Sara i Aleksandar ( Prvi i trinaesti)

Čudna je ta ljubav. Sve zaboraviš ako to ovlada tobom, ništa više ne postoji. Isto ti je sve, i jutro i veče, i noć i dan, sunce i kiša, oluja i gromovi ne smetaju ti.

Bilo je beskrajno lepo i stvarno, ali krajem dana, kada je mrak padao i kada se našla ponovo u svojoj samoći, tuga je polako krenula da izbija iz površine, kao kada voda izbije negde u prirodi, iznenada i nezaustavljivo. Lik čoveka u kojeg je zaljubljena, izronio je iz podsvesti i preplavi je bol preko pluća.
Shvatala je da će ona ovu istinitu bajku napustiti, zameniti je za ponovni život u kopija svetu, samo da bi viđala Aleksandra. Odavno misli o njemu, uvukao joj se pod kožu, u krv... Polako, suza jedna za drugom, krenule su i to Sari izazva grižu savesti, jer oskrnaviti ovaj svet suzama, to nije pravedno. Sve su joj poklonili od srca, i kada bi htela ostati, pomogli bi joj da krene od nule, ali ništa od toga nije želela. Setila se Magdalene i njene ljubavi prema Ješui. Prosto se uplašila da i nju takva ljubav obuzima. Božansku ljubav teško čovek može da izdrži, veliki je to teret.

Pogledala je na telefon, internet nije mogla povezati, niko je nije tražio. Razočarenje je preplavi, sve dok se ne seti susreta sa Magdalenom. Nešto je htela da joj poruči i mora sama razotkriti o čemu se radi. Nije tu noć mogla spavati, sređivala je utiske, zapisivala sve što je videla, čula i doživela. Ujutru je ponovo spakovala stvari i vratila se u Prokuplje, brže nego što je mogla da zamisli, već juče. Kako život zna obrte da napravi, da ne možemo ni dan jedan isplanirati. Nije htela tako brzo da se vrati u knijzaru, na vratima je napisala da je u sledeći sedam dana na odmoru, a sad je bila dovoljno odsutna.. Nije bilo poruke od Aleksandra ni na internetu. Videlo se po njegovom profilu da nije bio previše zauzet, imao je vremena zezati se sa prijateljima. Poslala mu je pitanje da li je nekome poslao rukopis, on je samo kratko odgovorio: “Ne, nisam imao vremena. Ovih dana ću.”

 „A i ja se samo pravim luda sve ovo vreme. Odbacuješ me
zbog nekog svog nedostatka. Jesi li bolestan, alkoholičar?”
„Nisam, nije mi ništa“ - odgovorio je zbunjeno -„Hajmo da sednemo na klupu, ne mogu da stojim, umoran sam.”
„Naravno, obara te nešto. Ti radiš sebi nešto što ne
valja, činiš sebi nažao.” - izustila je kroz suze jer je
shvatila šta je to u njegovim očima. Ovo je njega toliko
postidelo i naljutilo, pocrveneo je, buknuo u obrazima.
„Šta hoćeš da kažeš?”
„Jesi li zavisnik?!”
„Od čega?! Šta ti je to palo na pamet?”
„Sva tvoja dvoličnost, tvoj pogled... videla sam ono što
mi je tek sad jasno.” „Nemoj plakati zbog mene, to ti nije potrebno... A i to, više ne traje, već traje lečenje, odavno. Borim se više od godinu dana, borim se sa sobom, i opstajem zahvaljujući poslu. Ti si me ganula svojom pažnjom, raduje me što postojiš, ali nisam hteo da me vidiš u pravom izdanju.
Nisam previše naudio sebi, samo sam gutao tablete koje su od mene napravile zavisnika. Teško je, mnogo.”
„Ipak sam te videla, budalo... To je taj test, što mi je
Magdalena spomenula.”
On zapali cigaru i ispusti je iz usta. „Kako, Magdalena?”
„Pođimo kod mene u stan da ti ispričam gde sam bila i šta sam doživela. Posle toga, nudim ti svoju pomoć, da ti pomognem... Da izađeš iz tog mraka... Shvatićeš, Aleksandre, koliko je ljubav teret za nas, jer je božansko osećanje. I koliko je lako možemo nositi, ako je drugome podarimo. I koliko je bitna. Ustala je sa klupe i pružila ruku čoveku, u ovom kopija svetu, da mu podari svoje
sve...