„Izlazi, negde smo kod ulaza u Beograd. Tako bi trebalo da bude."
Sve je bilo previše slično onome što sam videla u San Francisku. Nalazili smo se na nekoj poljani, dovoljno daleko od grada, dok je zgrada bila ogromna i siva, zaštićena žičanom ogradom.
Videla sam kamione Jugoslovenske narodne armije, nekoliko uniformisanih vojnika i civila. Na jednom prozoru vijorila se zastava Jugoslavije. Prepoznala sam zvezdu petokraku, koja je bila jedan od najvažnijih simbola te države. Svidela mi se zastava, izgledala je lepo i pozitivno, podsećala na pobedu.
„Došli smo usred bela dana. Ovde je odmaklo i jutro. U San Francisku je bilo tek svanuće”, bilo je prvo što je neko od nas dvoje reklo.
„Neka smo, oni najbolje znaju da li nas neko vidi.”
„Sada će nam biti lakše, govorimo isti jezik.”
.....................................................
.
„Dobro nam došli! Ja sam Tamara”, prva nas je pozdravila ljubazna gospođa, naučnica, kako smo kasnije saznali. Srdačno je pužila ruku i upoznavanje je počelo.
„Ivan”, kratko se predstavio muškarac, sada malo ljubazniji.
Gledao nas je sa simpatijom koju smo stekli kada nas je dobro odmerio.
Krenuli smo za njima dok su vojnici lako i stručno preterali letilicu u dvorište, pa sa druge strane zgrade, u odaje spremne za leteće objekte.
„Znači, 2060. godina? Još nismo imali putnike iz tako daleke budućnosti”, obratio nam se Ivan.
Ćutala sam, nije bilo mesta za moje mišljenje, osim ako me nešto ne pitaju. Damjan je zadužen za razgovor.
„Tako je. Mi smo iz unutrašnjosti Srbije, 2060. Nismo iz Beograda jer su svi naučni instituti prebačeni u manje gradove. Fizičari su tražili da rade u miru i tišini. Ako se pitate za Beograd, da li postoji – da, postoji, i isto ime nosi. Ali su mnoga napuštena zemljišta i sela pretvorena u mirne i srednje ili male gradove.
Imamo podršku, samo je treba oslušnuti, iznutra.
Odlomak (putovanje u 2025.)
Ceo maslinjak na Maslinskoj gori bio je prepun plodova raznih boja. Svako drvo i krug oko drveta, sve je bilo ispunjeno ogromnim plodovima masline. Bili smo jedni od mnogobrojnih koji su došli to da vide. Ljudi su kupili plodove sa zemlje i oduševljavali se koliko su ukusni.
„Masline kao jabuke, u raznim bojama. To je ono što je u našem vremenu normalno”, rekla sam dok sam osetila opojan miris nečeg nepoznatog.
„Znam, ali to je za njih čudo. Pogledaj koliko je rodilo, može se prehraniti pola grada.”
„Osećaš li miris? Kao med u vazduhu.”
„Osetio sam. Hajdemo bliže. Malo sam razočaran, ali ipak je ovo nešto istorijsko. Za njih je čudo ono što je nama normalno. Oni do sada nisu imali plavu maslinu.”
Poveo me je za ruku, imala sam osećaj da ulazimo u drugu dimenziju, u bajku. Ljudi su se radovali najnovijem daru prirode dok se na nebu stvorila duga prejakih boja.
.jpg)
