečastivo  i  ta se predrasuda održala do danas."

Vekovima  su najsjajniji  umovi  na  svetu  ignorisali  drevnu  nauku, ismevajući  je  kao  skup  neznalačkih  zabluda,  naoružavajući se arogantnim skepticizmom i zaslepljujućim tehnološkim  inovacijama,  oruđem  koje  ih je vodilo samo još  dalje   od istine. Svako otkriće koje napravi jedna generacija biva  opovrgnuto  uz  pomoć  tehnologije   sledeće  generacije.  I  tako  to  biva  već vekovima. Što čovek više uči , to više shvata da ništa ne zna. Hiljadama  godina, čovečanstvo  luta  u  tami,  ali  sada,  kao  što  je  bilo prorečeno, nastupa promena. Lutajući  slepo bespućem istorije, čovečanstvo je  stiglo  na  raskrsnicu.

Ovaj  trenutak  prorečen  je  odavno, predskazan u drevnim spisima, prastarim  kalendarima, čak i  u  zvezdama. Datum je  tačno određen, dolazak  predstoji. Objaviće  ga  zaslepljujuća  eksplozija znanja. 

Blesak  jasnoće  koji  će  obasjati  tamu  i  podariti  ljudskom  rodu  poslednju priliku da se udalji od ambisa  i  krene putem mudrosti.

"Znači, ako dovoljno ljudi počne da misli o jednoj istoj stvari, onda će gravitaciona sila te misli postati primetna...i pretvoriće se u stvarnu silu".

"Misao, pa i svaka najmanja ideja koja se stvori u vašoj glavi, ima masu. Misao je stvar, izmerivi entitet, s izmerivom masom."

Read More

Ostaviti gluposti

Tako je lepo biti sebičan i više ne razmišljati kuda svet ide, da li neko vlada u senci, šta hoće ovi a šta oni, ko vara narod, ko laže, ko hoće da nas vodi u propast a ko je dobar....Jedno je sigurno - mi ne znamo ko je zaista dobar.

Prođeš sve, od slušanja politike do teorija zavera, od svakojakih tvrdnji i navodnih istraživanja nekih likova za koje nikada ne bi čuo da neko drugi nije podelio na društvenoj mreži. Prođeš kroz sve to, smatrajući da neke istine treba da isplivaju, da neko drži neke tajne, čitaš pisce koji se bave tajnama, veruješ da bi nešto trebalo da se promeni....I onda dođeš do zatvorenih vrata, i sve tako  iznova. Greška je u tome što ne vidiš natpis na vratima : " Ne vredi ti ništa, sve ostaje kako jeste.".

I to je tačan odgovor, a imaš sreće ako do njega dođeš u zrelim godinama. Danas je mnogo odraslih ljudi, pa i sredovečnih, koji su apsolutno zašli u gluposti, da su totalno van svoje pameti i svojih razmišljanja. Teoretičari služe kao idoli, vesti se šire poput zaraze najgore vrste, a nisu vesti uopšte. Od reptila u podzemlju do nekog zaprašivanje, do čipova i magneta, od priče o globalistima i satanistima - ljudi su izgubili vezu sa svojom ličnom inteligencijom, izgubili su svoje mišljenje i svoj osećaj. Imaju samo tuđe mišljenje. A takođe se hvataju i za božje ime dok smatraju da ih Bog podržava u glupostima. Kada bi se iskreno pomolili za svakodnevni kontakt sa Bogom, ne bi više slušali lažne proroke koji govore o kontroli nad ljudima. Tačno je, kontrola postoji, ali upravo tamo gde su oni. Ufolozi, astrolozi, nadrilekari, lažni božji ljudi, mislioci koji su se tek tako pojavili da bi stekli slavu....Imamo šetajući cirkus po internetu, ljude koji redovno postavljaju emotikon smajlija na broj bolesnih i umrlih, imamo mnogo nepismenih buntovnika koji se  busaju u prsa i smatraju da sve znaju, a ne znaju dalje od onoga što su pročitali, jer uopšte ne razmišljaju.

Kažem, sebičnost je dobro rešenje u ovim danima. Ne misliti o svetu, jer svet je poludeo. Normalni će pronaći put do tebe i ti do njih, ako želiš. Molitva je spas, ako tražiš da budeš pametan i na pravom putu. 

Foto: Lismarys cottage

Read More

Sećanje na jedno divno stvaranje

Sećanje mi se vraća, kako sam ovde, u septembru i oktobru 2018.-e pisala Zvuk tišine. Uz ranu jesen, uz ptice i mačka koji se igrao uz mene i ležao na klupi... Svašta se može u skromnosti i jednostavnosti. Samo neka je mašte...

Danas

Desile su se stvari koje sam želela ali ne do kraja. Stigla sam iz grada gde sam provela nekoliko dana i gde je tamo sve što najviše volim. Nije bilo druge utehe osim da stvaram novu knjigu. Nisam znala šta ću da pišem, imala sam bojazan od bunila i otupelosti, od gubitka volje. Međutim, jednog kišnog jutra, došla mi je ideja da pišem knjigu po tekstu na blogu koji sam napisala dve i po godine ranije. Korak po korak i stvarala sam priču koja mi je legla na srce. Divna, topla jesen, nova nada i cilj. Svetlo u mraku. I nastao je Zvuk tišine.

Vesna je napustila svoju kuću jer je u svetu zavladala epidemija ludila a to je zahvatilo i njenu porodicu. Ostavila je sve i pobegla na Radan planinu. Tamo je pronašla staru, napuštenu kućicu, a proleće je stiglo...Ubrzo su stigli i njeni prijatelji, pa i njena ljubav.

Sve sam to smestila na početak 2020.-e godine.

Tako se desilo, da sam imala svoju knjigu u ruci, baš u to vreme iz knjige, kada je zaista krenula svetska epidemija. A i neki oblici ludila ne manjkaju ni danas danju.

Vrlo često poželim da se i ja sklonim negde u planinu ili neko prelepo selo gde su ljudi bezazleni i gde mogu slušati ujutru ptice umesto buke sa ulice, gde mogu sa nekim popiti kafu uz lepe teme i pomoliti se Bogu za Njegovu volju.

Stvarno nam je svima to potrebno.

2018.

2018.

Read More

Čitajmo knjige!

 Mnogi će danas reći: "Nemam vremena". Naročito mlade žene koje imaju decu. Međutim, one ne računaju vreme provedeno listajući po telefonu stranice društvenih mreža, novosti po Googlu, recepte od kojih većinu neće isprobati, vreme na viberu dok šalju ili primaju fotografije. Uživaju u razgledanju tuđih profila, gde je ko otišao, ko se kako obukao, kakva su tuđa deca...Ima vremena za čitanje, ali prvo treba da se shvati svrha čitanja.

U ovo doba, nema opravdanja da budeš unazađen. Nema opravdanja da budeš glup. Ne moraš da imaš diplomu završenog fakulteta da bi  sebe smatrao obrazovanim. Ne moraš da čitaš ozbiljnu književnost i da se zamaraš tragedijama. Postoje stotine svetskih pisaca koji su napisali prekrasne priče, interesantne životne sudbine, gde će te upoznati druge i uvideti u drugima svoje osobine. Čitajući strane pisce imate šansu upoznati druge narode i kulture, načine živote, lepšu stranu sveta. Čitajući domaće pisce, uviđate koliko imamo nadarenih ljudi, koliko imamo stvaraoca i bez onih čije su knjige lektira u školi.

Čitajući, postajete bogatiji iznutra, ispunjeniji, pametniji i mudriji.

Read More

Divčibare - "Zemlja leptira"

Ovog leta dopao mi je odmor sredinom jula, i to iznenada, prvi put posle nekoliko godina u to doba. Pošto nisam bila u prilici da odem na more, a planine obožavam, rešila sam da budem skromna i jednostavna. Otišla sam u pitomo naselje Divčibare, ispod planine Maljen, koje pamtim samo po školskim danima. Ispostavilo se da je ovo brzo rešenje za odmor bilo pun pogodak. Tamo sam imala devet dana stvarnog života, tamo gde ima puno ljudi a malo buke, gde sam poželela da ostanem da radim i živim, bez ikakve želje za povratkom u grad i svakodnevnu ludnicu. Bila sam sama ali nisam se osećala usamljeno, jer na ovakva mesta očigledno dolaze ljudi koji žele iskusiti svu lepotu jednostavnosti i mira. Osećala sam se kao u filmovima kada neko pobegne daleko, u neko malo mesto gde se brzo navikne na mnogo lepšu i opušteniju svakodnevnicu. Hodanje kilometrima a da se ne umoriš, normalan vazduh i na plus trideset pet stepeni, a tu je i turistički vozić koji vas vodi na vidikovce. Divčibare sam nazvala "Zemlja leptira", jer nikada nisam videla toliko mnogo leptira, različitih boja i veličina. Prvi dan kada sam sela na klupu, doleteo mi je ogroman crni leptir i zadržao mi se na majici. Gde god sam krenula videla sam ih u velikom broju. U najlepšem sećanju ostao mi je crkveni park i prelepa mala crkvica, naselje vikendica u blizini vrha Kraljev sto, vidikovac odakle se vidi pola Srbije,  ski staze i mesto oko žičare. Lepo je otići negde gde nije atrakcija, a odmoriti dušu i videti koliko lepote ima tamo o čemu ti nisu mnogo pričali....

Read More