Sećanje na jedno divno stvaranje

Sećanje mi se vraća, kako sam ovde, u septembru i oktobru 2018.-e pisala Zvuk tišine. Uz ranu jesen, uz ptice i mačka koji se igrao uz mene i ležao na klupi... Svašta se može u skromnosti i jednostavnosti. Samo neka je mašte...

Danas

Desile su se stvari koje sam želela ali ne do kraja. Stigla sam iz grada gde sam provela nekoliko dana i gde je tamo sve što najviše volim. Nije bilo druge utehe osim da stvaram novu knjigu. Nisam znala šta ću da pišem, imala sam bojazan od bunila i otupelosti, od gubitka volje. Međutim, jednog kišnog jutra, došla mi je ideja da pišem knjigu po tekstu na blogu koji sam napisala dve i po godine ranije. Korak po korak i stvarala sam priču koja mi je legla na srce. Divna, topla jesen, nova nada i cilj. Svetlo u mraku. I nastao je Zvuk tišine.

Vesna je napustila svoju kuću jer je u svetu zavladala epidemija ludila a to je zahvatilo i njenu porodicu. Ostavila je sve i pobegla na Radan planinu. Tamo je pronašla staru, napuštenu kućicu, a proleće je stiglo...Ubrzo su stigli i njeni prijatelji, pa i njena ljubav.

Sve sam to smestila na početak 2020.-e godine.

Tako se desilo, da sam imala svoju knjigu u ruci, baš u to vreme iz knjige, kada je zaista krenula svetska epidemija. A i neki oblici ludila ne manjkaju ni danas danju.

Vrlo često poželim da se i ja sklonim negde u planinu ili neko prelepo selo gde su ljudi bezazleni i gde mogu slušati ujutru ptice umesto buke sa ulice, gde mogu sa nekim popiti kafu uz lepe teme i pomoliti se Bogu za Njegovu volju.

Stvarno nam je svima to potrebno.

2018.

2018.