Svaki put kada pokušamo pobeći od pravih emocija, ne onih koje su nejasne i površne, već duboke i utiču na našu svakodnevnicu, mi pokušavamo pobeći sami od sebe. Onda nas to juri kao senka, i u snu i na javi, pa konačno nekad i negde, desi se da ne možemo više izdržati i pobediti sebe. Volimo nekoga i gušimo se u pitanju da li to treba reći ili dokazati. Možda je ta emocija rođena u nama da bi je otkrili, bez obzira šta će se dogoditi dalje.
Priznati iskrene emocije, posebno ako su nagomilane nakon dugog vremena, jeste veliko olakšanje.
Držati istinu zaključanu negde u srcu ili u predelu oko njega, opasno je, jer tamo gde struji život, nema mesta za takvu tegobu. U Novom zavetu piše "Istina oslobađa", što je potpuno tačno, jer onda otkrivate pravo lice i više se ne opterećujete pitanjima šta će i kako će biti ako nešto priznate. Bez obzira da li je u pitanju ljubav prema nekome, neslaganje sa okolinom, da li je potreba da se negde i nekome kaže "ne" ili "dosta"... Sve dok smo pod strahom i stidom, ili smo pasivni a ne znamo zašto, bićemo sami svoji robovi. Često se plašimo da bi priznanje nečega dovelo do uzbune ili nekakvog haosa u životu, to ne mora biti tako, jer smo svi različiti.
Mi svi rođenjem dobijamo ono što nismo tražili: pripadnost određenoj veri i crkvi, pripadnost jednom narodu, jednoj kulturi, običajima, načinu življenja i vaspitavanja...Kada odrastemo i osetimo da želimo nešto drugačije, otrgnuti se od nametnutog, od stvari koje su nebitne ili komplikuju život. Pravilo da bi žensko trebalo kriti svoje emocije važilo je dugo. Nositi "masku na licu" i praviti se da ti nije ništa a sve ti je, kada je u pitanju neka muška osoba, predstavlja tegobu i stvara večito pitanje "šta bi bilo kad bi bilo?".
Priznati ljubav jako je teško, potrebno je dosta ili mnogo vremena. Potrebno je shvatiti da time nestaje onaj osećaj koji se zove "ponos", a gubi se i sigurnost u to da nam se neko neće podsmevati. To se danas može lako sprečiti, jer dovoljno se piše o ljubavi, više nego ikada. Čitajući članke od psihologije do religije ili ezoterije, shvatamo da osećaj nežnosti i topline prema nekome ne može biti stid i sram. Samim tim, ne gubi se ponos ni obraz, ne gubi se ugled i tlo pod nogama. Postajemo jači, bez obzira na dešavanja posle toga. Razlog: ljubav je svetinja i pobeđuje sve.
Ćutati mudro ili govoriti kako se osećamo - pitanje je na koje verovatno niko ne
zna dovoljno dobro odgovoriti. Situacije u životu nikada nisu iste a ni ljudi koji su deo njih.
Коментари
Постави коментар