Ovog leta dopao mi je odmor sredinom jula, i to iznenada, prvi put posle nekoliko godina u to doba. Pošto nisam bila u prilici da odem na more, a planine obožavam, rešila sam da budem skromna i jednostavna. Otišla sam u pitomo naselje Divčibare, ispod planine Maljen, koje pamtim samo po školskim danima. Ispostavilo se da je ovo brzo rešenje za odmor bilo pun pogodak. Tamo sam imala devet dana stvarnog života, tamo gde ima puno ljudi a malo buke, gde sam poželela da ostanem da radim i živim, bez ikakve želje za povratkom u grad i svakodnevnu ludnicu. Bila sam sama ali nisam se osećala usamljeno, jer na ovakva mesta očigledno dolaze ljudi koji žele iskusiti svu lepotu jednostavnosti i mira. Osećala sam se kao u filmovima kada neko pobegne daleko, u neko malo mesto gde se brzo navikne na mnogo lepšu i opušteniju svakodnevnicu. Hodanje kilometrima a da se ne umoriš, normalan vazduh i na plus trideset pet stepeni, a tu je i turistički vozić koji vas vodi na vidikovce. Divčibare sam nazvala "Zemlja leptira", jer nikada nisam videla toliko mnogo leptira, različitih boja i veličina. Prvi dan kada sam sela na klupu, doleteo mi je ogroman crni leptir i zadržao mi se na majici. Gde god sam krenula videla sam ih u velikom broju. U najlepšem sećanju ostao mi je crkveni park i prelepa mala crkvica, naselje vikendica u blizini vrha Kraljev sto, vidikovac odakle se vidi pola Srbije, ski staze i mesto oko žičare. Lepo je otići negde gde nije atrakcija, a odmoriti dušu i videti koliko lepote ima tamo o čemu ti nisu mnogo pričali....
Коментари
Постави коментар