Tamo gde okean šapuće istinu (Kratka priča)

 

Sunce se razliva po Indijskom okeanu kao zlatno mleko. Na drvenom molu, okruženom palmama koje se ljuljaju poput uspavanki, stoji Lea. Njen avion je sleteo pre dva dana, ali vreme ovde ne teče kao kod kuće—ono diše. Svaki talas briše tragove jučerašnjice.

Došla je sama. Ne iz tuge, već iz potrebe da prestane da trči. Da sedne. Da sluša. Prvi put u godinama, isključila je telefon. Poneseni tereti ostali su na aerodromu, zajedno sa starim verzijama sebe.

Lea svakog jutra odlazi na istu plažu, gde lokalni starac, ribar po imenu Kavi, popravlja mreže. Ne priča mnogo, ali pogledi mu imaju težinu okeana. Jednog dana, pruži joj školjku i kaže:

„Nosi je sa sobom u vodu. Ako čuješ tišinu, spremna si da čuješ sebe.“

Zvučalo je kao metafora, ili kao šifra iz sna. Ali sledećeg jutra, Lea zaranja s tom školjkom. Talasi je obavijaju, a svet ispod postaje bezvremen. U toj tišini—bez signala, bez ljudi, bez zahteva—ona čuje nešto važno: sopstveni glas.

Ne savršen. Ne potpuno siguran. Ali istinit.

Kada se vratila na obalu, Kavi je samo klimnuo glavom. Nisu pričali. Nisu morali.

 

Nekoliko dana nakon što je pronašla tišinu u školjci, Lea je primetila nešto neobično dok je ronila blizu lagune. Ispod sloja korala i morske trave, na dnu plitkog grebena, bljesnulo je kamenje u savršenom luku. Previše simetrično da bi bilo prirodno. Radoznalost je pokrenula srce brže nego talasi što su plesali nad površinom.

Sutradan, uz pomoć Kavija, obezbedila je malu drvenu barku i krenula prema tom mestu pre svitanja. Voda je bila mirna, kao da i sama oseća značaj puta.

Kad je zaronila, otkrila je prolaz u steni, sav urezan simbolima koje nije mogla da prepozna, ali su joj se činili poznatim… kao sećanje iz sna. Prolaz je vodio do podvodne pećine, a u njoj—prostorija obrasla algama, ali jasno oblikovana: stubovi, niše, čak i oltar. Na sredini, ploča s urezanim krugovima i stilizovanom pticom raširenih krila.

U trenutku kada je dodirnula ploču, u pećini se upalilo difuzno svetlo—ne od struje, već od nekog fosforescentnog bića koje se probudilo. Prostor je počeo da diše. Nije bilo straha, samo osećaj: pripadam ovde.

Po povratku, Kavi je bio na obali. Ćutao je kao i uvek, ali kada mu je ispričala šta je videla, klimnuo je tiho i rekao:

„Ostrva ne skrivaju tajne. Oni ih čuvaju dok neko ne bude spreman da ih vidi.“

Lea je znala—ovo nije bio kraj njenog putovanja. Hram je bio poziv. A svet, jedno veliko srce koje čeka da bude oslušnuto.

 

Read More

Oči iz kamena

 

Bio je novembar, tmuran i tih, kad je Jerotej, isposnik sa Homoljskih planina, po prvi put osetio Poziv.

Nije to bila misao. Nije bio glas. Bila je to svetlost – nežna, blaga, ali neumoljiva – koja mu se urezala u snove i budno stanje. Video je zatvorena vrata od kamena, krila od svetlosti, i oči koje nisu gledale – već su bile gledanje samo.

Dani su prolazili, a Jerotej je postajao sve tiši. Ljudi iz sela govorili su da se „onaj stari opet s nečim s neba kači“. A on se, zapravo, pripremao. Postio je 40 dana. Govorio ni sa kim. I onda je, jedne noći, ušao u stanje koje je sam zvao „tanka granica“. Telo mu je bilo tu, na podu kolibe, ali duh… duh je bio pozvan.

Video je hodnik od kamena, beskonačan i hladan. Hodao je bos kroz tamu dok nije stigao do prostorije sa zlatnom kupolom. Na sredini je sedelo Biće. Anđeo bez krila. Svetlosno, ali tužno. Bez glasa, ali prisutno u svakom kutku svesti.

     „Zašto si zatočen?“ – upita ga Jerotej bez glasa.

Biće ne odgovori rečima, već prikazom: Ljudi u tamnim odorama, nose ga u kavezu svetlosti. Jedan stari čovek u belom plaštu viče:

    „Ako se ovo otkrije, crkve će pasti!“

    „Ko si ti?“ – pokuša opet.

Odgovor je došao kao osećaj tuge, večnosti i istine.

    „Ja sam ono što ste izgubili. Ne ime, ne vera, ne snaga – već sećanje. Ja sam ono što ste znali pre jezika.“

Jerotej zaplaka, ali ne od straha. Bio je to plač duše koja se prisetila zaboravljenog doma. U toj tišini Biće mu dade poslednje:

    „Ne traži me više. Ali govori. Reci im... da svetlost nije protiv tame. Ona je njen osmeh.“

Kad se vratio, danima nije govorio. Tek posle sedam dana tišine, nacrtao je jedno jedino oko u kamenu. Ispod toga je zapisao:

„Zatočen, ali ne napušten.“

Ljudi su pitali šta to znači. On se samo nasmejao i rekao:

    „Kad bude vreme, znaćete svi. Neki će ga čuti u snovima, drugi u tišini. Samo nemojte zaboraviti da gledate unutra.“

---

 

Read More

Nepoznato biće u Vatkinau?

 To je jedna od onih teorija koje zvuče kao da su izašle iz scenarija za film Dan Browna — i upravo zato intrigiraju ljude širom sveta. Tvrdnja da je u Vatikanu zatočeno „nebesko biće“ ili entitet nepoznatog porekla spada u red urbanih legendi i teorija zavere koje nemaju potvrdu u stvarnim dokazima, ali opstaju zahvaljujući internetu, pop kulturi i ljudskoj fascinaciji tajnama.

Ova ideja se najčešće vezuje za navodne tajne arhive Vatikana, poznate kao Archivum Secretum Apostolicum Vaticanum, koje su decenijama bile zatvorene za javnost. U tim arhivima, prema teoretičarima zavere, navodno se čuvaju dokazi o vanzemaljcima, anđelima, pa čak i o „biću svetlosti“ koje je uhvaćeno i zatvoreno zbog njegovog potencijalnog uticaja na veru i čovečanstvo.

Neki trag ove priče vodi do pseudodokumentaraca i foruma iz ranih 2000-ih, gde su se pojavile tvrdnje da je Vatikan u posedu entiteta koji nije ni ljudski ni demonski, već nešto „između“. Ove tvrdnje su često povezivane sa idejama o „anđelima palim s neba“, ili čak sa teorijama o drevnim astronautima.

 Naravno, Vatikan je više puta demantovao ovakve tvrdnje i aktivno se bori protiv širenja teorija zavere, naročito onih koje se tiču pape ili crkvenih tajni

Read More

LJUBAV PREMA SEBI I – BAŠ ME BRIGA ZA SVE

 

Nekada sam želela da me svi vole. Da se dopadnem. Da budem fina, dobra, skromna.
A onda sam se probudila – umorna, slomljena i izgubljena od tolikog udovoljavanja drugima.

I tada se desilo nešto važno:
Shvatila sam da ljubav prema sebi nije luksuz. To je osnova. Temelj. Životna nužnost.

Kada zavoliš sebe, ne moraš više da se dokazuješ.
Ne moraš da trčiš za tuđim aplauzima.
Ne moraš da se pravdaš, objašnjavaš, izvinjavaš zbog toga što jesi.

 Baš me briga za sve što nije moje.
Za tuđa očekivanja.
Za kritike koje dolaze iz nečijeg nerazumevanja.
Za pravila koja guše dušu.
Za „šta će reći svet“.

Jer svet uvek nešto ima da kaže.
A ja imam sebe.
I više ne idem protiv sebe da bih bila „dovoljna“ nekome drugom.

AKo sam dovoljna sebi, valjaću i onome ko mi je sličan.  

Zato biram da volim sebe.
Da budem svoja.
Da budem slobodna.
Da kažem NE kad mislim NE.
I da stanem iza svog DA, bez griže savesti.

Volim sebe. I baš me briga za sve.
To nije bunt.
To je mir.
To je sloboda.
To je nova ja.

 

Read More