Drvena polica je sada bila puna proizvoda od gline, koji su blistali u raznim bojama. Ognjen je sedeo u svom dvorištu na vrhu zgrade i posmatrao ono što je upravo priveo kraju. Treba sve te posude odneti u radnje, kada se dobro osuše na suncu. Vreme je bilo na njegovoj strani. Sunce i topao vazduh, prognoza je dobra i za naredne dane. Mogao je da se opusti i odmori bar danas i sutra. Onda ima nameru da svakog jutra odlazi kući u radionicu, i tamo napravi šolje sa tacnama i poslužavnikom. Znao je da to može ostvariti, kao i da mora biti prefinjeno, jer takve proizvode kupuje uglavnom ženski pol. Uspevao je da živi od grnčarenje bez obzira na moderno vreme u kom se nalazi, danas kada to više pripada prošlosti. Nije ga plašilo i ako jednom dođe dan kada se neće njegovi proizvodi prodavati. To bi za njega bio znak da je došlo vreme za drugi posao. I onako je navikao na promene i brze odluke. Preselio si u dedinu kuću još pre dvadeset godina i krenuo na kurs, kada je iznenada shvatio da ne želi biti nikome menađžer niti eknomista, jer je dve godine višeg obrazovanja poklonio roditeljima i njihovom hiru. Nakon dobijene diplome, ostao je sam, deda je umro i ostavio mu prizemnu kuću sa dvorištem i garažom koju je pretvorio u radionicu. Rizikovao je dok je uzeo kredit od banke, pri tom radeći na više mesta da bi otplaćivao rate i preživeo. Ali majstor koji ga je učio, ohrabrio ga je rečima da je on umetnik u ovom poslu, tako da mora nastaviti jer je na dobrom putu. I srećom, imao je vere i upornost, isplatilo se vrlo brzo. Sada je imao dve radnje u gradu koje je poverio bratu i njegovoj supruzi, kojima su pamagala punoletna deca. Ognjen je uredio prodavnice kako je želeo, potrudio se da izlozi skreću pažnju mnogim prolaznicima, dok je unutra gotovo nemoguće bilo ništa ne kupiti.
Nasmešio se kada se setio plana za ovu sedmicu. Želeo je da napravi tri zelene šolje sa crvenim cvetovima, isti takav i bokal, kao poklon za komšije koji su mu za kratko vreme postali pravi prijatelji. Prepoznao je sebe u njima jer su imali istu takvu snagu, da gledaju samo u pravcu gde ima svetla. Ta starija žena naučila je decu da budu savršeni u ovom svetu, bez obzira na sve što im se desilo. Prošlog leta uspeli su otići sedam dana na more, jer su godinu dana strpljivo štedeli. Kada su se vratili, čuli su glasine kako im verovatno neko iz bliske familije šalje novac . To su Petar i Sanja pričali Ognjenu, kada ih je ispitao malo detaljnije o stanarima. Rekli su mu da postoje samo dve porodice sa kojima se druže, jer se u blizini ostalih ne osećaju tako prijatno. Ognjen je znao o čemu je reč. I sam je pripadao bezazlenim ljudima kojih je danas malo. Skoro da nije mogao upoznati nekoga ko ga neće pitati zašto nije oženjen u četrdeset četvrtoj, zašto nema decu kada je vreme i kada ima sve uslove za stvaranje porodice. Počeo se sklanjati i od familije, ogradio se svojim svetom koji je dobar i stvaran. Upornost ga je nagradila da ipak s vremena na vreme sretne ljude koji će mu biti prijatelji. Bezazlenost je ključ prijateljstva i poverenja. Ne šaliti se na tuđi račun lošim šalama, ne ismejavati druge, ne baviti se drugima osim ako ti se obrate za pomoć, ne ispitivati druge zašto su nešto uradili a nešto nisu. Ognjen je voleo devojke koje nisu bile deo tog sveta i uspeo isceliti srce kada je shvatio da mu ne bi donele nikakvo dobro. Prepustio je život božijoj ruci, dok se trudio da svaki dan ukrasi nečim lepim. I to mu je išlo od ruke, kao što je i zanat cvetao. Nove ideje, poput ove da uredi krov zgrade, dolazile su u glavu i ostvarivale se.
Danas je rešio da usreći nekoga ko nije ljudsko biće, ali više je anđeosko. Za to su mu dobro došli Petar i Sanja. Pozvao ih je da posete dva prihvatilišta za napuštene mačke i pse. Deca su oduševljeno prihvatila, naročito što ih je prvo čekao posao nabavke. Odveo ih je u obližnju radnju gde se prodavala hrana za životinje i napunili gepek đžakovima granula, konzervi i kesica. Usput je Ognjen izašao da kupi paket mleka. -Moj prijatelj radi u prihvatilištu gde su doneli male mačiće. Ovo će im dobro doći.-
Petar i Sanja su ga samo zadivljeno gledali, ovo je za njih bila i razonoda i radost, jer su voleli životinje.
-Mi nismo nikada imali kućnog ljubimca, osim što smo više puta donosili mače sa ulice, pa kada odraste nosili bismo ga u selo kod bakinih rođaka. Nije za macu da bude u stanu.- pričala je Sanja.
- Kada bi imali dvorište, sigurno bi ga pretvorili u mini azil. Ljudi bi mislili da smo ludi- našalio se Petar.
- Da, kao što bi rekli za mene da sam lud što kupujem životinjama hranu. Poznajem ljude koji rade na zaštiti životinja i brinu o njima, znam koliko im ovo znači. Neću osiromašiti što sam jedan deo zarade za prošli mesec, dao stvorenjima koja nikome nisu kriva.
Njegov humani i nežni potez obradovao je decu i zaposlene u dva prihatilišta. Dosta mački i pasa dobilo je hranu za sledećih desetak dana. Petar i Sanja nisu znali koga pre da uzmu u ruke, hranili su mačiće na flašicu, do su psi mahali repovima od radosti i zvali ih na igru. Ponudili du se da dolaze tamo i volontiraju, kada budu na raspustu. Bezazlenost je svuda posejana gde je Ognjen upleo prste. Svetlo oko njega je bacalo snop na sve strane.
Nastavak sledi...
Коментари
Постави коментар