Prvo jutro u SFRJ, Damjan i Alisa , 2060.-1970.
Sve je bilo previše slično onome što sam videla u San Francisku. Nalazili smo se na nekoj poljani, dovoljno daleko od grada, dok je zgrada bila ogromna i siva, zaštićena žičanom ogradom.
Videla sam kamione Jugoslovenske narodne armije, nekoliko uniformisanih vojnika i civila. Na jednom prozoru vijorila se zastava Jugoslavije. Prepoznala sam zvezdu petokraku, koja je bila jedan od najvažnijih simbola te države. Svidela mi se zastava, izgledala je lepo i pozitivno, podsećala na pobedu.
„Došli smo usred bela dana. Ovde je odmaklo i jutro. U San Francisku je bilo tek svanuće”, bilo je prvo što je neko od nas dvoje reklo.
„Neka smo, oni najbolje znaju da li nas neko vidi.”
„Sada će nam biti lakše, govorimo isti jezik.”
Damjan je prebacio torbu preko ramena i zavrteo glavom u nekoj neverici.
„Ne znam zašto moji šefovi veruju da će ovi ljudi pokušati da zaustave ratove koji će se desiti za dvadeset godina. Očekujem da nam kažu koliko smo ludi.”
Htela sam nešto da odgovorim, ali konačno su nas ugledali i krenuli prema nama. Jedan civil, smeđokos, mladi čovek, u crnim pantalonama i beloj košulji, sredovečna žena, u elegantnoj suknji do kolena braon boje i crvenoj košuljici, dok joj je gusta smeđa kosa u loknama bila neuredno zavezana u rep. Svideo mi se njen izraz lica. Izgledala je kao da nam je neko blizak i poznat i radosno je krenula prema nama. Muškarac je više odavao izraz radoznalog i ozbiljnog, dok su trojica mladih vojnika poslušno odmarširali do letilice. Nisu nam se ni javili, toliko su bili navikli na ove dolaske, ili je bar meni tako izgledalo.
Dobro nam došli! Ja sam Tamara”, prva nas je pozdravila ljubazna gospođa, naučnica, kako smo kasnije saznali. Srdačno je pužila ruku i upoznavanje je počelo.
„Ivan”, kratko se predstavio muškarac, sada malo ljubazniji.
Gledao nas je sa simpatijom koju smo stekli kada nas je dobro odmerio.
Krenuli smo za njima dok su vojnici lako i stručno preterali letilicu u dvorište, pa sa druge strane zgrade, u odaje spremne za leteće objekte.
„Znači, 2060. godina? Još nismo imali putnike iz tako daleke
budućnosti”, obratio nam se Ivan.
Ćutala sam, nije bilo mesta za moje mišljenje, osim ako me nešto ne pitaju. Damjan je zadužen za razgovor.
„Tako je. Mi smo iz unutrašnjosti Srbije, 2060. Nismo iz Beograda jer su svi naučni instituti prebačeni u manje gradove. Fizičari su tražili da rade u miru i tišini. Ako se pitate za Beograd, da li postoji – da, postoji, i isto ime nosi. Ali su mnoga napuštena zemljišta i sela pretvorena u mirne i srednje ili male gradove.”
„Pametno”, reče Tamara pa se obrati meni sa majčinskim
osmehom:
„Mlada si mnogo, nikada nismo imali devojčicu koja je vremenski putnik.”
Bila sam spremna za takvo pitanje.
„Tek sam završila školu, ovo je obuka za studente početnike.
Izabrana sam zbog dobrog znanja.”
„Divno, svaka čast.”
Njihov objekat bio je dosta lepši od onog u San Francisku. Hodnici svetliji, sve odaje okrečene u belo, nov nameštaj, lepo opremljene kancelarije. Nije bilo mnogo zaposlenih, ali su uglavnom to bili ljudi za pisaćim mašinama ili okruženi hrpom papira. Bili su veoma ozbiljni pa stekoh utisak da su i te kako dobri u čuvanju tajni, posvećeni poslu. Osetila sam i radoznale poglede na sebi, postideh se od svog smešnog izgleda u velikoj uniformi. Uveli su nas u najlepšu prostoriju. Bila je to soba za goste,
slična dnevnom boravku u civilnoj kući.
„Da popijemo kafu, ako je pijete? Do sada su svi pili kafu”,
reče Tamara.
„Pijemo, kafa nije nikada izašla iz mode”, odgovorio je Damjan.
Seli smo za veliki drveni sto, dok je Tamara kuvala kafu u maloj kuhinjici koja se nalazila levo od vrata, malo pregrađena kao zasebna prostorija. Desno od vrata smeštena je polica sa knjigama, pa u produžetku drvena komoda koja je sigurno poslužila za lične stvari. Na zidu su imali dve prelepe slike prirode i jednu uramljenu fotografiju čoveka kojeg sam prepoznala iz istorijskih udžbenika. Bile su to oči ispunjene plavim dubinama, opasan i rugajući pogled, odvažan izraz lica, svetla kosa u sitnim kovrdžama. Josip Broz Tito. Najuticajnija ličnost u dvadesetom veku, a u isto vreme, i najveća tajna. Mnogi su istraživali njegov identitet, i na kraju se nikada nje saznalo da li se predstavljao lažno ili stvarno. Ali jedno je istina – ova velika zemlja postojala je dok su se poštovali njegovi zakoni i sve te ideje za koje se borila njegova politička organizacija.
Tamara je poslužila kafu u malim šoljama kakve su se tada koristile i ja sam ih prvi put videla. Izgledale su ljupko, bele sa crvenim cvetićima, na tacnama sa istim dezenom. Osećala sam se prijatno – sve je bilo i tajanstveno i lepo. Damjan je skinuo svoju torbu sa ramena i spustio je na sto, dok je u isto vreme u prostoriju ušao još jedan od glavnih ljudi. Izuzetno lep čovek u ranim četrdesetim, guste svetlosmeđe kose i kafenih očiju, u sivoj košulji i crnim pantalonama. Pogledao nas je sa velikom radoznalošću i nekakvom strepnjom.
„Evo i mene, nadam se da ne kasnim.”
„Ne, stižeš u pravo vreme. Sada će i tebi kafica”, ljupko mu je odgovorila Tamara. Ivan pokaza rukom na nas.
„Stigli su, nema ni sat.”
„Drago mi je da ste tu. Ja sam Edin.”
Zadivljujuće koliko sam u svakom vremenu uspela da se prilagodim okolini, da se mentalno poistovetim. Isto kao štosam se uživela u ulogu devojke iz San Franciska, sada sam bila Jugoslovenka, u Beogradu 1970. Obučena u zvonaste pantalone koje su dosta podsećale na one iz hipi pokreta, i dosta sličnu majicu, koja se širila poput tunike. Ovo je više bila pop-rok kultura, ali viđali smo hipike, i dalje su postojali. Osetila sam se kao da sam na ulici srela starog prijatelja. Zaista čudno. Nisam potiskivala nijednu emociju, postalo mi je zanimljivo da posmatram samu sebe iznutra.
Damjan je sve doživljavao profesionalno, malo je bilo mesta za osećanja ili ga uopšte nije bilo. Dešavalo se da poželim da sam kao što je on, dok je on smatrao da je ovo moje mentalno prilagođavanje fenomen.
„Ti si čudo, u tebi kao da je prolaz kroz univerzum. Dobro je što sam te poveo, imam mnogo toga da naučim od tebe.”
Neprestano je škljocao svojim fotoaparatom, svaku veliku kuću, prolaznike kada to ne vide, ulice, vozila… Lično nisam htela da ovu šetnju iskoristim za fotografisanje, želela sam da opazim sve, pa i miris maja tog doba, i sve ono dobro i lepo što sam videla. Moj zadatak bio je da zapisujem samo lepa opažanja. U stvari, ja sam takvu odluku donela, jer sam slepi putnik, niko od mene neće tražiti nikakvu izjavu. Da bih bila od neke koristi, kupila sam nekoliko primeraka štampe na kiosku, što je bilo od ogromne važnosti za naš put. Osetili smo privlačan miris iz jednog restorana preko puta, tako da je prva šetnja Beogradom završena večerom, i to krompirom koji smo hteli i sami da napravimo u vili. Čuveni pomfrit, sladoled i sok učinili su da se i Damjan uklopi dušom, ne samo očima. Jer je restoran brze hrane bio ispunjen uglavnom ljudima naših godina, svirala je rok muzika, bilo je hipi mode i mnogo smeha. Ponovo sam bila preplavljena emocijama prema Damjanu, zaljubljivala sam se u njega sve jače i gluplje. Kažem gluplje, jer mi to tada nije trebalo. Gledajući njega, zaboravljala sam da opažam stvari i ljude oko sebe onako kako je trebalo. Svet je uvek isti kada si zaljubljen, nebitno da li je sto godina ranije ili kasnije. I samo vidiš tu osobu ispred sebe.
Knjigu možete naručiti preko stranice : https://www.facebook.com/maj1823/
.jpg)
