Mislim da JESAM normalna

Mislim da sam jedna od onih koje gledaju u čudu i misle u sebi: "Nije normalna, čudna je, kao da joj nešto fali."

Neka sam, bar sam svoja, original koji se nije izgubio pod pritiscima, pod uticajima koji su pokušali a nisu uspeli ništa.

Jedna sam od onih koji trpe poglede puna pitanja, bez potrebe i želje da objašnjavam.

Mislim da jesam normalna i da ću nastaviti da glumim ludilo.

Tako je bolje.Praviti se luda, jer danas je čudno ako se diviš letnjem jutru i voliš životinje, ako voliš jednostavnost i ne primaš se na uticaje gomile. I dalje ću voleti lepotu i tragati za njom, izdvajuću se u tome, pa makar i sama sedela na kiši. I dalje ću se izdvajati jer jesam normalna. I uvek, zauvek, pronalaziću slične sebi. 

 

 

Istina izlazi iz nas i kada ćutimo. I kada pokušavamo slagati, još više navaljuje istina, kao da smo se zapetljali u sopstveno klupko. To nije klupko već lanac od čemera i jada. Muškarci kriju emocije jer ih je sramota, žene maštaju da liče jedna na drugu, da ih neko drži kao malo vode na dlanu. Pri tome, guše se ljudski osećaji, nestaje radosti svakodnevne, samo se nižu laži i gluma. Bežim u svoj svet. Izgradiću ga sa sebi sličnima, ima nas, to znam. Lepota nikada nije nestala, sve osim nje je iluzija i san.