Sanjati jedno isto mesto, koje ti je u snu poznato a u javi nije, jednako je sećanju na ono što još nismo doživeli.
Sećanje koje i nije bukvalno sećanje, već znanje sakriveno od sebe. Nečega smo svesni, od nečega bežimo, od pravog sebe...Možda i od iskustva iz prošlog života.
Ili od onoga što smo hteli reći i što smo davno poželeli i potisnuli u sebi.
Ako sanjamo da ulazimo u hram, da li je to znak da pokušavamo ući u odaje kojih se plašimo? Šta ako u nama leži riznica znanja, zapisana tajna i neba i zemlje, samo se plašimo pročitati te redove? Možda svako od nas, jednostavno, zna sve, ali smo zaboravili ko smo i tragamo za odgovorima u nauci i religiji, u starim spisima.
Često pomislim da je mnogo toga istina, upravo od onoga u šta ne verujemo. Zarobljeni smo u nametnutom svetu, svako je svojim rođenjem dobio sve nametnuto, ništa po izboru, i onda se duša u nama vremenom budi, opire se, neko je izbegne, neko krene tim putem.
Nešto sam htela od sebe dok sam bila dete, da budem jaka i srećna, da se smejem svakome ko tvrdi da je nešto nemoguće. Da samo verujem u dobro i pratim dobro, i da nikada ne brinem, da ne prestanem želeti i ispunjavati sebi što poželim. Sanjam klupu na kojoj želim sedeti, stazu i šumu kroz koju se šetam i srećna sam tamo, sanjam grad koji mi je toliko poznat, ili deo grada u kom nešto tražim.Uvek isto mesto i pitanje, šta tražim tamo, ili koga.
Negde tamo postoje odgovori na sva pitanja, unutar mene piše sve. Ti redovi me prizivaju, dozivam samu sebe. Strpljivo i mirno, moja duša me zove.
Uradiću nešto ludo, kao što je sedenje na kiši, pijuckanje kafe na mokroj klupi, u kabanici i čizmama, bez kišobrana i zaklona. Smejanje u lice svakome ko kaže da ne razmišljam i da sam neozbiljna osoba, detinjasta, u oblacima. Izmisliću i te oblake, da lebdim na njima, ali nikome neću reći kako je gore, jer mi neće ni verovati. Izmisliću nešto što nikome nije palo na pamet, govoriću da je svaka bajka tačna i da sve postoji, od patuljka do anđela, od životinja koje govore do čarobnjaka i Petra Pana. Hoću da budem "budala" u zemlji Serbiji, gde je to postalo kopliment ili privilegija, zavisi od koga je upućeno.
Znate, ljudi, videla sam patuljke u svom dvorištu, a Zvončica mi je sletela na dlan i pričale smo na njenom jeziku, iz Nedođije. 👯 Kaže, postoje prinčevi i princeze, zagarantovano!
Uradiću nešto još luđe, objaviću priču o tome kako su nekada davno na svetu postojali samo dobri ljudi. Nisu znali za loše osobine jer su bili stvoreni od pravog Tvorca. Onda se pojavilo zlo u obliku vanzemaljca i stvorilo još jednu rasu, pa se pomešale i postojimo mi, podeljene ličnosti, u stalnoj borbi sa sobom.
Svima ću reći zašto farbamo jaja za Vaskrs. Marija Magdalena je nosila u svojoj utrobi Hristovog sina, kada se desilo raspeće, a jaje simbol je plodnosti. A šta naša legenda kaže: Pronele kokoške šarena jaja, pa Magdalena odnela Irodu da mu pokaže dokaz čuda, jer je on tvrdio da će Isus vaskrsnuti kada kokoške pronesu šarena jaja. Imala je crkva dobru maštu kada je smišljala legende u prikrivanju istine.
Kažete, "Ne postoji ljubav", sve je u novcu, glupani, pogledajte oko sebe, svet je stvoren iz ljubavi. Dato nam je sunce da nas greje iz ljubavi, mesec osvetljava noć iz ljubavi, voda nas održava u životu i zaliva zemlju koja hrani, opet iz ljubavi...Dok vam je glava tamo negde u novčanicama, zaboravljate ko ste i da sve može biti lepše i drugačije.
Mi, neozbiljni, nismo ni vredni držanja, jer maštamo i verujemo u čuda. Sve vam je gorko, ubiše vas moranja i običaji, ubiše vas obećanja nekog drugog, ubi vas vaspitanje i ono što ste dobili od "kolena", jer što se prenosi s kolena na koleno, mora se, zar ne?👆
A mi, emotivci, mi nećemo i ne moramo ništa, jer smo svu tradiciju i moranja premestili u skladišta.💚
Put kojim se ide sa strahom i potrebno je mnogo hrabrosti da se istraje, jeste put kojim te nateralo srce. Ta priča nije bajka, nego je istina živa, da je to ono što nosi ime "sudbina" i ono što je stvarno. Sve ostalo je laž.
Izabrati ono što srce hoće, to je sve što mi želimo celim bićem. A ono što zovemo preprekom nije prava prepreka, već je naša nervoza i gubitak vere. S vremena na vreme, dešavaće nam se da imamo osećaj kako je sve protiv nas. Može se desiti da su i naše porodice protiv naših želja, ali to nije ljubav, pa makar se radilo i o roditelju, to je sebičluk. Desiće se da nam se podsmevaju i prijatelji, ali i da nas podrži neko ko nam nije toliko blizak. Mi smo na ovim prostorima navikli da živimo kako moramo, pa je svaki pokušaj da ostvariš nešto željeno, osuđen od okoline. Možda je najbolje rešenje ćutati o svojim namerama i željama, razmatrati u sebi i donositi odluke sam sa sobom.
Kada sam pisala prvi roman "Princ spoznaje", krila sam, u potaji istraživala i kreirala priču. Na kraju sam otišla na planinu, da u miru završim. Onda je došlo vreme da se piše i nastavak "Elez", naravno, opet u tajnosti. Razlog je potpuno opravdan, distancirala sam se od negativne energije. "Šta će ti to, šta imaš od toga?", jesu pitanja koja bi me dovela do ludila, ali sam ih izbegla tokom stvaranja, jer ne može roman da bude originalan ako nam je neko na smetnji. Kada sam konačno stigla do cilja i moje delo je postalo stvarnost, nije me bilo briga šta će ko misliti. Pre nekoliko meseci došla je na red priča "Prvi i trinaesti", ponovo u tajnosti pisana.
Ako smo na težem putu, okruženi smo mnogo više podsmehom nego razumevanjem. Teško ćemo naići na podršku dok smo na svom putu srca. Ja nisam osoba koja može deliti savete niti mi je to namera. Želim podeliti iskustvo sa nekim ko se nalazi u sličnoj situaciji, da je usamljen u svojim namerama i željama, da ga drugi psihički slamaju. Slobodno se krećite kuda vas vodi vaše srce, vaš osećaj i volja. U tajnosti, da zlo ne čuje.
Tu negde piše ko sam i da postoje odgovori na pitanja dok još nisu postavljena.
Možda je sve zapisano još i pre rođenja...zašto, zbog čega, kada i kako...
Snovi mi govore nešto, a ja ne mogu da ih otključam, na javi pojavljuju se čudni znaci, pratim ih, ali ne znam šta znam.
Kao da unutra imam dovoljno mira ali ga ne prihvatam, kao da je ona druga prejaka, a ne dozvoljam da se dokaže. Čini mi se, krijem sebe od sebe, zbog loših uticaja, zbog previše emocija i ranjivosti.
Negde ispod svesti, ja se smejem sebi kada plačem, dok nemam volje i nade, šaljem sebi signale i rešenja dok ih ne prihvatam.
Želim da se "setim" šta znam i šta mogu, gde je odgovor na rešenje koje tražim. Želim ključ da otvorim tu bravu, da otvorim već odškrinuta vrata i vidim što treba da vidim. Čini mi se, ili sam stvarno u pravu, da svako od nas ima svog prejakog unutrašnjeg sebe, kojeg se plaši i ne pušta ga napolje. Da naš dvojnik jeste ona prava osoba, dok mi sa maskama provodimo dane.
Post je posvećen devojkama koje rade u velikim kolektivima i trpe jedno istu rečenicu, upućenu od strane udatih koleginica. Taj "slogan" glasi : " Lako je tebi! Ti dođeš kući i ne moraš ništa da radiš, majka ti kuva ručak, ti možeš da ležiš! Ne čekaju te muž i deca".
"Lako je tebi", rečenica koja je puna nekog jeda, ali i neznanja. Odakle smelost nekome da kaže bilo kojoj osobi ovakve reči, jer niko ne može znati kako je drugome šta se u životu nečijem dešava, kako je nečijoj duši? Da li je udatim ženama teret sopstveni brak ili je muka u nečemu drugom? Pohvaliće se svojom decom i partnerom kada god je to moguće, pohvaliće se kako su se udale na "vreme", kako su postale mlade mame, pohvaliće se u svakom trenutku, a onda će sve to zameniti besom, i to vrlo brzo.
Svaka neudata koja se nalazi u velikom ili malom kolektivu, sigurna sam da će se nasmejati ovome i da će se zapitati kako sam se baš ove teme setila. Radi se o tome što lično na svojoj koži osećam ovo iskustvo, i da mi to postaje fenomen za koji bi se mogli naučnici pobrinuti. Toliko puta sam osetila sevajući pogled, ljutnju iz očiju koleginice koju čeka gomila posla kod kuće, a ja sam toliko beznačajna, nula koja u svom domu uživa i ne radi ništa. Da li sam ja u njihovim očima idiot ili su postale teške same sebi? Naravno da mi vreme ne prolazi u ležanju i da kao svako žensko obavljam kućne poslove, ali ću im prećutati sve, pa i to koliko su mi dosadile sa takvim ponašanjem. I mene ljuti to što po njima prosto nemam prava da se umorim na poslu. I pored toga, što radimo u maloprodajnom lancu, gde tone robe prođe preko naših ruku, nailazim na nerazumevanje i tvrdnju da ne mogu biti umorna jer nisam udata. Vrlo često čujem savet koji glasi da bih trebala roditi dete a muž mi ne treba.
Dame i gospođe, neću vam reći šta želim, brak ili samoću sa detetom, ne vidim proročki šta će me zadesiti. Ali sugurno je da nisam od čelika i da želim ljubav radi koje ću biti smirena i organizovana u životu. Želim brak koji neće biti zbog roditelja, familije, komšiluka i ostalog sveta, samo da bih druge obradovala i zadovoljila, ućutkala. Želim sreću radi koje mi neće biti mrsko sve ono što je vama danas. Želim da za svog muškarca ne govorim : "Onaj moj konj", da mi nije užasna obaveza pranje suđa i prostiranje veša koji će oprati mašina, da mi nije naporan dečiji glas kada se smeje, plače, peva, zapitkuje...Sve ja to želim, ali ne "preko bede". Izvinite me, ljudsko sam biće.
A kada osta Jakov sam, tada se jedan čovek rvaše sa njim do zore. I kad vide da ga ne može savladati, udari ga po zglavku ( zglob) i stegnu ( koleno), te se Jakovu iščaši stegno iz zglavka, kad se čovek rvaše sa njim. Pa onda reče: "Pusti me, zora je." A Jakov mu reče: "Neću te pustiti dok me ne blagosloviš." A čovek mu reče: "Kako ti je ime?" On odgovori. "Jakov".
Tada mu reče: "Od danas, nećeš se zvati Jakov, nego Izrailj, jer si se junački borio i sa Bogom i sa ljudima, i odolio si. " A Jakov zapita: " Kaži mi kako je tebi ime? " A on reče "Što pitaš kako mi je ime?" I blagoslovi ga.
I Jakov nadenu ime onom mestu Fanuil, jer kaže: Boga videh licem k licu, i duša se moja izbavi. I sunce mu se rodi kad prođe Fanuil, i hramaše na stegno (koleno) svoje.
Ovaj tekst podseća na košmarni san čoveka koji je vodio tešku unutrašnju borbu.
Priča bukvalno ide u tom pravcu, da se Jakov fizički obračunao sa Bogom koji ga je udario u koleno, ali mu je taj isti Bog rekao :"Pusti me, zora je." Jakov ga je toliko poštovao iznad sebe, da je tražio prvo blagoslov. Biće koje se rvalo sa Jakovom, kao da je bilo nešto što dolazi samo noću i zorom odlazi. Ako je Jakov bio u zabludi da je to Bog, šta je tačno mogao biti taj blagoslov koji je dobio? Kao da je taj došljak na Jakova preneo neku energiju, prosvetljenje.Od čega je osetio veliku radost i protumačio kao izbavljenje duše.
Priča je preterano stara da bismo je mogli savršeno shvatiti u ukapirati o čemu se radi. Danas je mnogo zaključaka da su starozavetne likove posećivali vanzemaljci i vremenski putnici, više bogova ili anđeli. Ova priča je jedina u kojoj čovek nadjačava biće koje ga blagoslovi.
Posetite moj sajt i upoznajte se sa mojim knjigama👇
Ako neko poželi da promeni pogled na čitav svet i ljude, na sve ono što su ga učili od detinjstva i što mu nije jasno, dovoljno je da pročita trilogiju od Ketlin Mekgovan: "Iščekivana", "Knjiga ljubavi" i "Princ pesnika". Sve može biti mnogo jasnije, od stvaranja sveta pa do odnosa između ljudi i bogova, o smislu religija i ljubavi između muškarca i žene. "Knjiga ljubavi", najviše se bavi dokazima da postoji najmoćnije oružje u poslednjih 20 vekova a da ne ubija, već bi se zbog njega moćnici ubijali, jer može da sruši izgled čitavog današnjeg sveta. To je knjiga pisana rukom Isusa Hrista, rukopis gde leži istina o planeti i ljudima. Dugo vremena bila je u rukama Katara, zbog čega je taj narod istrebljen skoro do kraja, a onda su je vekovima čuvali Hristovi potomci i mnogi bogati plemići koji su gradili hramove i sakrivali je, a nije svako mogao da je pročita. Samo ko je posebno nadaren, naročito žene koje su rođene u Hristovoj i Magdaleninoj krvnoj lozi. One su se rađale 22. marta i nosile su titulu "Iščekivane". Njihov zadatak bio je da čuvaju knjigu i da ostavljaju uspomenu na ono što piše u njoj, kroz razne simbole u crkvama i umetničkim delima, jer su ta dela stvarali umetnici, pod okriljem "Iščekivane". Jedna od tih posebnih žena sa titulom, bila je Lucia dos Santos, koja je poznata po tome što je 1913. zajedno sa svojim rođacima, imala ukazanje Device Marije. I danas je popularna priča o troje dece koji su videli Blaženu Devicu, u Portugalu, nedaleko od mesta Fatima. Drugo dvoje dece ubrzo su umrli a Lucia je preživela i zamonašila se. Umrla je 2005. u 97. godini, a da niko još nije saznao pravu istinu, koga su videli, šta su čuli , kakve su im "tajne" poverene. Da je stvarno reč o nekoj tajni, ne bi se donosilo na svet običnim smrtnicima. Vatikan je, umesto sestre Lucije, objavio više verzija koje su vezane za ukazanje, a uglavnom je reč o tome, da je Devica Marija upozorila ljude na čuveni smak sveta iz Apokalipse, pa možda i godinu kada će se to dogoditi. Tako su naveli mnoge vernike da se više ne interesuju za ono što su deca čula u Fatimi, jer je to mnogo strašno i bolje da se o tome ne priča. Nije jasno zašto je Lucia ćutala, zašto nije obelodanila svetu ono što joj je preneto kao zapovest. U romanu "Knjiga ljubavi" Ketlin Mekgovan nudi svoje objašnjenje koje nije nimalo naivno i u kom se sve kockice mogu složiti. Ona piše da su deca u Fatimi videla Mariju Magdalenu jer je Lucia njen krvni potomak. Imala je dar da pročita Hristov rukopis koji se nalazi u Vatikanu. Vatikan ga poseduje ali niko ne može pročitati ništa. Zadatak je Lucia shvatila ozbiljno i zamonašila se, kako bi stigla do Vatikana i knjige. Ali je ubrzo postala njihov zarobljenik. Saznali su njeno poreklo i dar koji poseduje, prisvojili su je za sebe, da bi za njih pročitala Knjigu. Tako bi sve njehove strepnje prestale, imali bi sve neotkrivene tajne u svom posedu i nastavili bi da kontrolišu milione vernika.
Odlomak
"Lukija Santos ostala je jedini živi svedok Gospinih tajni. Dugo je poživela, a kao monahinja karmelićanskog reda, zaklela se na ćutanje do kraja života. Lukijina duboka spiritualnost ukazuje na to da je njena zakletva bila dobrovoljna i deo njenog poziva, međutim Morin se začudila neobičnoj zakletvi na ćutanje, jer joj je izgledalo ekstremno. Vatikan joj je zabranio da govori o svom iskustvu bez izričite dozvole Svete Stolice. Kako je starila, restrikcije su pooštrene tako da su joj zabranili da prima posetioce koje je crkva smatrala neprihvatljivim. Čak je i njenom ispovedniku na kraju bilo zabranjeno da je poseti. Poslednjih godina samo su papa Jovan Pavle ll i kardinal Jozef Racinger dolazili u posetu Lukiji Santos. Živela je u Keliji. Uprkos tvrdnji crkvenih velikodostojnika da je Lukija poštovani član njihove zajednice, preminula je 1995. godine zbog komplikacija od infekcije disajnih puteva pošto je živela u vlažnoj, plesnivoj keliji.
Prema portugalskim dokumentima, datum rođenja Lukije Santos bio je 22. mart 1907. godine."
Čudna je ta ljubav. Sve zaboraviš ako to ovlada tobom, ništa više ne
postoji. Isto ti je sve, i jutro i veče, i noć i dan, sunce i kiša,
oluja i gromovi ne smetaju ti.
Bilo je beskrajno lepo i stvarno, ali krajem dana, kada je mrak
padao i kada se našla ponovo u svojoj samoći, tuga je polako krenula
da izbija iz površine, kao kada voda izbije negde u prirodi,
iznenada i nezaustavljivo. Lik čoveka u kojeg je zaljubljena,
izronio je iz podsvesti i preplavi je bol preko pluća. Shvatala je
da će ona ovu istinitu bajku napustiti, zameniti je za
ponovni život u kopija svetu, samo da bi viđala Aleksandra.
Odavno misli o njemu, uvukao joj se pod kožu, u krv... Polako, suza
jedna za drugom, krenule su i to Sari izazva grižu savesti, jer
oskrnaviti ovaj svet suzama, to nije pravedno. Sve su joj
poklonili od srca, i kada bi htela ostati, pomogli bi joj da krene od
nule, ali ništa od toga nije želela. Setila se Magdalene i njene
ljubavi prema Ješui. Prosto se uplašila da i nju takva ljubav obuzima.
Božansku ljubav teško čovek može da izdrži, veliki je to teret.
Pogledala je na telefon, internet nije mogla povezati, niko je nije
tražio. Razočarenje je preplavi, sve dok se ne seti susreta sa
Magdalenom. Nešto je htela da joj poruči i mora sama razotkriti o čemu
se radi. Nije tu noć mogla spavati, sređivala je utiske, zapisivala sve
što je videla, čula i doživela. Ujutru je ponovo spakovala stvari i
vratila se u Prokuplje, brže nego što je mogla da zamisli, već juče.
Kako život zna obrte da napravi, da ne možemo ni dan jedan isplanirati.
Nije htela tako brzo da se vrati u knijzaru, na vratima je napisala da
je u sledeći sedam dana na odmoru, a sad je bila dovoljno odsutna.. Nije
bilo poruke od Aleksandra ni na internetu. Videlo se po njegovom
profilu da nije bio previše zauzet, imao je vremena zezati se sa
prijateljima. Poslala mu je pitanje da li je nekome poslao rukopis, on
je samo kratko odgovorio: “Ne, nisam imao vremena. Ovih dana ću.”
„A i ja se samo pravim luda sve ovo vreme. Odbacuješ me zbog nekog svog nedostatka. Jesi li bolestan, alkoholičar?” „Nisam, nije mi ništa“ - odgovorio je zbunjeno -„Hajmo da sednemo na klupu, ne mogu da stojim, umoran sam.” „Naravno, obara te nešto. Ti radiš sebi nešto što ne valja, činiš sebi nažao.” - izustila je kroz suze jer je shvatila šta je to u njegovim očima. Ovo je njega toliko postidelo i naljutilo, pocrveneo je, buknuo u obrazima. „Šta hoćeš da kažeš?” „Jesi li zavisnik?!” „Od čega?! Šta ti je to palo na pamet?” „Sva tvoja dvoličnost, tvoj pogled... videla sam ono što mi je tek sad jasno.” „Nemoj plakati zbog mene, to ti nije potrebno... A i to, više ne traje, već traje lečenje, odavno. Borim se više od godinu dana, borim se sa sobom, i opstajem zahvaljujući poslu. Ti si me ganula svojom pažnjom, raduje me što postojiš, ali nisam hteo da me vidiš u pravom izdanju. Nisam previše naudio sebi, samo sam gutao tablete koje su od mene napravile zavisnika. Teško je, mnogo.” „Ipak sam te videla, budalo... To je taj test, što mi je Magdalena spomenula.” On zapali cigaru i ispusti je iz usta. „Kako, Magdalena?” „Pođimo kod mene u stan da ti ispričam gde sam bila i šta sam doživela. Posle toga, nudim ti svoju pomoć, da ti pomognem... Da izađeš iz tog mraka... Shvatićeš, Aleksandre, koliko je ljubav teret za nas, jer je božansko osećanje. I koliko je lako možemo nositi, ako je drugome podarimo. I koliko je bitna. Ustala je sa klupe i pružila ruku čoveku, u ovom kopija svetu, da mu podari svoje sve...
"Zovemo se Abraham i obraćamo vam se iz Ne-Fizičke dimenzije. Razume se , morate da shvatite da ste i vi potekli iz te dimenzije, tako da se i ne razlikujemo baš mnogo. Vaš fizički svet nastaje kao projekcija Ne-Fizičkog. Vi i vaš fizički svet ste u stvari produžeci Ne-Fizičke Energije Izvora. Abraham je porodica Ne-Fizičkih bića, prirodno okupljenih oko svoje snažne želje da podsete vas, svoje fizičke produžetke, na Zakone Univerzuma koji upravljaju svim stvarima..."
Stvari koje znamo, koje ste možda zaboravili, a važno je da ih se setite.
"Ako želite nešto što trenutno nemate, potrebno je samo da usmerite svoju pažnju na to, i prema Zakonu privlačnosti, to će vam doći, jer dok razmišljate o toj stvari ili iskustvu koje priželjkujete, emitujete vibraciju, a tada prema Zakonu, ta stvar ili iskustvo moraju da vam krenu u susret.
Međutim, ako želite nešto što trenutno nemate, a vi pažnju usmeravate upravo na to stanje nemanja, tada će Zakon privlačnosti tražiti podudarnu vibraciju nemanja i vi ćete nastaviti da nemate ono što želite. To je Zakon. "
"Svaka misao koju ste ikada pomislili još uvek postoji i kad god se usredsredite na neku misao, aktivirate vibraciju te misli koja je u vama. Stoga, bilo šta čemu trenutno poklanjate pažnju jeste aktivirana misao. Ali kada prebacite svoju pažnju s te misli, ona postaje neaktivna. Jedini način da svesno deaktivirate misao jeste da aktivirate drugu. "
"Naučite da obraćate pažnju na svoja osećanja. Kada su emocije jake - bilo da se osećate dobro ili loše- jaka je i vaša želja. Kad su emocije slabašne, znači da vaša želja i nije tako jaka. Kad su emocije prijatne - bilo da su jake ili slabe - omogućavate ostvarenje svoje želje."
"Kad očekujete nešto, to je na putu ka vama. Kad verujete u nešto, to je na putu ka vama."
Za sve nas koji tragamo za istinom, zašto nam se sve događa nekontrolisano, dovoljno je pročitati knjige koje je objavio ovaj bračni par. Možete biti vernik ili skeptik, ili neutralan, ali ono što su izneli jeste apsolutna istina, treba samo pročitati i spoznaćete sebe. Radi se o tome, da je Ester medijum, osoba kroz koju govore nefizički entiteti, nešto poput anđela koji nas posmatraju i žele nam pomoći. Sve je toliko jednostavno, da vam ne treba niko od predavača o Zakonu privlačnosti, dovoljno je to što oni nude: ključ za sve, zašto i zbog čega. Kroz Ester mi smo dobili poruku da je SVE MISAO. Da je ta misao emocija, ne reč i afirmacija, već emocija, sve je u misli koja izaziva osećaj. Kada mislimo o nečemu što želimo, potrebno je samo usmeriti energiju da to želimo i zbog čega, ali nipošto ne smemo misliti kako to nemamo i da smo tužni zbog nemanja, jer privlačimo nemanje. Naša osećanja emituju vibracije na koje Zakon privlačnosti odgovara. Nije potrebno čistiti bilo kakve račune iz prošlosti, a loše iz prošlosti će se ponoviti ako mislimo o prošlosti. Uspeh leži u neprestanom rotiranju misli, tako što ćemo svaku lošu misao zameniti dobrom, jer ništa nam se nije desilo a da to nismo privukli. Ako ne možemo osetiti zadovoljstvo dok nešto želimo, dovoljno je setiti se šta bi nam odgovaralo ako nam se želja ispuni. Pronaći tačku osećaja koji izaziva zadovoljstvo, imati dobar osećaj. Sve je u tome, nema potrebe uplaćivati novac na račun raznih predavača, jer je potrebno pročitati ovu knjigu i pogledati video snimke kojih ima dovoljno na internetu.
Opet isti san, isti neuspeli pokušaj. Pružao je ruku koju nije mogla da dohvati. Njegova desnica tražila je spas, toliko malo je falilo da se šake spoje... Uvek ista scena, bez novog detalja, iuvek pred zoru. Pustinja, čovek stoji nedaleko od nje, pruža joj ruku, ali ona je paralizovana,
ne može ni korak dalje. Želi da mu pomogne, oseća njegovu patnju u sebi, svesna je da nešto od nje zavisi. Isto tako, svesna je i ko je on. Gledala je u nesrećnog, lepog čoveka, obučenog u tamno braon tuniku, kao da je navukao vreću na sebe. Na nogama je imao jednostavne
sandale, ona obuća koja je danas poznata kao „Rimljanke“ , bio je tamnoput, visok, snažne građe. Crna kosa padala mu je na ramena, bila je prava i tanka, oči krupne i tamne, obrve izrazito guste i crne, usne razvučene, kao da se smeška, ali to je samo prividno. Njegove usne bile su skamenjene u duševnom bolu, a duguljasto lice nosilo je po koju urezanu crtu. Iznenada je počeo da joj dolazi u san i ništa nije govorio. Jedina komunikacija među njima bila je mislima. Sara bi svaki put u sebi rekla: „ Ti si Juda... “ Njegov pogled postajao je još nesrećniji pri spominjanju tog imena. Pružao je ruku koju nije mogla da dohvati, oboje su bili paralizovani u svetu snova, dok ih je delilo vreme od preko dve hiljade godina.
Čitala je o Judi Iskariotskom, dosta godina ranije, bila je upoznata sa time da je pronađeno Jevanđelje po Judi i da je to objavio Herbert Krozni. Po tom dokumentu, koji je prevođen od 2001. do2006. Juda je najbliskiji apostol i prijatelj Isusa Hrista. Njegova nesreća je u tome što ga je Hristi zabrao za najgoru ulogu tokom svoje misije, da ga navodno izda. Juda je preuzeo na sebe žrtvu koja je najveća posle Hristove.Da li je san samo deo njene podsvesti ili nešto mnogo ozbiljnije, tonije mogla sebi odgovoriti. Toliko je učestao da se odražavao na psihu i unutrašnji mir koji je stekla od kada je postala svoja i nezavisna. Njegov pogled izazivao je u njoj patnju i nesavladivu tugu, plakala je zbog njega i svoje nemoći da mu pomogne. Svaki put kada bi se našla u pustinji pred njim, ulagala je beskonačno mnogo napora, ali nije vredelo. Nije mogla ni korak dalje. Zašto je to tako i da li od nje zavisi, postalo je glavno pitanje u njenoj svakodnevnici.
Svako vreme ima svog izdajnika. On je čvrst „oslonac“ narodu i vođama, da bi iza njegovog lika sakrili sve što ne valja. Priča stvorena iz večitog pitanja: zašto se ovako moralo desiti i koja se to sila poigra sa nama dok ... osećamo duševni bol? I šta je to čudesno osećanje koje se zove „ljubav” . ( Leto 2016.)
Previše emocija na stotinak strana...Sara je devojka kojoj u san dolazi Juda Iskariot i u njenu svest ubacuje priču svog detinjstva i mladosti...Nakon toga, Sara odlazi na Radan planinu i tamo prolazi kroz kapiju u paralelni svet. Saznaje da je to pravi svet i da je ovaj naš kopija, ali to savršenstvo ostavlja zbog ljubavi. Vraća se kući zbog jedine istine koja nas obavija - božanskih osećanja u čoveku.
U svom romanu "Ko će suze da ti briše, kada te ne bude više?", Robin Šarma objavio je predivnu priču koja nosi veliku pouku i šalje značajnu poruku ljudima.
"Pre više hiljada godina smatralo se da je svako ko hoda zemljom bog. Međutim, ljudska rasa je zloupotrebila svoje neograničene moći, te je vrhovni bog odlučio da suštinu božanske moći sakrije tamo gde niko neće moći da je pronađe. Postavilo se pitanje - koje bi to mesto bilo? Njegov prvi savetnik je predložio mesto duboko pod zemljom. Na to, vrhovni bog je rekao: " Ne, naposletku će neko ipak kopati toliko duboko i pronaći će je." Drugi savetnik predložio je sledeće: "A da suštinu božanske moći smestimo na dno najdubljeg okeana?". Vrhovni bog je na to rekao: "Ne, na kraju će neko zaroniti toliko duboko i pronaći je." Treći savetnik je potom rekao: " A zašto je ne bismo sakrili na vrh najviše planine?" Vrhovni bog je na to rekao: "Ne, siguran sam da će na kraju neko ipak uspeti da se popne na najviši vrh i pronađe je."
Pošto je neko vreme razmišljao o tome, vrhovni bog je pronašao rešenje: " Postaviću izvor ljudske moći, potencijala i smisla, u srce svakog čoveka, žene i deteta na planeti, jer se nikada neće setiti da ga tamo potraže."
Postoje događaji o kojima često razgovaramo sa prijateljima i za koje smatramo da su sitnice, ali možda bi im trebali posvetiti više pažnje, jer ako se nešto dešava a nema objašnjenje, ne mora da znači da nema ni uzrok.
Ponavljanje istog sna
Mnogi od nas imali su ovo iskustvo. Sanjaš jedno isto mesto, i to po ko zna koji put, u snu ga se odlično sećaš, ali kada se probudiš ništa ti nije poznato. U snu ćeš reći: "Evo me, opet sam ovde!". Iste ulice, isti grad, ista raskrsnica, isti trotoar, isti park, ista planina, hotel, pešačke staze... Može nam se desiti da se setimo svakog detalja iz tog okruženja, ali ne znamo gde je to. Ako bi se desilo da jednog dana i u stvarnosti stignemo na jedno od tih mesta, onda bi takav san bio proročki, podsvest je videla gde ćemo stići i šta nam sleduje. U protivnom, nema objašnjenja.
Paraliza sna
Ovu neprijatnu pojavu pobeđujemo, mada je bolje nikada je ne doživeti. Telo se toliko opusti, kao da je obamrlo, onda se čovek nađe negde između jave i sna, pa ne može telo pomeriti, ne može podići glavu odmah, već posle više pokušaja. Za to kratko vreme, nastaje panika zbog nemoći, kroz misli ti prođe pitanje, šta ako ne možeš podići glavu...Ovo je nešto najstrašnije što se u snu čoveku može dogoditi. Nauka je navodno došla do nekih zaključaka, ali ne zvuče tako ubedljivo. Niko nije doneo ključ za rešenje, kako se osloboditi ove napasti.
Lucidni san
Ovo nije neprijatno, naprotiv, savršeno je i može nam pomoći da istražimo stvari koje nas interesuju. Sanjaš, i onda se i odjednom setiš da si u snu. Ako sanjaš nešto ružno, odmah ćeš to i pobediti, ako je san lep, možeš ga pretvoriti u događaj koji želiš. Samo je poteško ostati dugo u lucidnom snu, jer se lako probudimo kada se setimo gde smo.
Već viđeno
Nikada rešeno pitanje, bez obzira što su se mnogi trudili da ponude odgovor, od naučnika do ezoteriste. U krajnje bezazlenim situacijama, desi nam se da se identičan događaj već odigrao, prosto nam je poznato šta će naš sagovornik reći, ko će kakav pokret učiniti, ko će pored nas proći...I to nas toliko zbuni, da svaki put doživljavamo "već viđeno", sa istim uzbuđenjem kao da nam je prvi put.
Što je zapisano, desilo se
Imamo mnogo primera i dokaza, da ono što se napiše, ili snimi kao film, da se dogodi u stvarnosti. Mnogim piscima, dogodilo se ono o čemu su ranije pisali, desila im se sudbina njihovih glavnih junaka. Toliko je filmova snimljeno o događajim koji su se zaista dogodili. Setimo se "Top Liste Nadrealista" i njihove neslane šale koja nas je zabavljala, o podeli Sarajeva, i to neposredno pred sami rat.Postoje zastrašujući dokazi za nesvesna "predviđanja" i o rušenju kula u Njujorku.
Nikakvo čudo što se internetom sve više širi učenje o "zapisivanju ciljeva" ili onoga što želimo da nam se dogodi. Može se desiti da predvidimo nešto, ali nesvesno, može biti da nam se dogodi što zapišemo kao tvrdnju. Zvuči kao magija, ali nije bajka o pojavi "čarobni štapić" tek tako nastala. Taj čarobni štapić sigurno krije objašnenje koliko možemo biti kreatori, ali i opasni. Kolektivna vera u nešto, može dovesti i do katastrofe. Ako ćemo masovno iščekivati zemljotrese, poplave, Treći svetski rat, smak sveta, udar nebeskog tela u Zemlju...bolje zaboraviti na to.
Predosećaj u stomaku
Ovo može biti nepogrešivo. Često nam se desi da kažemo nekome, ili čujemo da nam neko uzbuđeno kaže "Imao/la sam osećaj u stomaku". Toliko sam puta bila ljuta na sebe jer sam tačno predosetila da se neke željene stvari neće odigrati, ali isto tako, taj predosećaj u stomaku dobro me može smiriti, kada osetim da je strah od nečega bezrazložan, ili kada osetim radost i podršku dobrog predosećaja.
Pričaš o nekome ili nečemu...
I taj neko se pojavi nakon dužeg vremena. Setimo se drage ili nedrage osobe koju nismo dugo vremena sreli i desi se iznenađenje- vidimo ga ili nas nazove, pošalje poruku. Setimo se nekog filma koji nismo odavno gledali i onda ga na nekoj tv stanici emituju, ili se prisetimo pesme koju smo nekada voleli i čujemo je na radiju, "ničim izazvana", pojavila se tek tako... Ili kažemo nekome:"Šta misliš kad bi...A kako bi bilo da...." I to se desi nakon što smo zaboravili šta smo bezveze rekli.
Kada sam prošle godine, od istih autora nabavila knjigu pod naslovom "Traži i dobićeš", shvatila sam da je cela svrh...
Recent Posts
Categories
Unordered List
Lorem ipsum dolor sit amet, consectetuer adipiscing elit.
Aliquam tincidunt mauris eu risus.
Vestibulum auctor dapibus neque.
Text Widget
Lorem ipsum dolor sit amet, consectetur adipisicing elit, sed do eiusmod tempor incididunt ut labore et dolore magna aliqua. Ut enim ad minim veniam, quis nostrud exercitation test link ullamco laboris nisi ut aliquip ex ea commodo consequat.
Duis aute irure dolor in reprehenderit in voluptate another link velit esse cillum dolore eu fugiat nulla pariatur.
Vesna je napustila svoju kuću jer je u svetu zavladala epidemija ludila a to je zahvatilo i njenu porodicu. Ostavila je sve i pobegla na Radan planinu. Tamo je pronašla staru, napuštenu kućicu, a proleće je stiglo...Ubrzo su stigli i njeni prijatelji, pa i njena ljubav.
Plava jabuka
Uzbudljiva priča vremenskog putnika
Претражи овај блог
Princ spoznaje - besplatna ebook
Elez - besplatna ebook
Prvi i trinaesti - besplatna ebook
Priča o Judi Iskariotskom iz drugog ugla i njegova velika uloga u stvaranju hrišćanstva
Baštovan
Sve u svemu, knjiga Baštovan govori najviše o tome koliko se današnje Hrišćanstvo odmetnulo od stvarnog učenja Isusa Hrista.Čitaoci se mogu zamisliti nad materijalizacijom jedne duhovne nauke, i koliko je lažni sjaj zaslepeo mnoge.
