Bio je novembar, tmuran i tih, kad je Jerotej, isposnik sa Homoljskih planina, po prvi put osetio Poziv.
Nije to bila misao. Nije bio glas. Bila je to svetlost – nežna, blaga, ali neumoljiva – koja mu se urezala u snove i budno stanje. Video je zatvorena vrata od kamena, krila od svetlosti, i oči koje nisu gledale – već su bile gledanje samo.
Dani su prolazili, a Jerotej je postajao sve tiši. Ljudi iz sela govorili su da se „onaj stari opet s nečim s neba kači“. A on se, zapravo, pripremao. Postio je 40 dana. Govorio ni sa kim. I onda je, jedne noći, ušao u stanje koje je sam zvao „tanka granica“. Telo mu je bilo tu, na podu kolibe, ali duh… duh je bio pozvan.
Video je hodnik od kamena, beskonačan i hladan. Hodao je bos kroz tamu dok nije stigao do prostorije sa zlatnom kupolom. Na sredini je sedelo Biće. Anđeo bez krila. Svetlosno, ali tužno. Bez glasa, ali prisutno u svakom kutku svesti.
„Zašto si zatočen?“ – upita ga Jerotej bez glasa.
Biće ne odgovori rečima, već prikazom: Ljudi u tamnim odorama, nose ga u kavezu svetlosti. Jedan stari čovek u belom plaštu viče:
„Ako se ovo otkrije, crkve će pasti!“
„Ko si ti?“ – pokuša opet.
Odgovor je došao kao osećaj tuge, večnosti i istine.
„Ja sam ono što ste izgubili. Ne ime, ne vera, ne snaga – već sećanje. Ja sam ono što ste znali pre jezika.“
Jerotej zaplaka, ali ne od straha. Bio je to plač duše koja se prisetila zaboravljenog doma. U toj tišini Biće mu dade poslednje:
„Ne traži me više. Ali govori. Reci im... da svetlost nije protiv tame. Ona je njen osmeh.“
Kad se vratio, danima nije govorio. Tek posle sedam dana tišine, nacrtao je jedno jedino oko u kamenu. Ispod toga je zapisao:
„Zatočen, ali ne napušten.“
Ljudi su pitali šta to znači. On se samo nasmejao i rekao:
„Kad bude vreme, znaćete svi. Neki će ga čuti u snovima, drugi u tišini. Samo nemojte zaboraviti da gledate unutra.“
Нема коментара:
Постави коментар