Jesenji dan za novi početak

Iskupljala  je lišće, braon, žuto, naranđžasto, suvo i prefinjeno poput papira, lomljivo poput njene duše kakva je bila do skora. Nije više sigurna niti hoće da tumači ko je zaista kriv, ona sa lošim izborom, strahovima i verom u ljude, ili slučajnosti koje su baš bile prave slučajnosti i nesreće. Teško je bilo sresti osobu sa kojom ćeš razgovarati u miru, koja ti neće deliti savete, pored koje će ti biti sasvim prijatno, koja će znati da sasluša. Želela je biti voljena, ali je povređena, želela je biti srećna, ali nešto joj se oduvek rugalo i zaustavljalo na sred puta. Tražila je dobrotu i bezazlenost, pružala ih, ali je malo sreće bilo sa tim. I svaka osoba sa kojom je mogla biti u sestrinskom ili bratskom odnosu, nije joj više bila fizički blizu. Društvene mreže nisu više bile zadovoljstvo jer je nadvladao cinizam, agresija, pametovanje, podsmeh, ludilo većih razmera. 

Predala se sadašnjem trenutku jer u njemu nema ništa od juče, a za dobre i čiste ljude nema mesta ni u onome što se zove sutra. Danas će sređivati dvorište, sutra kuću, igraće se sa psom i mačkom, a na poslu će raditi do iscrpljenosti, da bi umor progutao patnju. Na treninge će i dalje ići jer tamo je sve dobro, izbacuje se stres i obnavlja. Čitaće molitve, lepe knjige i gledati lepe filmove  o dobrim ljudima.

Jesenji dan traje i blista zlatnom lepotom. Nema ničega što je jurila i čemu se nadala, za šta se borila. Možda je to nula koja je potrebna, da se od nje krene. Ispraznila sam svoj krug i možda u nju došeta što mi treba.

Mrvica nade pojavila se.